"Сјећања" Борислава Ђурђевића (6): Засједа на улазу у Загреб

Борислав Ђурђевић 02.08.2025 08:03

Фото: Агенције

Када сам стигао у Загреб, у команду Армије, у Хрватској се већ на све стране закомпликовало, док је у Словенији у потпуности сукоб стао.

Преостали припадници ЈНА, који су чекали на евакуацију из Словеније, више нису имали никаквих проблема. Смјестио сам се у Команди у Загребу и упознао сусједе. Први сусјед био ми је некакав капетан, безбједњак, други сусјед требало је да ми буде Миле Дедаковић Јастреб, али он је већ био пребјегао, па је његова, као и доста других канцеларија, била празна. У близини, иза њега била је канцеларија Слободана Стајичића, персоналца у команди Армије који је касније, као Србин из Шапца, прешао у Туђманову војску, а недалеко одатле генерала Петра Стипетића, који је тих дана пребјегао код Туђмана. Моја канцеларија, тачније врста кабинета, имала је велику просторију са креветом и радним столом, малу предканцеларију испред за секретара.

Околне канцеларије запосјело је неколико старјешина, углавном старијих пуковника и потпуковника из такозваног политичког сектора на чије чело је постављен Милан Аксентијевић, а који је и инсистирао на мом доласку. Све које сам тамо затекао изгледали су као безлична маса и нису имали способности за задатке које је носила нова ситуација. Добар дио њих били су Хрвати, који су дуго оклијевали да пређу на другу страну, јер као високи официри неутрални нису могли бити. Њихов свијет грађен у Југославији се рушио. Знали су да их тамо чека ниподаштавање од новопечених команданата, углавном лица из криминалног миљеа, а са друге стране знали су ако не пређу "на вријеме" да ће бити доживотно жигосани. То је она врста официра која је у задњој трећини каријере изгубила мотиве за напредовање и били су у стању цијели дан да сједе за столом над једним папиром, с графитном оловком и гумицом у руци и да ко бајаги нешто раде.

Пут у Љубљану

За неколико дана телефоном су ме позвале некакве госпође из командне библиотеке и архиве како би ме обавијестиле да би требало да одемо у Љубљану и од тамо, по плану евакуације архиве Љубљанског корпуса, да довеземо неколико камиона опреме. Пошто је генерал Аксентијевић тих дана био одсутан, обавијестим о томе генерала Рашету. Пита ме како сам планирао то да изведем. Кажем му да ћу ићи са једним старјешином из рачунског центра који ће возити један камион и са три војника возача, док ће троје њих, грађанских лица из библиотеке и архива, путовати возом у оба правца. Насмијао се и каже ми:

"Намјештају ти, пусти те ствари, нису вриједне живота, не иди."

Рекох му да сам обећао и да би ми било непријатно да откажем. "Добро", каже Рашета. "Иди, али отвори четворе очи!" Идемо ми тако у Љубљану, натоваримо архиву Команде и Дома ЈНА у којима су углавном биле умјетничке слике и скулптуре, власништво ЈНА, и тиме напунимо три камиона, док у четврти убацише некакве телевизоре и компјутере. У повратку, негдје код Брежица, са супротне стране, из Хрватске, наишла су два камиона "Шпедиције" Бугојно. Чим су нас видјели почели су да нам блицају и трубе. Био сам у првом камиону. У тренутку, посумњао сам да су хтјели нешто да нам кажу, а онда сам се смирио и са војником возачем прокоментарисао да нас Босанци поздрављају.

Недуго, пошто смо прешли граничну линију између Словеније и Хрватске гдје није било никога ни са једне стране, отприлике у висини Самобора, преко пута мјеста Заврч, код славолука, на аутопуту који је био у изградњи, угледах на надвожњаку велики број наоружаних људи са пушкама упереним у нас. Исти призор и око пута. Пошто је пут на том мјесту био широк, рекох војнику да окрене камион према Словенији. Кроз прозор, руком сам показивао возачима других камиона да ме слиједе. Прије него што су полицајци успјели да нас блокирају, окренули смо три камиона са умјетнинама, док онај, четврти, са компјутерима и телевизорима остаде окренут према Загребу. Поред сваког камиона нађе се по неколико полицајаца са упереним оружјем. Ја изађем са возачем, који је био Хрват из Ријеке, а лично наоружање и кључеве упаљеног камиона оставимо у кабини. Из осталих камиона слиједили су мој примјер, само је војник који је возио трећи камион угасио мотор, а кључеве оставио у брави. Неколико полицајаца је из кабина на брзину покупило наше лично наоружање док су камиони остали упаљени. Опколили су нас и одвели стотинак метара даље на неку ливаду. Неких тристо метара даље налазио се један камионет са приколицом без цераде и, што је било очигледно, око њега двадесет-тридесет припадника ЗНГ, поред којих је стајало неколико полицајаца са упереним пушкама у њих. Одмах сам схватио ситуацију: имали смо МУП који је добио задатак да нас заустави и зароби и зенге који су као чопор паса тражили у свему томе плијен за себе. Процијеним да су у МУП-у професионалци који знају поступати са заробљенима, док ови други немају никаква морална ограничења. Зенге су се гласно "забављале" са "стријељати ћетнике" и слично. Чак су поред тог камионета ставили неколико људи да изигравају стрељачки строј не би ли нас уплашили.

