Црвени аларм
Ко је одговоран за оно што се десило 3. маја у основној школи на Врачару, када је малољетни К. К. очевим пиштољем убио осам вршњака и чувара? Сви. Тачка! Питање је само да ли ћемо извући поуке из овог до сада невиђеног трагичног чина на нашим просторима.
До сада смо овакве и сличне крваве сцене могли гледати у другим земљама, углавном западним. И згражавали смо се над њима, вјерујући како је тако нешто немогуће код нас. Нажалост, преварили смо се.
Шта једног тринаестогодишњака може натјерати да до танчина испланира убиство девет људи? И да то изведе с таквом прецизношћу и умишљајем као да се радило о суровом “професионалцу” на задатку?
А та промишљеност је ишла толико далеко да је малољетни К. К. чак до танчина проучио кривични закон, схвативши да дјеца млађа од 14 година не могу бити кажњена, што се могло видјети и из првих саслушања, јер га је једино интересовало каква је реакција јавности и када би могао изаћи на слободу.
Све некако личи на једну врсту “Тик ток” изазова који је К. К. поставио пред себе, како починити злочин, а остати некажњен, како би показао колико је данашње друштво труло. И то не само код нас већ и глобално гледајући.
Још више забрињавају поједине реакције његових вршњака, који су га прозвали краљем. Вријеме је за паљење црвеног аларма. И то буквално.
Жмурили смо над проблемима који су нам се годинама гомилали пред очима. Модерни начин живота уништио је институт породице, али и дерогирао образовни систем. Заборавили смо на дјецу, младе бунтовнике, и препустили их друштвеним мрежама и улици. У њиховим умовима насиље, како оно физичко, тако и психичко, постало је нормално, јер им је оно путем ријалитија и друштвених мрежа тако представљено.
Изгубили смо контролу над њима. Било нам је лакше у руке им гурнути мобилне телефоне и таблете, него с њима разговарати и дружити се. Данашња дјеца готово да не знају шта је лопта. Пуштамо их да сатима сједе за рачунарима умјесто да их одведемо на утакмицу. А онда, када нам проради грижа савјести, то покушавамо ријешити скупим поклонима или одвођењем на стрелиште.
Заокупљени собом, престали смо да водимо бригу о њима, препуштајући ту улогу “другима”. А школе одавно нису васпитне као некада.
Дјеца су попут пластелина. Како га обликујете у својим рукама, такав ће бити и крајњи “производ”.
Случај К. К. најочигледнији је примјер да смо у претходном периоду много тога погрешно радили. И вријеме је да то признамо сами себи. То је први корак.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
