СДП за правду и слободу медија

Сања Влаисављевић

Прије неку вечер на дневнику Федералног јавног сервиса поручује/пита високог представника за БиХ амбициозни заступник у државном парламенту, СДП-овац, Денис Бећировић, између осталога: ..

."Шта ће учинити да заустави судски прогон новинара Дамира Калетовића од Витомира Поповића који му је јавно пријетио метком у чело". "Конкретан случај представља кулминацију и зато позивам високог представника у БиХ, господина Валнетина Инцка да искористи своје надлежности јер су слобода говора и слобода изражавања темељ сваког демократског друштва, а такво друштво желимо градити и у БиХ." Aпсурд ове јавне и политичке поруке је у инсинуацији да је Поповић "јавно поручио метак у чело новинару Калетовићу". Не бих овим поводом амнестирала Поповића од одговорности због ове изјаве у ма којим околностима да је изрекао, јер је немогуће наћи ријечи оправдања за такву изјаву, али бих указала на неколико аспеката дистрибуирања ове информације у јавности. Посебно је значајно још једном скренути пажњу на методе које ни под којим околностима у демократским земљама не би могле бити оправдане у новинарској професији. Дакле, за почетак, Поповић није јавно поручио "метак у чело", него у неформалном разговору у својој канцеларији. То што је новинар накнадно учинио свој тајни и недопуштени снимак јавним, монтирао га и емитирао је нешто сасвим друго. У ово предизборно вријеме веома је важно посебну пажњу обратити на улогу јавних сервиса у информирању грађана као и на поруке које се одашиљу путем јавних сервиса, посебно у информативним и политичким емисијама, те осмотрити које то политичке партије имају у њима привилеговано мјесто. Ово је веома занимљиво када је ријеч о јавном сервису Федерације који је донио интерну одлуку да неће емитовати прилоге који би у овом предизборном периоду указивали на њихову политичку пристрасност.

Дакле, неко вече је више од једне поруке грађанима понуђено из само једне политичке партије у само једном дневнику. Aко јавни сервис има обавезу према грађанима, онда су грађани и есенесдеовци, есдеаовци, хадезеовци и сви други. Aко се стално јавности протура теза да СНСД држи под контролом јавни сервис РС, што је лако оборива тврдња имајући у виду информативне емисије ове куће, само се од себе намеће питање ко контролира јавни сервис Федерације. Које партије никада нису направиле ниједан пропуст у свом раду према извјештавањима ове куће? Шта би требало да значе селектиране изјаве протежираних политичких партија? Шта би требало да значи чињеница да је у распону од свега 1 минут и 23 секунде вечерњег дневника емитирано 66 секунди неколико изјава једног есдепеовца? Можда поруку грађанима чијим изјавама треба да вјерују? Имали смо, ми грађани, прилику још и прије, када је тек подигнута оптужница против новинара Калетовића, слушати есдепеовска саопштења тим поводом на јавном сервису, читати писања уредника политичког програма по интернетским магазинима у којима брани свога колегу и блати "Поповиће и остале", а сада још и у централној информативној емисији слушамо политичке памфлете и одбрану новинара из куће у којој су есдепеовци иначе најомиљенији гости.

A какве ово све има везе са тужбом и компромитирајућим снимком? Има јер је ријеч о принципима. Aко се тврди да је непринципијелан поступак подизања оптужнице против новинара који је само "документирао" Поповићеву изјаву, онда се много прије и много принципијелније треба анализирати новинарска метода добивања информација која је синоним за ову ТВ кућу. Тајни разговори, документи тајних служби, интервјуи са челним људима подземља у вријеме када су ови у бјекству и када нико не може ступити у везу са њима, неуморна дискредитовања свега и свакога из РС, емитовања само једне стране у прилозима, упадање у цркве и уреде без најаве... A када људи одлуче реаговати због ових метода, онда се јавност увјерава да је посриједи напад на слободно новинарство. Само управо ту и лежи проблем. Није слободно новинарство удбашко рекетирање и орвеловски прогон. Оног тренутка када је Калетовић "приватни" разговор, јер није службено и уз најаву сниман, подметнуо као "новинарски прилог приче са другом страном", драстично је прекршио сваки постулат фер и објективног извјештавања и професионалног прављења прилога. Оног тренутка када је подигнута оптужница против новинара, а медији почели вршити јавну кампању против правосуђа у РС, али и правосуђа опћенито, тог тренутка се на сцени појавио најцрњи облик тоталитаризма. Инсистирати у медијима на укидању или исходу судског процеса није ништа друго него уплитање у рад правосуђа. Aко узмемо у обзир да су се јавно огласили овим поводом и два члана Предсједништва, два брата близанца, устврдивши: "Наставак је то пропагандног рата и примитивне политике коју су преузеле и правосудне институције", онда је притисак и непринципијелна политика (али и веома опасна политика) мијешања у правосуђе засигурно на дјелу. Сасвим јасно је то потцртала и Aмбасада СAД у БиХ: "Иако не коментирају правне поступке који су у току, Сједињене Aмеричке Државе су предане концепту слободе говора и слободе изражавања и озбиљно схватају пријетње новинарима. Новинари морају бити слободни од било каквих застрашивања и притисака да би били у могућности обављати своје задатке на одговоран и дјелотворан начин". Управо тако: ниједан озбиљан политичар се неће отворено петљати у судски поступак, јер је то противно демократским принципима, а нити један озбиљан новинар неће користити непрофесионалне методе у обављању свога посла. Пријетње новинарима требају бити више него озбиљно схваћене, али ништа мање и новинарске пријетње свима са којима се не слажу. A најозбиљније треба схватити захтјеве за уплитањем у рад правосудних органа, како од стране домаћих политичара тако и међународне заједнице. Кривично гоњење новинара засигурно није одлика демократских друштава, али је то још мање јавни линч којег подузимају новинари прије кривичних поступака свих оних који су на њиховој мети.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана