Goran Skrobonja, za “Glas Srpske”: Vrijeme je da “žanrovci” dobiju NIN-ovu nagradu

Pisao sam mnogo, objavljivao te priče u “Emitoru”, glasilu Društva “Lazar Komarčić”, i sporadično u časopisima. Tako su nastale priče sa, za domaće čitaoce, prepoznatljivim likovima i lokalitetima - “Kanada”, “Učiteljsko naselje”, “Putnik”. Kad ih se nakupilo, nastala je moja prva zbirka kratke proze.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” pisac i prevodilac Goran Skrobonja objašnjavajući kako je prije 28 godina nastalo prvo izdanje zbirke “Od šapata do vriska”, koja je uz skroman tiraž i gerilske uslove distribucije stekla ozbiljan kult kod publike, a koja će ponovo biti objavljena, i to u izdanju “Lagune”. Skrobonja navodi da je bilo krajnje vrijeme, jer je prva knjiga davno nestala sa polica knjižara.

- Naslov sam pozajmio iz jednog horor filma s kraja osamdesetih, jer mi se činio prikladnim za opseg tema i atmosfere koji su priče obuhvatale, a podnaslov se sam nametnuo - “Priče strave i fantastike”. Moja sledeća zbirka “Šilom u čelo”, opet nimalo slučajno, ima podnaslov “Priče fantastike i strave”, jer je u njoj bio očigledan moj “zaokret” u interesovanjima od horora prema klasičnijim podžanrovima fantastike. “Od šapata do vriska” je bio, praktično, samizdat, u tiražu od, ako se ne varam, 500 primeraka, i to izdanje iz 1996. bilo je jedino, sve do sada - rekao je Skrobonja.

GLAS: Kako se stiglo do novog izdanja i da li se i koliko se ono razlikuje od originalne varijante?

SKROBONjA: Na prethodnom Sajmu knjiga u Beogradu u razgovoru sa gospodinom Papićem, vlasnikom “Lagune”, pomenuo sam kako zbirka “Od šapata do vriska” nije dostupna čitaocima već bezmalo 30 godina i on je predložio da objavimo novo izdanje. S obzirom na to da je knjiga ima svoje mesto u istoriji naše žanrovske književnosti, njena sadržina je manje-više ista kao u prvom izdanju, osim što je urađena nova lektura i korektura, noveli “Gumena duša” dodate su ilustracije iz verzije koja je objavljena kao deo kompleta “Rubber Soul Project” i, u formi pogovora, uvod u obiman naučni rad dr Ljiljane Pešikan-Ljuštanović posvećen zbirci.

GLAS: Koliko su same zbirke kao forma danas čitane i važne unutar žanrovskih krugova, kada živimo u vremenu romana, i to poželjno što obimniji i što pogodniji za nastavljanje?

SKROBONjA: Mislim da je roman kao “kralj žanra” na tom pijedestalu više po nekakvoj inerciji, nasleđenoj iz vremena kada nije bilo drugih vrsta zabave, ili su one bile nedostupnije nego danas. Zbirke priča bi trebalo da su primerenije našem dobu, kada nam mediji nameću brzu komunikaciju i skraćuju raspon pažnje, knjige koje možete čitati u delovima, priču po priču, ostavljati ih i vraćati im se kad vam to odgovara. S druge strane, zbirke su važan medij za pisca pošto kratke priče pokazuju bolje od romana, sa svim njegovim zakonitostima što se tiče zapleta, epizoda, karakterizacije itd, raspon piščevog osobenog književnog “glasa”. Neki pisci pokazali su se kao bolji pripovedači upravo u toj formi nego u žanru romana (od Čehova i Tvena, preko Bredberija do Gejmena). Izdavači i dalje zaziru od zbirki priča i njihovog objavljivanja, jer smatraju da im se romani bolje prodaju, ali dobra marketinška politika u izdavačkim kućama to lako može da promeni. Sasvim je drugo pitanje kako nagnati nove generacije, naviknute na kratke sadržaje, da uopšte čitaju bilo šta.

GLAS: Na koricama originalnog izdanja zbirke “Od šapata do vriska” stajao je blub: “Knjiga posle koje u domaćoj horor književnosti više ništa neće biti kao ranije!”. Sada stiže novo izdanje, na stranu hrabrost i efektivnost poruke sa korica, čini se da se ova rečenica u velikoj mjeri pokazala proročanskom?

SKROBONjA: Meni je drago što je sada tu plejada pisaca mlađe i srednje generacije koji se ne ustežu da pišu u žanru i po tome su prepoznatljivi, imaju svoju vernu publiku i dostojno zastupaju podvrste fantastike u širem književnom miljeu. U vreme kada se zbirka “Od šapata do vriska” pojavila, bila je, ako se ne varam, jedina takva knjiga kod nas. Verujem da je taj korak, njeno objavljivanje, značajno doprineo današnjem procvatu horora, naučne i epske fantastike u našoj književnosti.

GLAS: Sredinom devedesetih bilo je teško povjerovati da ćemo jednog dana imati situaciju da u uži izbor za NIN-ovu nagradu uđu dva horor romana, da skoro svaki ozbiljan izdavač ima horor, naučnu fantastiku ili krimi-izdanja u ponudi, ali kao da postoji određeni strah ili manjak volje da se napokon žanrovska književnost etablira kao potpuno ravnopravna glavnotokovskoj?

