Десанка и Јелена Тракиловић: “Србадија” плод несебичног рада и посвећености

Миланка Митрић

Путеви музике су често чудновати и непредвидиви, поготово за оне којима је то животни позив, нешто чему ће се посветити и од чега ће живјети. Неким путевима треба времена да се отворе, неки су препуни препрека, а неки се природно, сами од себе отворе ономе ко крене да истражује музику.

Неким путевима музичари иду сами, на некима сретну некога, а на некима поведу некога. Диригент Српског црквеног пјевачког друштва “Србадија” Десанка Тракиловић на свој музички пут повела је и своју кћерку Јелену Тракиловић.

“Србадија” је настала прије 120 година, ове године је обиљежила велики јубилеј, а Десанка Тракиловић на челу ансамбла је од 1992. године.

Хор је основан 1899. године, а како је она нагласила, у једном периоду Другог свјетског рата рад је био забрањен, а она га је обновила.

- Обновила сам рад при пјевачком друштву цркве Свети Георгије. Ту смо дјеловали 16 година, док није направљен саборни храм Рођења пресвете Богородице у Бијељини. И сада смо у том саборном храму. Што се тиче протеклих скоро тридесет година, важно је то што смо расли и развијали се паралелно са радом и обнављањем друштва. Пуно смо радили и на такмичарском дијелу и на међународној сцени освојили силне награде и признања - навела је за “Глас Српске” диригент и редовни професор на Педагошком факултету у Бијељини Универзитета у Источном Сарајеву Десанка Тракиловић осврћући се на скоро три деценије посвећености “Србадији”.

Када је ријеч о заједничком раду мајке и кћерке, Тракиловићева наводи да је то некако дошло природно, јер је музика увијек била свеприсутна у њиховим животима.

- Паралелно сам имала и дјечји хор. Јелена је тада имала свега пет година. Сасвим је природно да неко, ако расте у породици у којој постоје одређени инструменти, усвоји одређена знања и одређене потребе. Поред тога, она је са пет година пошла у основну музичку школу. Свирала је клавир и расла је уз хор. Кад је стасала, са 17 година први пут је дириговала у Будимпешти и то 2005. године. У овом тренутку обиљежавања јубилеја и у протеклих пет-шест година она води све пробе и бира програм. Сасвим је природно све што она сада ради и што чини. Мене радује што је она то све преузела - изразила је задовољство Тракиловићева.

Како је истакла, основа је била у несебичном раду, који је хиљаде младих људи провео кроз ансамбл, а неки од њих су отишли и у професионалне воде и заслужују пажњу јавности.

- “Србадија” је најбоље рангиран српски хор. Нити сам ја најбољи диригент, нити је овдје најквалитетнији народ, него просто овдје се озбиљно приступа свему томе. Нема калкулација. Не постоје барикаде ни баријере. Не постоје услови за тако велики успјех. Овдје постоји једна несебична посвећеност Јелене Тракиловић и Десанке Тракиловић, што подразумијева да је све усмјерено на то - живот, посао, породица и хор. Некад је “Србадија” прије свега. Није довољно само имати знање, треба га пренијети. Није довољно имати услове, треба их истрпјети зато што најљепша дјела, најљепша поезија, најљепше стваралаштво, најљепша слика настану онда када је човјеку тешко. Нама је овдје, на овим просторима, често јако тешко на пољу културе - објаснила је она и додала да, када се осврне назад, никада нису одбили наступе и увијек су наступима приступали “срцем за све”, и да свему приступају озбиљно и посвећено.

У читавој њиховој посвећености, како је Десанка истакла, њена и кћеркина усмјерења се разликују.

- Ја сам учила по Мокрањцу и силне вијекове прошла што се музике тиче, а она долази у далеко веће искушење - ради модерну и нову музику, те живе композиторе - завршила је она говорећи о својој кћерки и колегиници по позиву, диригенту Јелени Тракиловић.

Она је професор у Музичкој школи и виши асистент на Педагошком факултету те диригент Дјечијег и мјешовитог хора “Србадија”.

- Брат и ја смо уписали музичку школу јер се мама бавила музиком. Послије, када смо одрасли, изабрали смо средњу школу. Ја сам се ипак опредијелила да то буде музичка школа. Када је мама била на докторским студијама и када сам први пут видјела Даринку Матић-Маројевић (која је прва жена диригент у Србији) - таква енергија, још жена диригент - највише захваљујући њој сам почела да се бавим дириговањем - рекла је Јелена и нагласила да је одувијек била окружена људима који су мање или више били инспирација за њу.

Осврнула се и на то да јој је заиста било значајно то што је увијек била окружена квалитетним професорима који су дјелимично и заслужни за њено усмјерење.

- Захваљујући љубави према професорици Даринки Матић-Маројевић ја сам се одлучила да упишем дириговање. Од почетка сам знала да ће дириговање бити моја професија зато што је то, у ствари, један од најтежих и најзахтјевнијих смјерова на музичким академијама. И након оволико рада, видим да је, у ствари, све добро и да сам добро изабрала - навела је Тракиловићева.

Признања

Кад је ријеч о наградама и признањима, Десанка Тракиловић је рекла да су то веома значајни моменти за један хор и да је једна од најновијих награда једно признање од саме предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић, те да је главно усмјерење за успјех посвећеност образовању и раду.

- Без струковног и еснафског образовања не може се постићи успјех. Данас имамо доста ансамбала и хорова, али један број воде људи који нису довољно едуковани, а едукација је важна. Диригенти су људи који су завршили дириговање. Потребно је такво образовање. Учећи од најбољих, ми смо стекле нека знања. Јелена је најмање учила од мене, а расла је уз “Србадију” и у “Србадији” - навела је она.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана