Три деценије од трагичне смрти Курта Кобејна: Пуцањ за крај једне ере рокенрола

У тренутку смрти Курт је био највећа рок звијезда свог времена, али када је пронађен, у руци му је била сачмарица, у његовом крвотоку смртоносни коктел хероина и валијума, а поред њега неуредна самоубилачка порука, нажврљана црвеним мастилом и завршена цитатом стихова Нила Јанга: "Боље је изгорјети него изблиједјети". 

Био је млад, лијеп, талентован и успјешан умјетник, али, испоставило се, и преосјетљива особа са бројним проблемима, чија је сирова и емоционално интензивна музика пробила у срце популарне културе и обезбиједила му трајну позицију у културном пантеону. Три деценије касније његова смрт остаје једна од највећих трагедија у историји рокенрола, а значај његовог живота и дјела је у константном успону интереса публике без обзира на креативне, друштвене и генерацијске промјене у поп култури.

Иза себе је оставио само три албума. На првом од њих под називом "Bleach" чује се сирови, гаражни звук три млада америчка панкера који дижу тако дивље бескомпромисну буку да сигурно никада не би ни сањали о слави која је спремна да их прогута. По свом издању, од стране мале издавачке куће "Суб поп" у јуну 1989, албум је изазвао добар одзив критичара, продат је у 40.000 примјерака и тихо напустио топ-листе. Ипак, привукао је пажњу велике издавачке куће "Гефен", која је осјетила да се нешто кува у алтернативној сцени сјевероистока САД и бацила је своју корпоративну машинерију у акцију како би  издала други албум бенда "Nevermind", на којем се чинило да Кобејнов егзистенцијални бијес и очај утјеловљују тјескобу цијеле генерације. Објављен у септембру 1991. године, албум иза којег је стајала тројка у саставу Кобејн, басиста Крис Новоселић и бубњар Дејв Грол, напао је топ-листе ношен уводним синглом и пјесмом која је дефинисала еру, безвременом химном "Smells Like Teen Spirit " и на крају је продат у више од 30 милиона примјерака широм свијета, сврставајући се међу 50 најпродаванијих албума свих времена. Двије године касније "Нирвана" је снимила његов наставак, који ће се показати као њихов посљедњи студијски албум, који се у радном називу звао "Мрзим себе и желим да умрем", али је под притиском издавача назан "In Utero ", без превише обраћања на суштинску првобитну поруку.

Музички гледано, то је био покушај сирове реакције Кобејна  на своју неочекивану славу и богатство, појачавајући звучну и поетску бруталност и емоционалну исцрпљеност под надзором култног  продуцента Стива Албинија, али је албум продат у 15 милиона примјерака, што га чини сигурно јединим плански снимљеним некомерцијалним албумом који је икада достигао такве висине.  За широку јавност узнемирени Кобејн представљао је чисту слику аутентичности усред сјајне пластичности поп културе, био је истински рокенрол херој за своје вријеме и мало је кога интересовало шта се крије иза жељене пројекције.

Па ипак, његова смрт је прошла незапажено скоро 36 сати. На дан када је умро његова супруга Кортни Лав била је у Лос Анђелесу са њиховом 19-мјесечном ћерком Френсис Бин, припремајући најновији албум свог бенда "Хол". Претходне седмице Кобејн се пријавио у центар за рехабилитацију од дрога у ЛА након што се намјерно предозирао у Риму мјесец дана раније и био спасен захваљујући случајним околностима. Ипак, Курт је побјегао из установе и вратио се у Сијетл, а вијест о његовој смрти коначно је објављена 8. априла, када је електричар Гери Смит дошао да постави аларм у његову кућу и дошао до језивог открића. И ту почиње загробни живот Курта Кобејна, 30 година у којима су његова слава, значење и утицај само расли. Насилна Кобејнова смрт можда је најупечатљивији чин самоуништења од стране било које музичке суперзвијезде, метак у главу има сурову одлучност која превазилази неуредно, дрогирано и пијано бјежање других чланова злогласног "Клуба 27" попут Брајана Џонса, Џима Морисона, Џимија Хендрикса, Џенис Џоплин и однедавно Ејми Вајнхаус, свију мртвих прије свог 28. рођендана.

Ако је "Нирвана“ била велика ствар прије него што је Кобејн умро, од тада су постали монументални, а њихов утицај је имао глобални, међугенерацијски одјек, можда и посљедњи у рок музици са таквим значајем и интензитетом.

Из скромне дискографије настала је бесконачна индустрија грабљења профита на рачун мртве звијезде, што је, да иронија буде већа, била једна од ствари која је Курта отјерала у смрт. Било је живих албума, компилација и бокс-сетова, документарних филмова, па чак и опере ("Посљедњи дани" из 2022. која је сама по себи реинтерпретација истоименог филма Гуса ван Санта из 2005). Издавачи су креирали бујицу монографија, биографија и критика, укључујући и Куртову колекцију списа и цртежа сакупљених из његових руком писаних биљежница. И даље се чини да је апетит јавности за Кобејном и бендом који је водио далеко од пада интересовања.

Шта је то у "Нирваниној" музици која наставља да заводи сваку нову генерацију која се с њом сусретне? Као текстописац Кобејн је пронашао начин да комбинује заразну и поп структуру бендова попут "Битлса", "Р.Е.М" са бучном снагом класичног рока и жестоком арт-панк енергијом која подсјећа на "Соник Јут" или "Пиксиз". Бенд окупљен да оживи његове пјесме тешко је могао бити бољи, Новоселићеве бас линије су убједљиве и очаравајуће, Гролови бубњеви панкерски помахнитали, а опет прецизни, док је дисторзирана бука гитаре савршено надограђена брутално искреним вокалима. Много се говорило о начину на који  "Нирвана" проналази равнотежу између тихог и гласног, али то је само једна од многих контрадикторности уграђених у њихову музику, која се мајсторски окреће између интимности и експанзивности, меланхолије и бијеса, дубине и бесмисла. У суштини тајне  крије се формула стара колико и музика - добра пјесма. Мелодичне и емоционално богате Куртове пјесме звуче једнако убједљиво у бучном рок издању као и на огољеном, акустичном "MTV Unplugged In New York ", постхумно издатом акустичном сету, снимљеном уживо пред публиком, који је продат у више од седам милиона примјерака. Кобејн је касније нерадо признао да је са "Smells Like Teen Spirit " покушавао да напише врхунску поп пјесму, амбиција која би се сматрала потпуно издајничком на панк сцени, али то и јесте музичка основа, заразна мелодија и памтљив рефрен укрштени са емоционалном директношћу и рокерском енергијом.

Све то на неки начин објашњава  зашто су "Нирванине" пјесме опстале док су многи њихови савременици брзо изблиједјели, јер кад се скину густе наслаге носталгије, безгранична похлепа дискографске индустрије и фановска митоманија, у суштини остаје оно што је било једино важно прије тог несрећног пуцња 5. априла 1994. године, а то је, да не буде дилеме, само музика.

Голдберг

Бивши менаџер "Нирване" Дани Голдберг изнио је врло занимљиву тезу зашто је Куртова смрт била почетак нове ере у поп музици.

- Мислим да је у смислу икона Курт био на неки начин посљедња икона рок ере, а онда је почела ера хип-хопа. Очигледно, у генерацији наше дјеце хип-хоп је био доминантан глас за адолесценцију. Није једини, постојали су и други рок извођачи, али не само да је био икона по дубини у којој је дотакао људе, та музика је била поп. Та фузија попа и андерграунда, мислим да рок није произвео неког другог ко би то могао да уради осим Курта. Мислим да је он вјероватно посљедњи из тог доба - рекао је Голдберг.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.