Ивана Миљковић, пјевачица и клавијатуриста бенда “Коикои”, за “Глас Српске”: Свирамо са заносом и без компромиса

Одатле су европске турнеје започели бендови као што су “Нирвана и “Џој дивижн”. Та помисао је суманута и, руку на срце, изазива трему, али се надамо да ћемо наставити да освајамо срца публике на исти начин како смо и до сада то радили - са заносом и без компромиса.

Рекла је ово за “Глас Српске” Ивана Миљковић, пјевачица и клавијатуриста групе “Коикои”, коментаришући номиновање групе за престижну награду ММЕ, као првог српског бенда којем је то пошло за руком.

- Очекивали смо прихватање, али је оно у нашој визији било ограничено на контекст београдског андерграунда. Нисмо могли ни да сањамо колико ћемо пуно и далеко путовати, колико ћемо пријатеља стећи широм региона, да ће на нашим концертима скакати и плесати људи који не разумеју ниједну једину реч коју изговарамо. То је само сведочење о универзалности музике и њеној лепоти. Ми, као музичари и извођачи, смо ту само да је каналишемо најбоље што умемо - рекла је она.

ГЛАС: У звуку албума евидентна је хемија између вас и продуцента Уроша Милкића и нека врста добре енергије. Колико вам је то и сарадња са јако озбиљним издавачем “Мунли рекордс” олакшала тај технички дио креативног посла?

МИЉКОВИЋ: Да будем сасвим искрена, не бисмо били ни на пола пута без њихове подршке. Урош је био први који је остварио контакт са нашом музиком, снимао нам је и први сингл “Сутра” и други “Бог те убио”, који се нашао на “Хали Гали” компилацији. Када је чуо песме за албум, не само да је у њима осетио простор за своју продуцентску магију већ нас је и први повезао са Мираном (“Мунли”). Миран је искусан и способан професионалац из музичког света, који је уз то велики љубитељ музике. У њих имамо апсолутно поверење и осећамо сигурност.

ГЛАС: Пјесме су потписане заједнички, смјењујете се на вокалима, али како тече композиторски процес унутар групе. Да ли се креће од музике или текста, нечије конкретне идеје или сешн свирки пошто нумере дјелују јако складно у крајњем збиру?

МИЉКОВИЋ: Нажалост, немамо никакву идеалну формулу да поделимо с вама. Свака песма са албума је имала себи својствен процес, неке су започеле као џем сешн, неке су започеле од текста, неке су дуго чекале у фиоци, док су друге врло брзо добиле своју финалну форму. Једино што чинимо без преседана је да остављамо једни другима простор за израз на свом инструменту, трудимо се да што више аранжирамо заједно и да разрађујемо идеје све док се сви не осете задовољно с њима.

ГЛАС: Оно што је занимљиво у вези са “Коикои” је снажан ослонац на визуелну естетику, од сјајног омота преко режије спотова и објава на мрежама до детаља концертних наступа.

МИЉКОВИЋ: Може се рећи да је доба спектакла на свом врхунцу, па је тако неопходно и да један бенд пружи својој публици посластице за сва чула. Тако смо, на сву срећу, имали и невероватну подршку уметника, фотографа Немање Кнежевића и Катарине Марковић, дизајнера Михаила Калабића, Јована Павловића и Петра Мицића, редитеља са екипама које су створиле спотове, Рашка Миљковића, Мине Ђукић и нашег посебно блиског сарадника на пољу визуелне уметности Изванредног Боба.

ГЛАС: Кад се дотичемо слике, ко је заслужан за идеје фантастичног видео-спота за нумеру “Мисисипи” који дјелује као надахнут омаж јужњачкој естетици од филмова попут “Јужњачке утјехе”, преко серија попут “Правих детектива” до романа Флечер О'Конор?

МИЉКОВИЋ: Концепт је развио Рашко Миљковић уз драматурга Бориса Гргуровића, а за дивну фотографију смо захвални Немањи Веселиновићу. Више од тога, практично целу екипу су чинили наши пријатељи и познаници па је и процес самим тим био обогаћен.

ГЛАС: Да ли сте након свега направили корак према том жељеном тону због којег би вас Мисисипи напокон заволио или узвратио љубав?

МИЉКОВИЋ: Надајмо се да ће и до тога доћи, да дотакнемо и муљаве воде Мисисипија, па да видимо да ли ће нас вода носити или избацити на обалу. Чудна је то дисонанца, да цео живот слушаш неку музику која, да кажемо, припада неком другом, као што блуз припада америчким црнцима. Срастеш с њом на неки начин, а знаш да ће она заувек остати њихова и да си као њен слушалац заувек гост.

ГЛАС: На један занимљив начин дотичете се као бенд етнолошке традиције Балкана, и то кроз неку врсту надреалистичке употребе језика и ријечи у нумерама попут “Додоле” или “Храст”.

МИЉКОВИЋ: Често се инспиришемо кроз бајке, митологију, народну поезију и грчку трагедију. Оне су издржале испит времена јер се баве темама и архетиповима који не подлежу променама и трендовима. Када се повежемо са усменим и писаним традицијама прошлости, осећамо већу ширину и, занимљиво, везу са будућим временом.

ГЛАС: Критика је износила бројне одреднице или имена како би описала звук бенда, од алтернативе и краут рока до психоделије и пост-панка, али гдје се стварно крију музички коријени групе и колико су разнолики у односу на оно што чујемо на првенцу?

МИЉКОВИЋ: Стално пуштамо једни другима нову музику, скрећемо пажњу на слојеве у старим песмама које нисмо раније чули. То доприноси кохезији различитих утицаја, попут савременог метала и пост-метала, панк/пост-панк, блуз/рокенрол, инди-рок, психоделични рок, па чак и народна музика, реп и треп. Свако од чланова има корене у некој од ових поткултура, а преклапања међу нама нису тако велика. Зато гледамо да останемо што више отвореног ума према различитим музичким утицајима.

Нови албум

ГЛАС: Првенац је за вама, концерти су потврдили да он није случајност, али долази тзв. “синдром другог албума”, шта се дешава на том плану и када бисте могли очекивати наставак студијског рада?

МИЉКОВИЋ: Невероватно смо мотивисани да правимо нове песме. Имамо мноштво идеја и две песме које имају провизорни аранжман који је за сада само београдска публика имала прилику да чује на соло концерту у Дому омладине у априлу. Обећали смо себи да ћемо зиму искористити за рад на новој музици па можемо рећи, додуше за сада само незванично, да се на пролеће могу очекивати нове траке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.