Зидарева љубав или нешто треће
Чим заврше основну, ако имају иоле добар просјек, сви би у економску или гимназију. Чим заврше средњу, или би на право, у најгорем случају факултет политичких наука или нешто, било шта, што има везе са рачунарима, јер то је ин и модерно, а неко додао - и будућност. Само нису рекли која, јер она скорија није сигурно, бар нам тако не бесједе статистичари.
Кувари, угоститељи, керамичари, тесари, баш као и омиљени ликови из чувене пјесме “Кугуарса” који су љубавне проблеме поредили са свакодневном работом око цигле и арматуре - сви они тренутно су најтраженији. У инат онима из првог пасуса.
Круг опет иде из почетка и упис у средње школе је на прагу па се за свршене основце и њихове родитеље отвара питање шта и како даље. С једне стране боља средња школа попут гимназије омогућава упис на јачи факултет и у теорији значи бољи посао и већу зараду. С друге, након средње стручне школе ђаци одмах стичу знање и практично имају хљеб у рукама.
Како онда поступити јер у друштву које робује предрасудама запрљати руке и бити занатлија и даље није довољно атрактивно, посебно за родитеље који имају највише утицаја на избор занимања дјеце, а сложићемо се сви - желе му све најбоље у животу. То углавном буде пуцањ у празно, јер, у тој жељи често погрешно вјерују да су професори више мотивисани и да је окружење за учење боље у школама попут гимназије него што је то случај са стручним школама. Част изузецима, али углавном се на крају разочарају, јер се мишљење, које каже да је гимназија успутна станица на путу за будуће четири цифре на платној листи, углавном покаже као погрешно.
То нам говори да родитељи, у кључном периоду живота које је толико важно за њихову дјецу, више вјерују неким устаљеним нормама и измишљеним друштвеним стандардима те уопште не читају статистику, а дјеца још мање, поготово јер у том узрасту сами углавном не доносе одлуке - а потребе тржишта рада, упркос савјетима стручњака о томе која су занимања најтраженија, баш и нису најважније код доношења одлуке о избору средње школе. И то се не мијења годинама.
Многе од њих, када стасају у одрасле људе и крену у потрагу за послом, дочека сурова реалност па, како не би чекали на подужој листи Завода за запошљавање махом раде преквалификације у нека друга занимања да би колико-толико себи обезбиједили бољи живот. А ту их чека широк спектар: кад већ нису онда кад је требало, у каснијем животном добу постају коктел мајстори, димњачари или машински техничари за компјутерско обликовање. Кроз доквалификацију незапослени махом постају стручњаци у областима које су данас дефицитарне, јер је годинама слаба заинтересованост ученика за упис у занатске школе. Ријетки су примјери у којима ће основац, упркос одличном успјеху, кренути очевим стопама и уписати се на занат. А ко и њему гарантује да је његов избор добар?+
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
