Бојан Љубишић, најбољи спортиста Републике Српске за 2019. годину: Да сам више тренирао каријера би била и боља

Душан Репија
Бојан Љубишић, најбољи спортиста Републике Српске за 2019. годину: Да сам више тренирао каријера би била и боља

Дуги аплауз пуног Банског двора, емотиван побједнички говор, јучерашња шетња Господском улицом која се поприлично отегла због константног застајкивања и примања честитки доказ је да жири 65. Избора десет најбољих спортиста није погријешио када је Бојану Љубишићу дао награду за најбољег спортисту Српске.

Популарни Ханс није ни послије преспаване ноћи могао да сабере све утиске из вечери која му је круна више него успјешне каријере. Видно узбуђен почео је да одговара на наша питања у традиционалном интервјуу који радимо послије сваке манифестације.

- Вјерујте да ми тек сада све помало надолази. Стварно нисам очекивао да будем најбољи, а када сам остао међу три кандидата, онда сам почео помало да се надам. Питао сам вашег колегу у бекстејџу да ли сам стварно најбољи, надајући се да ће ми рећи како бих могао да спремим двије, три реченице да се обратим, али, на моју жалост, нисам добио одговор. Када сам изашао на бину и добио аплауз, а у првим редовима видио Слађану Голић, Антона Јосиповића и многе друге наше шампионе, признајем да ми није било свеједно. Уосталом, то се и видјело. Када се само сјетим какве су легенде стајале на том мјесту, онда је ово признање још веће. Велико хвала свима који су одлучивали, као и мојим саиграчима. Ово је и њихово признање. Телефон ми је био угашен током манифестације и када сам га упалио, мислим да сам имао 326 нових порука на виберу. Људи стално зову, честитају и то је потврда какав је ово успјех.

ГЛАС: Када се осврнете иза себе, јесте ли задовољни каријером?

ЉУБИШИЋ: Увијек сам се трудио да са људске стране оставим највећи траг. А одбране варирају од утакмице до утакмице. Наравно да је добро када их има више. Највеће богатство ми је што сам са много људи са којима сам играо и дан-данас у контакту, знам да када бих отишао, рецимо, у Израел, да имам коме да се јавим и гдје да преспавам. Задовољан сам каријером, иако је могла да буде и боља.

ГЛАС: Зашто није?

ЉУБИШИЋ: Понекад сам био бунтовник, не могу да кажем ни да сам био највећи радник. Далеко од тога да нисам тренирао, али... Опет, када се осврнем и погледам иза себе, могу да кажем да је све то добро. Опет кажем да су та пријатељства најбитнији фактор.

ГЛАС: Да ли се сјећате дебија у првој екипи Борца?

ЉУБИШИЋ: Како да не. Било је то 1996. године у финалу Купа против Слоге. Тада су бранили Дамир Хасановић и Витомир Ћетковић, а један од њих је био повријеђен, не сјећам се тачно ко. Позван сам да попуним мјесто, али сам добио прилику у посљедњем минуту, јер смо имали велику предност. То је нешто што ми је остало, сјећам се дебија као да је јуче био. Ово проглашење сигурно је једна таква сцена и тренутак који ће остати урезан. Круна свега што сам урадио.

ГЛАС: Коју утакмицу бисте вољели поново да одиграте да неким случајем постоји таква могућност.

ЉУБИШИЋ: Дефинитивно је то реванш осмине финала Купа ЕХФ против Сандефјорда 2000. године. Изгубили смо у Норвешкој са осам голова и нико није очекивао да можемо нешто направити. Ипак, уз хук са трибина “Борика” стигли смо на корак од сензације, али није било среће у посљедњем нападу. Често се сјетимо те утакмице... Ко зна како би се наше каријере развијале да смо тада ушли у четвртфинале.

ГЛАС: Познато је да се у Борцу признају само побједе и титуле. Такав менталитет усађује вам се још од првих рукометних корака. Јесте ли још гладни побједа?