SKROBONjA: Da parafraziram meni omiljenu repliku iz filma “Top Secret”: “Vremena se menjaju, ljudi se menjaju, članovi NIN-ovog žirija se menjaju”... Šalu na stranu, dobrih petnaestak godina unazad taj “vrhovni sud” domaće književnosti počeo je da uvažava i žanrovska dela, verovatno zato što je dobrim delom njegova “porota” odrastala na žanrovskim pričama i romanima. Došlo je do smene generacija, jednom, pa još jednom i danas je sasvim normalno to što su među odabranima imena poput Oltvanjija ili Ognjanovića. Da prođe još malo vremena i da se sazvežđa poklope kako treba, pa će jedan od tih čuvenih “žanrovaca” konačno doći do te (još) ugledne NIN-o­ve nagrade.

GLAS: Skoro svaka priča u ovoj knjizi ima filmski potencijal, dugo se pominje ekranizacija Vaše kasnije priče “Supernova”, ali kada biste dobili priliku, koju biste priču iz “Šapata” voljeli da vidite na ekranu i zašto baš nju?

SKROBONjA: Najzanimljivija bi bila adaptacija “Gumene duše”, ne samo zato što su u njoj moji voljeni “Bitlsi” i njihova pesma koja će izbaviti svet od demonske opasnosti već i zato što pruža potencijal za snimanje spektakla spilbergovskih razmera. Ali zbirka obiluje kratkim pričama po kojima bi se dali snimiti i kamerniji filmovi kratkog ili srednjeg metra, možda čak i kakva omnibus televizijska serija. Pre nekoliko godina jedna od njih (Krv) je ekranizovana, doduše prevashodno zahvaljujući entuzijazmu svih učesnika, sa nultim budžetom, i u tom pedesetominutnom filmu Miroslava Stojisavljevića, pa može da se nasluti potencijal kakav imaju i ostale priče iz zbirke.

GLAS: U domaćoj čitalačkoj javnosti postoji jedan dio publike koji, bez pretjerivanja, čita sve što Goran Skrobonja prevodi. Vi ste posljednjih godina prevodili od biografija preko stripova do fantastike i trilera, ali čini se da je Vaš prevod Tarantinovih knjiga bio jedno vrlo specifično iskustvo?

SKROBONjA: Volim Tarantinove scenarije i filmove koje je on režirao, tako da nije bilo iznenađenje što su mi se dopale i njegove knjige. Roman “Bilo jednom u Holivudu” bilo je uživanje prevoditi, a isto važi i za njegovu knjigu eseja o filmu “Bioskopska promišljanja”, s tom razlikom da je tu bilo dosta “rudarskog” prevodilačkog posla, tako da je ceo proces trajao dvostruko duže nego inače. U toj knjizi Tarantino pominje nekoliko stotina filmova čije je naslove trebalo prevesti tako da odgovaraju nazivima pod kojima su se prikazivali u jugoslovenskim bioskopima u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka (npr. svima poznati “Prljavi Hari” bio je u našoj verziji “Škorpion ubija” i tako dalje). Uz pomoć hrvatske Filmske enciklopedije iz devedesetih, godišnjaka posvećenih kinematografskoj industriji u SFRJ dobijenih od Jugoslovenske kinoteke i prijatelja koji su uspevali da pronađu one “najtvrđe orahe” među opskurnim pomenutim naslovima, mislim da sam uspeo da u pristojnoj meri tačno i precizno prevedem taj materijal, pogotovo pošto sam imao na umu da će ovu knjigu čitati i koristiti generacije ljudi koji žele da se bave kinematografijom.

GLAS: Preveli ste dosta značajnih biografija, ali da li biste voljeli da se oprobate u pisanju jedne takve forme, kada bi se hipotetički kockice poklopile oko uslova rada i ko bi bio njen protagonista u tom slučaju?

SKROBONjA: Zanimljivo pitanje. Da, preveo sam biografije Stiva Džobsa, Ilona Maska (dvaput!), Leonarda, Ajnštajna, Tajsona, Vila Smita, Dženis Džoplin... I shvatio sam da mi taj žanr sve više prija. Ne znam, možda je to stvar godina. Tuđi život, pogotovo kad je reč o slavnim ljudima koji su ovako ili onako zadužili čovečanstvo, uvek je zanimljiv kad ste u prilici da ga poredite donekle sa sopstvenim životnim iskustvom. Možda bih rado napisao biografiju nekog od naših legendarnih rokera, recimo, Bajaginu? Mislim da bi tu imalo štošta zanimljivo da se pročita.

Noviteti

GLAS: Romani iz “Firentinskog dubleta”, pisani sa Ivanom Nešićem, dobro su prošli i kod publike i kod struke, isto kao i Vaši romani “Teslinog ciklusa”, ali pauza od tri godine bez romana za Vas je duga pa se nameće pitanje šta da očekujemo novo na tom polju?

SKROBONjA: Ubrzo, možda do kraja godine, trebalo bi da se pojavi moj “irski” kratki roman epske fantastike “Sin čopora”, a sa Ivanom Nešićem trenutno radim na pripremi istorijskog fantastičnog trilera koji je smešten u početak četrdesetih godina, u nacistički Berlin... Videćemo. Trenutno, obimni prevodilački zadaci me donekle osujećuju u pisanju, ali, što bi rekao Kurt Vonegat - tako mu je to.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.