Рачунају на њих

Чине то на разне начине, мање-више стално, а појачавају у предизборним годинама. Од избора 2006. године опозиција у Републици Српској је - опозиција. Никад се не запитају зашто их народ оставља на вјечитом чекању, очекујући само да попуњавају мањи број мјеста посланика и одборника? Ваљда зато што својим дјеловањем свакодневно доказују да су заправо опозиција Републици Српској и њеној већински изабраној власти, која узастопно добија повјерење народа већ десет пута. Еј, десет пута та опозиција иде у изборе да би била опозиција, како је то одавно потврдила једна од њихових лидерки. Зашто? Она каже - да би могли нападати власт и указивати на њене грешке! Опозиција би да одмах засједне на власт без избора, да их погурају странци и улица, али имају други проблем. Неспособни су и неспремни да преузму одговорност за економско-социјално стање, а боје се народног гњева зато што би прихватали све оно што је жеља побратимског политичког Сарајева.

С коца и конопца

Опозиција, оличена у СДС-у, ПДП-у, разним листама и независним листићима, годинама ради на рушењу Републике Српске, и опет ништа. Они су извођачи радова које креирају политичко Сарајево и странци који се у све мијешају, баш као маргарин из ТВ рекламе. Главни ослонци су им ПДП као страна агентура и, нажалост, СДС. Ту су и други изданци непријатељства према институцијама Републике Српске - Народној скупштини, Предсједнику Републике, Влади и другим органима Српске. Све те уставне органе већином гласова бирали су грађани Српске и то кроз низ од десет претходних избора. Опозиција оличена у својим руководствима, које воде запетљанци, дрекавци и покондирене тикве, велика је срамота не само за чланство тих странака већ и за Републику. Уз такву опозицију Републици Српској, гласне су и тзв. “невладине организације” на јаслама страних влада, затим поједини медији и портали, “аналитичари и експерти” као дежурни пљувачи. Сви они, сваки дан су на задатку. Чине више него што њихови послодавци очекују за паре које им дају. Чим зину, знате шта ће рећи или написати против Републике Српске којој годинама броје задње дане, пропаст, призивају оптужнице и затвор за Додика и његове сараднике. Перјанице које мрзе и само постојање Српске у Србији су Душан Јањић и Бошко Јакшић, у Хрватској Давор Ђенеро и “Јутарњи лист”, у Словенији онај “иди­ ми - дођи ­ми” институт. Сарајево је препуно таквих, па би списак био предугачак. Има њих и код нас, али тај јад је српска срамота. Ради се углавном о полуинтелигентима којима мржња не дозвољава да добаце ни до интелигентног нагађања. Све њихово смеће којим затрпавају медије годинама промашује мету.            

СДС и ПДП као продужена рука СДА

Континуитет сарадње СДС-а, ПДП-а и цијеле квислиншке булументе са рушилачким сарајевским структурама, што бошњачким, што амбасадорским, видљив је годинама. Чак је и за прошле изборе 2022. године Мирко Шаровић, тадашњи предсједник СДС-а и најбољи Бакиров министар, јасно рекао: “Наши кључни партнери у овом тренутку су само странке у Федерацији БиХ и то морам да нагласим”. Није то од јуче, већ је резултат дугогодишње сарадње опозиције са странкама из Федерације БиХ и са странцима који раде годинама на отимању надлежности Српској и увођењу санкција. Упамћено је како је предсједник СДС-а и њихов садашњи делегат у Дому народа Парламентарне скупштине Младен Босић, као предсједник СДС-а, хвалоспјевно дочекан на сарајевском Факултету политичких наука. Тада је декан тог факултета Шаћир Филандра рекао да је битна ствар то што је предсједник СДС-а дошао у Сарајево и разговарао са студентима. Филандра усхићено закључује: “СДС је данас водећа опозициона партија у Републици Српској која формира блок странака са јасном пробосанском политичком агендом”. Подразумијева се - против Републике Српске.

