Радош брани Сарајево

Ове године сав кајмак славе покупио је лик који се уопште није појавио на црвеном тепиху. И његов филм који уопште није приказан.

Они који данас омаловажавају лик и дјело Радоша Бајића поспрдно га називајући “Секулом”, алудирајући на низ филмова с прилично ласцивним сценама о злосрећним љубавима једног сеоског момка, углавном појма немају да је прву улогу остварио у, гле злехуде судбине, филму чија се радња догађа управо у Сарајеву. И то није био било какав филм, већ “Атентат у Сарајеву” из 1975, у којем Бајић игра Недељка Чабриновића, саборца Принциповог, који баца бомбу на аутомобил у којем се налази Франц Фердинанд.

- Свакако да се сећам “Атентата” с великим поносом. Можда није ни случајно што и слово А моје каријере управо почиње с такође прворазредном националном темом, а то је “Млада Босна” и тежња нашег народа за слободом и трасирањем националног пута у будућности - рекао је Бајић у великом интервјуу нашем Предојевићу објављеном уочи Божића ове године.

Бајић је између “Атентата” и данашње главне теме, “Хероја Халијарда”, имао и излет у “партизанштину” преко “Партизанске ескадриле” и “Врхова Зеленгоре”, бавећи се и другим пројектима од којих је “Село гори” свакако оставило највећи печат.

“Хероји Халијарда” нису први Бајићев покушај да на филму расвијетли дио српске историје који је деценијама остајао ван домашаја овдашњих филмаџија из разлога за које је потребан посебан текст. “Равна гора” била је пројекат који је замишљен као трилогија, а завршио је неславно већ након прве сезоне, јер, кажу, није било новца. Отуда су нејасне тврдње сарајевских и загребачких новинара, разних добитника признања Бундестага, подгоричких дежурних мрсомуда и осталих, који су и “Равну гору” уз “Хероје Халијарда” означили као некакав српски државни пројекат “историјског ревизионизма”.

Баш је јадан ревизионизам за који нестане пара већ након прве сезоне.

“Атентат у Сарајеву” режирао је Вељко Булајић, редитељ за ког воле рећи да су му ратни филмови (“Козара”, “Битка на Неретви”) симбол комунистичке пропаганде. Они којима данас смета “Халијард” Гаврила Принципа називају терористом.

Вјероватно није случајно што је снимање “Халијарда” почело годину или двије након одлуке београдског суда да рехабилитује Дражу Михаиловића. Било је то доба жестоких расправа, понајвише у српској јавности, стручној и нестручној, о стварној и сакривеној улози Југословенске војске у отаџбини током Другог свјетског рата. Судском одлуком су и четнички и партизански покрет на одређен начин изједначени и сврстани у исти, антифашистички, наратив, чиме су Срби постали један ријетко поносан народ са два покрета која су се борила против највећег зла савременог доба. Операција “Халијард”, рећи ће прво Бајић, а затим и сијасет домаћих историчара, један је од витешких примјера који показује антифашистички карактер, не толико покрета Драже Михаиловића, већ српског народа у цјелини, јер и сам аутор филма почесто наглашава да је америчке пилоте у Прањанима на Сувобору и Бољанићу на Озрену те 1944. године спасавао обичан српски сељак, а не организована војска, јер, руку на срце, ЈВУО то, годину пред крај рата, није ни била. Дио несреће генерала Михаиловића огледа се и у чињеници да он, иако формални командант ЈВУО, није имао под контролом све локалне јединице које се данас воде као четници и да је у самом том покрету било неслагања у сличном обиму као што се нису подносили равногорци и партизани.

Службене информације говоре сљедеће. На СФФ-у није приказан филм “Хероји Халијарда” већ трејлер у трајању од два и по минута, за одабрану публику, у оквиру промоције производа које је продуцирао “Телеком Србија”. Бајић вели да постпродукција још није завршена и да се због тога љубазно захвалио на позиву организатора да у Сарајеву прикаже цијели филм, што му говори да су они који су га звали морали знати, бар у назнакама, шта је операција “Халијард”.

О томе како се подигла халабука и како је свака змија искористила прилику да поново бљуне свој отров много тога је већ и написано и речено, а да филм нико није видио. Какав год да буде, направио је резултат. Биоскопи ће у октобру бити препуни. За надати се да ће у неком филмско-техничком смислу, и лаички речено, “Хероји Халијарда” бити бар донекле бржи од “Село гори” и “Равне горе”. Или, прецизније, ваљда неће бити досадни. Трејлер, мора се признати, обећава.

Илузорно је било очекивати да ће у Сарајеву или Загребу другачије реаговати. Као што би иста реакција била у Бањалуци и Београду када би неко у тим градовима јавно приказао “Quo vadis, Аида” Јасмиле Жбанић. Тога је, изгледа, свјесна и сама режисерка па је постала једина која је тоновима из Сарајева дала нешто другачији призвук прозивајући све који су осудили нешто што нису ни видјели. Па је и сама постала мета напада.

Главно је питање зашто је свима њима уопште засметала прича о “Халијарду”.

Кажу због “ревизије историје”. Исти аргумент готово исти ликови употребљавали су и када су емитовани “Дара из Јасеновца” и “Олуја”. И тамо су видјели “ревизију”.

Шансе да тај приступ буде икада промијењен равне су онима да “Хероји” буду приказани на СФФ-у.

Важност поменутих филмова за српску кинематографију, колико год замјерки на њихов рачун било изречено и у српској јавности, ипак, никако не би требало занемарити. Све је, само није неважно, што је неко на филмском платну први пут приказао “игру столица” или клање србосјеком, што је Предраг Антонијевић урадио у “Дари”.

Све је, само није неважно, и што је Милош Радуновић у “Олуји” на филмском платну приказао како су хрватски бојовници пуцали по колони српских избјеглица. И на крају, све је, само није неважно, што је у “Херојима Халијарда” Радош Бајић приказао како су неки четници, за које су нам деценијама причали да су квислинзи (а и о томе снимали филмове) у истој мјери као усташе, спашавали некакве америчке пилоте. Ко мисли да је све то небитно, не зна много ни о утицају филма на јавно мњење, а ни о историји.

Али, то је оно што, у суштини, смета змијама. Сикћу јер се неко усудио да покуша разбити митове грађене годинама, у којима су Срби брадати зликовци, а сви други њихове жртве, у којима је Јасеновац радни логор гдје постоји и позориште, у којима је Анте Готовина шмекер и херој и у којима полудјели Срби у сребреничкој школи убијају заточене Бошњаке док на сусједном игралишту дјеца играју фудбал.

Радош Бајић је крив јер се усудио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.