"Сјећања" Борислава Ђурђевића (5): Лет на Папук под кишом метака

Борислав Ђурђевић 01.08.2025 08:44

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (5): Лет на Папук под кишом метака

Боравак у Загребу у условима тоталне блокаде нимало није био пријатан и лаган. Ако неког дана не пуцају на нас, онда нас малтретирају разгласима, па "Бедемом љубави", и тако из дана у дан.

Ако се мало ситуација примири, постане ти чудно. Имао сам навику да навече дуго читам. Лежао сам у канцеларији гдје је кревет био поред зида. Тачно сам израчунао да не могу да ме погоде, али је зато сав зид изнад кревета био изрован мецима који су долазили из паркића испред, а ја када легнем и читам уз свијећу, будем посут малтером који се крунио од удараца метака.

Мој посао, лица задуженог за односе са медијима и медијско дјеловање био је веома ограничен. Једноставно, недостајало ми је информација и контаката са спољним свијетом, јер смо у комплексу Команде били нека врста затвореника. Имали смо неколико прес-конференција које сам припремао, а на којима су говорили генерали - или Рашета или Аксентијевић.

Повремено су нам долазили домаћи и страни новинари, али не и српски, којима Хрвати нису дозвољавали рад на територији коју су контролисали. Међу онима који су навраћали имао сам и пријатеља, а неки су се тако и представљали како би се докопали информација и нарочито ставова у неформалним разговорима који су касније постајали опасне конструкције. Ово су радили западни пропагандисти, који су од старта имали нотирано на папиру ко су добри, а ко лоши момци, а нажалост, током цијелог рата том послу недорасли и српски портпароли и званичници их хранили и насиједали на њихове свакојаке трикове. Тако је нашом кривицом исконструисано много штошта ружног и штетног по нас.

Најсвјетлија тачка био је Божо Кнежевић, крајишки новинар, запослен у "Јутелу", а радио је и за неке стране агенције, па се релативно безбједно кретао територијом. Једном приликом однекуд сам добио неколико нових ВХС камера које је требало да доставим јединицама по мом плану. Одлучим да прву доставим Милану Челекетићу на Папуку, јер је био у најделикатнијој ситуацији. Али, како?

Позовем на аеродрому Плесо пилота хеликоптера, мислим да се презивао Миловановић, и питам га може ли да лети до Папука?
"Ризично је, али може ако Баја (генерал Љубомир Бајић командант ВАК-а) дозволи", каже он.

Три проблема

У то вријеме командант на Папуку потпуковник Челекетић имао је проблема са резервним дијеловима за тенкове, а којих је било на Плесу, па сам одлучио да некако и то утоварим и, свакако, да одем тамо. Челекетић је командовао остацима Вараждинског корпуса, које је извукао прије пада Бјеловара и Вараждина.

Три проблема сам имао: како се извући од Рашете и Аксентијевића, јер ми тај ризик сигурно не би дозволили. Други проблем је како неопажен од усташа изаћи из Команде и доћи у униформи до војног аеродрома на Плесу и оно најтеже - како генерала Бајића убиједити да дозволи лет хеликоптера. Утом се појавио у команди Кнежевић са неком европском ТВ екипом. Договорим се да ме они превезу у гепеку до Плеса. Већ за нека два сата био сам тамо. Нађем пилота и кажем му нека по списку утоваре дијелове за Челекетића, а ја одох код Баје.

Каже Баја: "Не може!"

Велим му да морамо доставити дијелове, да тенкови стоје и већа штета може бити ако не доставимо то него да нас оборе. Послије пола сата убјеђивања успијем и винусмо се изнад земље. Летјели смо ниско, тик изнад дрвећа и далековода. Дођемо негдје у висину Липика и Окучана. На земљи борба, зује меци и гранате око нас. Пилот Миловановић, мртав-хладан, врти хеликоптер укруг.

Питам га шта ради.

"Па ти си шеф, реци гдје идемо, ја не знам!?"

"Иди на сјевер, одатле је гушћа ватра. Ваљда су то наши, а тамо је и Папук!"

И тако искобељасмо се из кише метака ка Папуку. Кад тамо, запалили нам неку ватру и машу рукама да слетимо. Било је то село Бијело Бучје, у коме је био смјештен и санитет. Ти људи су били тотално одсјечени од свијета и у садејству са Бањалучким корпусом, који је већ прешао Саву и форсирао канал Струг, покушавали су да се споје са слободном територијом у Босанској Крајини.

Убрзо је стигао и командант Челекетић. Предали смо му дијелове за тенкове и камеру на чему се он захвалио. Размијенили смо неколико информација о стању на фронту и примили к знању његово надање да ће се за који дан спојити са Крајишницима.

Док смо ми разговарали с њим, хеликоптер су опколили рањеници и тражили да их пребацимо за Бањалуку. Кажем им да то није могуће, јер ћемо сигурно бити оборени те да можемо покушати само у Војну болницу у Загреб.

Ни да чују!

Станем испред хеликоптера и гласно кажем:

"Болница у Загребу је у нашим рукама. Можемо утоварити оне најтеже и да крећемо, јер ускоро ће мрак. Они лакши могу сачекати, јер кроз неколико дана спојићете се са Крајишницима и пут за Бањалуку ће бити слободан. Гарантујем вам животом, да ако се живи пробијемо до Војне болнице у Загребу, да ће сви рањеници бити збринути и касније евакуисани на слободну територију!"

"Мало својеглав"

Нисам ни чекао да се око тога развије дискусија, наредим да уносе најтеже рањенике. Када смо напунили нашу "осмицу" (МИ-8), поздравимо се и полетјесмо према Загребу, опет ниско и преко линија. Када смо се приближили хелиодрому Војне болнице у Загребу направисмо неколико кругова како би нас видјели из болнице и брзо припремили екипе. Имали смо шта да видимо: почела се скупљати некаква руља од којих многи витлају пушкама, а њих обезбјеђује неколико полицајаца и посматрача сталне мисије Европске заједнице која се базирала у болници. Погледам се са пилотом и кажем:

"Слијећемо, не гаси мотор, ја ћу искочити и побјећи у возило Европљана, а ено из болнице већ излазе екипе са носилима да преузму рањенике. Чим их искрцају, бјежи за Плесо!"

Искочим и у неколико корака уз псовке из масе, нађем се пред џипом ЕЗ док се из околних зграда скупљало све више свијета упућујући нам најгнусније псовке. Рањеници су брзо истоварени, а Миловановић је одмах подигао хеликоптер, уз "мали кружић" над свјетином, толико да их "мангупски расхлади". Оде, уз салве метака и псовки, према Плесу, а мене Европљани стрпају у ауто и пребаце у Команду. Због тог излета Рашета ме мало прекорио да сам могао изгубити главу, а Аксентијевић му каже:

"Не вриједи ти Андрија, такав је он откад га знам. Мало својеглав."

"Пробој" и "Шуваров штаб"

Било је чудних ситуација које су помало филмске. Дописница "Нове Македоније" из Загреба Милена Тањга, супруга изузетног човјека Раде Тањге, пуковника, мислим да је тада био професор и командант Техничке војне академије у Загребу, а касније је био и министар одбране у Крајини, једном бану код нас у команду. Знали смо да дуже вријеме има извјестан однос са дијелом Туђманове породице, чијој дјеци је приватно аранжирала рођендане. Али то није значило да имамо посебне сумње у њу, јер то јој је био додатни посао на малу плату дописника.

Ушла је са својом новинарском исказницом, а било је мало чудно да су је Хрвати пустили. Почела је да прича са Рашетом и са мном и да износи некакве префантастичне ствари и да нас пита да ли организујемо какав покрет отпора у граду, и да ли смо за то заинтересовани. Рашета није био склон губљењу времена па рече:

"Госпођо, све договори са Бором, као да си са мном договорила." И изађе.

Каже она мени да је у Загребу већ организован покрет отпора који има и оружје и да му је на челу нико други до Стипе Шувар! Питам је какве акције припремају. Каже - желе да нас подрже када кренемо у акцију евакуације.

Наравно, нисам повјеровао, а и сам њен несметан долазак у Команду био је чудан, јер, логичније је било да те информације повјери мужу пуковнику, који се налазио на Техничкој војној академији, па одлучим да се мало поиграм, и провјерим све.

Нагнем се према њој и кажем јој "у повјерењу":

"На вријеме си дошла, сутра навече крећемо у пробој, синхронизовано све јединице из града. Прво, у девет навече креће касарна "Маршал Тито", веже се за нас и ми и све ситне посаде у овом дијелу града које се још држе, се прикључујемо, а потом креће пук из Боронгаја. Све то пратиће авијација. Спајамо се на загребачкој петљи и потом је услиједио продор на југ, гдје нам у сусрет крећу јединице са Баније и Кордуна. Мислим да ће бити мртвих и на нашој страни, па превасходно организуј санитет да покупите и збрињавате рањенике. Молим те, са овим можеш упознати само најповјерљивије из тог "Покрета отпора", али не прије седам сати сутра навече. То је довољно да се распореде и да нам буду подршка."

И да будем увјерљив, кажем јој:

"Хвала ти, Милена, ово ће ти историја запамтити!"

Ту заврших са њом и она оде.

За непун час на телевизији и радију емитова се вијест да је позната новинарка "Нове Македоније" ухапшена због шпијунирања у корист агресора. Била је у притвору три дана. Сљедећу ноћ цијели Загреб је био под узбуном, без иједног упаљеног свјетла осим полицијских и војних ротација, а све снага што су имали ставили су на правце које сам назначио Милени.

Каже ми генерал Рашета да се нешто чудно догађа у граду и да провјерим у Оперативном центру о чему је ријеч.

"Не треба, шефе" - насмијах се и испричам му шта сам рекао Милени.
Коначно да је рат постао помало и забаван. Милена Тањга је касније била помало неславна министaрка информисања РСК и то у вријеме хрватске агресије на Западну Славонију, гдје се није посебно снашла, али о томе касније.