У једном моменту отргне се та гомила зенги и право на нас. Очигледени шеф операције, судећи по ширитима и звјездицама на рамену, одмах је командовао полицији која нас је окруживала да окрене пушке према зенгама и да их отјерају. У свему томе добили смо поприлично удараца кундацима. Полугласно, препаднутим војницима, али тако да чују и зенге које су нас млатиле кундацима, кажем;

"Не плашите се, нека они пизде, а не ми. Будите мирни".

Циљ ми је био да их изазовем на јачу реакцију и приволим шефа полиције, коме сам видио на кошуљи извезено име Никола, што је остављало могућност да је можда Србин, да оштрије реагује и отјера их даље од нас. У таквим моментима, када имате одговорност за властити и животе других, потчињених, одлуке се доносе у дјелићима секунде. Ако промашиш – готово је, а ако погодииш – остајеш жив. То вам је као да имате раван црни зид пред собом и на њему пролаз као иглене уши. Ако не прођете кроз те ушице, готови сте. Успио сам! Никола је оштро командовао полицији: "Отјерајте ту пашчад!" И полиција их је оштро одгурала према њиховом камионету. Остадосмо сами на ледини. Тихо кажем војницима:

"Пазите, када командујем: 'Ти потпоручниче у први камион, двојици војника кажем у други, а ја ћу у трећи'".

Војнику Хрвату, кажем:

"Ти, дијете, узми четврти и иди својима".

"Нећу!" – рече он. "Ја волим Југославију."

"Чувај савјест"

Велим му да једино он има шансу да остане жив у четвртом камиону и да га неће као Хрвата дирати. Рекох му да им каже да је то његова улазница.

"Ти си нам једина шанса, док се буду забављали са тобом, ми ћемо одмаглити ван домета пушака. А када буде прави рат, а биће, чувај савјест! И ако те натјерају, пуцај изнад глава!"

Сви камиони, изузев мог, трећег, посљедњег, још су били упаљени и због тога сам се одлучио да управо ја будем посљедњи, јер ако ставим војника да вози плашио сам се да онако преплашен не успије упалити возило, а и потпоручник се прилично тресао.

За то вријеме полиција је зенге отјерала неких двјесто метара, а за мој наум требало је да оду још стотинак, изван пушкомета.

У томе нам се са моторолом у руци приближи шеф Никола. Тихо му кажем: "Никола, хоћу назад у Словенију".

"Ћути, побиће вас!" - одговори он.

Опет инсистирам: "Ја морам покушати, само их одмакни још мало".

Измаче се Никола и поче гласно у моторолу да говори:

"Да, назад. Добро пустићу!"

Био је довољно близу да видим да, док је говорио, није била укључена индикациона диода и да није ни са ким разговарао, већ је све фингирао да нам помогне.

Док се полиција још "забављала" са зенгама већ на неких тристо метара од нас, тихо рекох мојима:

"Када командујем: 'Сада!', сви трк у камионе и правац Словенија! Ако некога убију или ране, не окрећите се, само напријед тај километар-два до границе!"

Пет секунди касније издао сам команду толико гласно да чује и Никола.

Брзо смо претрчали тих стотинак метара. Махнем мом војнику, Ријечанину. Он мени узврати осмијехом и сви камиони кренуше осим мог. Ни макац! Покушах поново и мотор забруја. Тих пет секунди трајале су као вјечност! Када смо одмакли коју стотину метара, када су схватили шта се дешава, за нама осуше паљбу и зенге и полиција.

Кроз неколико минута већ смо били у Словенији, гдје нас, испред мотела у Брежицама, заустави једна мања полицијска јединица. Питају нас зашто смо се вратили. Испричам командиру укратко шта се десило.

Након дан-два пошто смо се вратили у Љубљану, генерал Рашета нам је обезбиједио пратњу европских посматрача па сам у другом покушају успјешно стигао у команду у Загребу.