Колико је јака коалиција СДС-а и ПДП-а са СДА, најбоље илуструје неколико примјера. На шестом Конгресу СДА, одржаном у мају 2015. године, као гости су учествовали Предраг Ковач, тадашњи замјеник предсједника СДС-а, и Бранислав Бореновић, предсједник ПДП-а, који је са говорнице срдачно поздравио конгрес, хвалећи се десетогодишњом сарадњом са СДА иако је и тада промовисана СДА политика унитаризма. На изборима 2014. захваљујући бошњачким гласовима Младен Иванић, као кандидат ПДП-а и СДС-а, побиједио је Жељку Цвијановић за коју је гласала већина српских бирача. О томе су својим изјавама свједочили бројни бошњачки представници. Тако Хакија Мехољић, високи функционер СДП-а БиХ, каже: “Јесам, гласао сам за Иванића. Сви Бошњаци су имали директиву да подрже кандидата коалиције СДС-ПДП за члана Предсједништва. Тако је било у Сребреници, али и другим срединама”. Да су Бошњаци донијели побједу Иванићу, упркос његовом покушају да то демантује, најбоље говоре чињенице, односно подаци ЦИК-а о потврђеним резултатима општих избора за члана Предсједништва БиХ из 2014. године. Адмир Чавка, бошњачки посланик у Народној скупштини Републике Српске, каже: “Ми Бошњаци смо пресудили у избору Младена Иванића да постане српски члан Предсједништва БиХ. Ми смо га де факто изабрали. Зна се како смо то радили и какву смо кампању водили и како смо изабрали Иванића”.

Не чуди зато што се Младен Иванић, тадашњи члан Предсједништва БиХ, у Зеници на трибини младих под заставом СДА хвалио својом улогом у преносу надлежности са Републике Српске на БиХ и то оних кључних - из области пореза, војске, правосуђа, обавјештајне службе. Како је то говорио британски намјесник Педи Ешдаун: “Узмите Републици Српској војску, полицију, порезе и она ће сама увенути”. Сада је на удару и имовина која по Уставу БиХ припада Републици Српској на 49 % територије, а никако и нигдје не пише да БиХ има имовину. Али када је у питању имовина, онда нема разлике у изјавама бошњачког првака Дениса Звиздића и Милана Милићевића, предсједника СДС-а. Кажу два мудраца - да осим БиХ и власници буду и локалне заједнице. Нема Републике Српске, јер је непотребна и политичком Сарајеву и СДС-у.

Њемачко-америчка коалиција 2014. године

Још 2010. године сарајевски медији су објавили да “Њемачка сумња да се од Босне и Херцеговине икада може направити функционална држава”, што је писало у тајним документима америчке дипломатије који су објављени на интернет страници “Викиликса”. Кристоф Хојцген, савјетник канцеларке Ангеле Меркел за националну безбједност, у разговору с помоћником државног секретара САД Филипом Гордоном рекао је да је “песимиста да ће се од БиХ икада моћи направити функционална држава”. Иако није вјеровао у БиХ, Хојцгену није сметало да се у име Њемачке уплиће у унутрашња питања “суверене, међународно признате БиХ”. Припреме су почеле годину дана прије општих избора 2014. године. Чак је и потписана заједничка декларација од стране СДА (Бакир Изетбеговић), СДС-а (Младен Босић), ПДП-а (Младен Иванић), ХДЗ-а (Драган Човић), ХДЗ-а 1990 (Мартин Рагуж). Било је више полутајних састанака у Берлину на којима су учествовали испред СДА потпредсједник Сенад Шепић, а Игор Црнадак испред ПДП-а. Вукота Говедарица из СДС-а није смио отићи, али се СДС придружио њемачком плану. Резултати општих избора 2014. показали су такво груписање. У припреме је била укључена и америчка страна. СДС-ов лобиста у САД био је Реуф Бајровић, бошњачки грађански шовиниста који је на све стране хвалио СДС и заговарао његов улазак у власт на нивоу БиХ, при чему је у Америчком институту за мир предложио да администрација САД оствари “потпуну сарадњу са СДС-ом. СДС је можда странка која стоји иза геноцида у Сребреници, али за потребе удаљавања БиХ од Русије и они могу да послуже”, рекао је Реуф Бајровић у Вашингтону 2014. у серији гостовања и навео да је “Милорад Додик најближи Путинов савезник на Балкану и да Запад, ако не жели украјински сценарио, мора подржати СДС. Америчка влада и ЕУ требало би да подрже било коју странку из Српске која ће дозволити да БиХ уђе у НАТО. Мислим да би СДС требало да буде укључен у то. Тачно је да је та странка у суштини организовала геноцид, иако је сада води друга екипа, али с обзиром на то у ком правцу Додик иде у посљедњих шест-седам година, чак је и СДС постао прихватљива опција”, наводи Бајровић.

Иако је на изборима у октобру 2014. у Републици Српској побиједила СНСД-ова коалиција, парламентарну већину на нивоу БиХ као и Савјет министара, СДА је формирала са изборним губитницима СДС-ом и ПДП-ом, како је и планирано њемачко-америчким планом.

Једна за Иванића, друга за Тачија

Иванићевом ПДП-у још приликом оснивања одређена је и страна и политика коју ће водити. Не треба заборавити да су у јесен 1999. године на Балкану основане двије странке са истим именом: Партија демократског прогреса. Једној је предсједник Младен Иванић, а другој Хашим Тачи. Идуће године Тачи је морао промијенити назив своје партије у Демократска партија Косова. Да се зна ко је странцима био важнији. Ту оријентацију ПДП-а су убрзо увидјели они који су се повели за Иванићем, па су је напустили професори универзитета, оснивачи, посланици, министри. Са Иванићем су остали неки медиокритети врбовани још приликом доласка ИФОР-а у БиХ. Познато је да су се САД посебно бринуле за Игора Црнатка, па је у депеши америчке амбасаде у Сарајеву писало: “Црнадак се доказао као снажан и проактиван српски глас када је у питању подршка агенди за придруживање НАТО пакту и америчким безбједносним интересима у Босни и Херцеговини”. Црнадак је био министар спољних послова у Савјету министара иако његов ПДП није имао ниједног посланика. Иванићев изабраник је у потпуности одговарао Бакиру Изетбеговићу, баш као и Мирко Шаровић и Драган Мектић, друга двојица министара губитничке коалиције, који су заузели мјеста за ударање по Републици Српској. За то су добили титуле најбољих Бакирових министара.

Нестабилна БиХ је дјело странаца

Такозвана и самозвана међународна заједница годинама у БиХ одржава нестабилност. При­ томе је то више дјело западних амбасадора у Сарајеву, него њихових централа. Високи представници су били њихов инструмент умјесто да буду службеници страна потписница Анекса 10. који им само помажу у успостављању мира и демократских институција у складу са Уставом БиХ. Чинили су супротно кршењем Дејтонског споразума, отимањем надлежности Републици Српској кроз наметање неуставних закона, преваре и подвале. Вјеран сарадник им је био и Уставни суд БиХ који је увијек већином гласова два Бошњака и три странца потврђивао неуставне одлуке високих представника.

Када је Република Српска одлукама Народне скупштине кренула у поступак враћања својих уставних надлежности и заштиту својих интереса по Дејтонском споразуму, чиме би БиХ била враћена на уставна подешавања као једино могућа за опстанак и развој, странци су активирали вјечиту опозицију - СДС и ПДП - да се томе супротставља, а Додик је добио америчке и британске санкције. Знају добро страни креатори да српско нејединство слаби и урушава Републику Српску, као што то зна и руководство тих странака. Али задатак је добијен и они га извршавају. То је потврдио специјални амерички изасланик Габријел Ескобар који је пред америчким Конгресом потврдио да је од опозиције тражио да не подржи захтјеве за враћање надлежности. Након тога лидери опозиције у Републици Српској изјавили су како не подржавају потезе Српске у враћању надлежности и заштити статуса Републике. Баш онако како и сада СДС и ПДП не желе да стану у одбрану уставне институције и позиције предсједника Републике Српске. Да ли је могуће да они који су бјежали са сједница Народне скупштине кад год је на дневном реду била заштита њених дејтонских надлежности, сада сваки дан глагољају и тумаче закључке за које нису гласали. Могуће је. Бореновић и Црнадак то потврђују.

Наопаки Ћурак

Скоро се говором мржње огласио Нерзук Ћурак, “доктор политичких знаности, редовни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Сарајеву, есејист, знанствени публицист, новинар, уредник, јавни интелектуалац, мировни активист”, (како сам себе описује), који у скорашњем тексту пише: “Дејтонска Босна испоставља се као највећа награда крајишко-оријенталног деспота Додика. Ипак, није задовољан овај облапорни политички хрмпалија. Његова територијална халапљивост звони на узбуну? Треба ово ткање сецесије зауставити (унутрашњом побуном у РС те вањском и федералном подршком тој побуни) док Додик и његова антиуставна и антидејтонска камарила нису почели са балван револуцијом”.

… и к(риминална) ш(теточина)

Лице кш, повремено неурачунљивог понашања, а вјечно гладно моћи и пара, званично корумпиран платом и привилегијама, умислило је свашта - да не смијеш ништа рећи против њега и његове памети, јер ћеш заглавити у затвор од шест мјесеци до пет година. Нашли се и сепса-амбасадори који га стално подбадају хвалећи његову памет и звање, баш као будалину у Андрићевим причама. У неуставном правосуђу БиХ нађе се за ту прилику и какав тужилац са орасима у џепу да подигне оптужницу, па и судија из Орићеве одбране и хашке ОХР бирократије. Да пресуди Српској, а не само Милораду Додику и Милошу Лукићу. Како Мишо рече: “Бла, бла, благо будалама”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.