Разоткривена самовоља суда у Стразбуру
Предсједавајућа вијећа у предмету “Славен Ковачевић против БиХ”, судија Габријеле Кучко-Штадлмајер, није само гласала супротно већинској одлуци осталих шесторо судија у том предмету, већ је оним што је написала у свом издвојеном неслажућем мишљењу разоткрила, можда и несвјесна тога, сву самовољу са којом је Европски суд за људска права поступао у том предмету.
Наиме, судија Кучко-Штадлмајер издвојила је своје мишљење, навевши у њему да се не слаже с тим што је Европски суд за људска права прихватио да уопште разматра апликацију Ковачевића, иако он прије тога није исцрпио све домаће правне лијекове доступне у БиХ. С тим у вези она је сасвим исправно објаснила да је основни услов који претходно мора бити испуњен за обраћање Европском суду за људска права то да је подносилац представке прије тога у држави против које се жали исцрпио све домаће правне лијекове.
А Славен Ковачевић то није учинио, због чега Европски суд за људска права није имао право да ту представку уопште узме у разматрање, а камоли да одлучује по њој.
Јер члан 35. став 1. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода је у том погледу неумољив. Наиме, том одредбом конвенција прописује да Европски суд може узети у разматрање предмет тек када се исцрпе сви домаћи правни лијекови, према општепризнатим правилима међународног права и у року од шест мјесеци од дана када је донесена коначна одлука од стране домаћег суда. То је, дакле, норма конвенције коју има у виду и судија Кучко-Штадлмајер у њеном издвојеном мишљењу, а та норма својим садржајем не допушта одступање од ње никоме и ни у једном случају.
Е, управо ту норму конвенције није поштовало осталих шесторо судија, него су створили своју норму према којој, ако нема изгледа да ће подносилац представке прије обраћања Европском суду успјети са својим домаћим правним лијековима пред домаћим судовима, односно да ти домаћи правни лијекови “нису дјелотворни” у том случају наводно може одмах поднијети представку Европском суду, а тај суд може је наводно узети у разматрање и одлучивање.
На овај начин шесторо судија је грубо прекршило Европску конвенцију, поступајући не према правним нормама из те конвенције, већ према својој приватној норми коју су скројили за Славена Ковачевића. Међутим, није то и једина приватна норма ових шесторо судија. Поред ње, они су у истом предмету израдили још једну своју норму, какве такође нема у Европској конвенцији, а онда су у меритуму противправно пресудили по тој својој норми, рекавши у ставу 74 образложења своје већинске одлуке да наводно: “74. Чак и ако се систем етничког представљања одржава у одређеној форми, он ТРЕБА да укључи етничко представљање са цијеле територије државе”, мислећи тиме на БиХ.
Овакве норме, оно ТРЕБА, нема ни на једном мјесту у Европској конвенцији о људским правима па је очигледно да ју је, баш као и норму да Европски суд наводно може узети у разматрање предмет ако апелант нема изгледа да прије тога успије пред домаћим судовима, скројило шесторо судија за тај предмет. У томе се, дакле, огледа сва суштина самовоље тих шесторо судија, а преко њих и самовоље Европског суда за људска права.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