ЉУБИШИЋ: Да није тако, не бих више бранио. Не волим да изгубим ни када играм карте. Не знам колико ће ме још држати, али још сезону хоће сигурно, јер нећу тек тако предати круну најбољег спортисте Српске (смијех).

ГЛАС: Видите ли себе једног дана на клупи?

ЉУБИШИЋ: Мислим да никад нећу бити главни тренер. Више бих волио да радим са голманима. Кроз каријеру сам се трудио да учим од колега и да преносим знање на друге. За почетак ће то сигурно бити млађе категорије јер дјецу можеш да исправиш и обликујеш. Са старијима је мало теже. Мислим да ми то добро иде и да бих могао тиме да се бавим. Увијек се трудим да пренесем знање. На срећу, никад нисам имао проблем са момцима који су ми на неки начин били конкуренција. Док сам био у Израелу, дошао је једна њихов голман и имао мало чудан гард, док ме није упознао и схватио да ми ништа не значи хоћу ли утакмицу почети на голу или на клупи. Битно је да екипа побјеђује.

ГЛАС: Који ривал је на Вас оставио најјачи утисак?

ЉУБИШИЋ: Тешко је издвојити, али је Ивано Балић један од њих. Он је обиљежио цијелу једну епоху. Оставио је дубок траг. Од оних са којим сам играо свакако је то Срђан Тривунџа. Сигурно је у топ три мојих најбољих саиграча. Заједно смо почели и расли, он има рукомет у малом прсту. Жао ми је што је имао незгодну повреду у тренутку када је требало да да највише, али је без обзира на све био на врхунском нивоу.

ГЛАС: Да ли сте имали узора, с обзиром на то када сте почињали каријеру?

ЉУБИШИЋ: Борац је један од ријетких клубова, можда и једини који је имао два најбоља голмана на свијету - Абаса Арсланагића и Златана Арнаутовића. Од њега сам највише научио јер ми је три године био тренер у Црвеној звезди. Дефинитивно је неко ко ми је пренио највише знања и коме сам захвалан. Период у Звезди био је турбулентан и данас су ми дужни дио зарађеног новца, али сам имао и неколико сјајних тренутака, осим што сам учио од Злаје. Први пут сам се осјећао као прави рукометаш када смо гостовали Хамбургу у Лиги шампиона. Публика, представљање играча и аплауз тјерају те да се на неки начин осјећаш важним. И то је један од тренутака које ћу памтити.

Борац цијењен у свијету

ГЛАС: Играти у Борцу није лако. Историја и легенде клуба обавезују и тјерају на максималну озбиљност. Да ли мислите да се протекле двије, три деценије изгубио тај култ?

ЉУБИШИЋ: Могуће је да јесте, нажалост. Зато покушавам младим саиграчима да усадим у главу шта значи бранити боје овог клуба. Не односи се то само на терен, јако је важно и понашање ван њега. Тек када сам отишао у Француску видио сам колики је Борац у ствари клуб. Нови саиграч ме је одвео на ћевапе, а придружио нам се један њихов познати новинар и рекао ми: “Не знам ко си и како браниш, али чим долазиш из Борца, не можеш бити лош.” Мислим да нас више људи поштују него што ми поштујемо сами себе.

Дружење са Јоканом

ГЛАС: Током боравка у Израелу дружили сте се са легендарним фудбалером, а данас успјешним фудбалским тренером Славишом Јокановићем.

ЉУБИШИЋ: Понашањем и скромношћу одушевио ме је тај човјек. Играти у Челзију и бити репрезентативац све те године, а опет остати тако на земљи, то је нешто што говори какви сте. Занимљиво, били смо код њега у стану док је водио Макаби и у једном тренутку зазвонио му је телефон. Звали су га из Фулама да постане њихов менаџер. Лијепо смо залили ту вијест (хахаха).  

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана