Самит глупости
Овогодишњи састанак Г20, скупа двадесет најмоћнијих земаља света, је прошао у сенци изјаве за штампу. Више су времена провели у вези са формулацијом шта су урадили него на самим идејама како да се свет извуче из кризе која га дрма. Инфлација, ратови и даље поделе сиромаше свет из месеца у месец, док се лидери препиру да ли у изјави стоји “рат у Украјини” или “рат против Украјине”.
Ових дана не мораш ни да пратиш догађаје. Јутро после скенираш наслове острашћених медија једне и друге стране и видиш која се гора тресла и који се миш изродио. На поменутом самиту није направљен ниједан корак према мирном решењу конфликта, али су зато обе стране уложиле сваки напор да изнесу херојску борбу око форме.
Емпатија
Док се свет ломи на два успротивљена блока, није било говора о механизмима који ће осигурати глобални раст и обуздавање инфлације. Та два суштинска проблема са којима се суочавамо уназађују напредак који је свет направио у последњих неколико деценија.
Циљ Уједињених нација да се екстремно сиромаштво елиминише са планете Земље до 2030. године неће бити испуњен. Тај приоритет свих приоритета није ни био на уснама оних који себе зову модерним лидерима. Мањак емпатије, бесомучно ривалство и враћање у протекционизам су зато смрдели међу чланицама Г20.
Једини конкретни потез је најава великих инфраструктурних радова од Индије до Европе. Идеја је да се сагради транспортни коридор од Индије, преко Блиског истока до земаља Европске уније. Ова иницијатива, на којој Бајденова администрација убрзано ради, у суштини је део америчке политике обуздавања рапидног кинеског раста.
Кинеска економска експанзија, која, поред свих препрека и проблема, осваја већи део света, главни је проблем западној економској доминацији. Идеја је јасна, да се Кина изолује од овог коридора. То што Кинези имају неколико алтернативних праваца за продају своје робе као да не долази до мозгова оних који себе гурају у прве редове. А знамо шта Џони Штулић рече о онима који се гурају у прве редове.
Шанса да овај коридор заживи је скоро никаква због застарелог начина финансирања којег се Запад држи као пијан плота. Условљавање, строга правила и често године које су потребне да се неки пројекат одобри је у конкуренцији са кинеским приступом који одлуке доноси брзо и политички.
Песимизам
Сви су приметили да на самиту није било Владимира Путина, што се и очекивало, али ни председника Кине. Ова држава чак није ни активно учествовала у изради изјаве. Њихов представник је једноставно одмахнуо руком на питање око изјаве. Кинеска економска експанзија иде несметано поред свих трулих анализа пропасти које долазе из разних делова света. Деценијама западни медији предвиђају пропаст кинеске економије. Престао сам да бројим насловне стране некада респектабилног економског недељника “Економист” којима призивају распад кинеске економије. БДП Велике Британије ће ове година порасти за 0,4 одсто и за длаку избећи рецесију. Следећа година ће бити још гора, док оптимисти мисле да ће раст скочити на 0,7 одсто 2025. године. У истом периоду Кина ће имати раст од 4,8 одсто сваке године, што је поново међу најбољим економијама света.
Не морате бити врхунски економиста да схватите да је нешто труло у држави британској. Ако не видиш свој економски колапс, стагнацију уз високу инфлацију која ждере деценијски прогрес, а шампиону економског раста видиш сваку длаку у јајету, онда је питање да ли пишеш да обавестиш или си једноставно малициозан до љубоморе.
Немоћ обе стране да нађу заједнички језик зарад будућности многољудне планете је била очигледна. Празне политичке изјаве су надмашене само држањем за руке оних који се мрзе до истребљења. Изјава је на крају толико бледа и без конкретних ставова да су и Американци и Руси славили. Наиван би помислио да имају шта да славе, док стандард већини грађана измиче испод ногу, људи гину у неколико ратова, али је срж у формалној изјави која ниједан живот неће променити.
Индија
Највише је профитирала сама Индија, која је нашла нову глобалну позицију након руског напада на Украјину. Није пристала на реторику једне или друге стране, учврстила своју економску позицију док је извештавање индијских медија међу најквалитетнијим глобално. Ове године земља ће видети економски раст од скоро седам одсто, док је инфлација на нижем нивоу од европског.
Нова генерација Индијаца нема поштовања према снисходљивом односу својих родитеља према бившим колонијалистима. На захтеве да Русији уведу санкције су одговарали грохотним смехом констатујући да су времена када западне земље могу од Индије да захтевају било шта давно прошла.
Док је увоз руске нафте у 2021. години био око два одсто, сада је преко 20 и то по повлашћеним ценама. Сама међудржавна трговина је скочила за 122 одсто у само годину дана. Ово је јасан сигнал оним земљама које су наметнуле економске санкције да Индија гледа искључиво своје интересе. Запад не само да нема полуге да утиче на Индију, већ су на овом самиту показали да морају ову мултикултурну земљу да привуку како знају и умеју.
Одатле и брзоплета идеја о новом транспортном коридору. Овај пројекат неће зависити ни од европских услова, ни од америчких пара, већ искључиво од премијера Модија и његове политичке клике.
Ако они дозволе да коридор изађе на индијске луке, пројекат има шансу да буде реализован. Медији у Индији који су десничарски оријентисани, ову иницијативу сматрају још једним малициозним покушајем да се односи са Кином покваре. Ово је први интернационални састанак где је Индија представљена као Бхарат, ново/старо име по коме ће ова земља убудуће бити позната.
Самит Г20 није променио ништа за свет који тоне у даљу кризу. Ниједна иницијатива за сузбијање инфлације није видела бар жељу за реализацијом. Тешка времена захтевају велике државнике који би ризиковали своју репутацију да свет врате на пут економског прогреса. Таквих на самиту није било. Ту су били само они који не виде слона у стакларској радњи док бирају чаше у којима ће мудро вртети своје винце.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
