(Не)примјерено поређење

Српска Силицијумска долина

У ИТ парк, који се простире на 10.000 метара квадратних, индијска "Ембаси група" уложила је до сада око 15 милиона евра. Индијци су купили 220 хектара земљишта у Панонској равници и одлучили да баш тамо граде српску Силицијумску долину. 

Генерални директор "Ембаси текзоунс" у Инђији Рамгопал Нарајанан завршетак прве фазе изградње ИТ парка види као језгро из којег ће сремски градић постати центар информатичке индустрије југоисточне, а онда и цијеле Европе. У првој завршеној згради ИТ парка на прољеће треба да почне да ради 1.500 људи.

- Кад Американци дођу до нас, кажу да је овако у Сакраменту изгледало на почетку - каже директор ИТ парка у којем би, када буде завршен, требало да се запосли 25.000 информатичара из Србије и цијелог свијета.

"Ембаси" не гради само ИТ паркове, него и цијеле сајбер градове, а у овај у равном Срему, у којем ће пословати фирме попут ХП-а и "Мајкрософта", намјерили су да уложе 600 милиона долара. 

Одмах поред прве зграде будућег ИТ парка је погон данског "Грундфоса" у који је уложено 50 милиона евра и запослено 150 људи. До краја 2014. број запослених планирају да повећају на 350.

У Инђији послује и њемачко-аустријска фирма "IGB Automotive", која запошљава 1.100 радника, "Хенкел" је отворио два погона, а ту је и "Фешн парк" аутлет центар, вриједан 40 милиона евра.

И индонежански гигант "Индоадриатик" у индустријској зони Инђије купио је парцелу на којој ће градити фабрику. 

У Инђију су инвеститори до сада уложили најмање око пола милијарде евра и отворили много радних мјеста. Кажу да их је на то опредијелила једноставна административна процедура, која траје само један дан.

У индустријској зони, на хиљаду хектара плодне равнице, инвеститори могу одмах да започну реализацију пројеката. Администрација је веома брза, прилагођена, регулациони планови и власнички односи чисти, закон јасан, а и стари и нови предсједник општине Горан Јешић и Петар Филиповић инвентивни, способни, радни и продорни. 

Није случајно магазин "Фајненшел тајмс" сврстао општину Инђија на листу 25 најбољих европских дестинација за страна улагања. Није случајно Инђија лани на конкурсу "Европски градови и региони будућности" проглашена другом најбољом дестинацијом у Европи, нити је случајно ове године добила прву награду за најтранспарентнију локалну администрацију Европског покрета "Добра влада". 

Некад било...

Данас, док у сремској равници ниче Силицијумска долина, у Бањалуци, у којој је 1957. године направљен први телевизор у фабрици "Руди Чајавец", извјесно је да се никада више неће догодити ништа слично.

Мало ко у бившој Југи није имај тај први "Чајавчев" телевизор, онај са црном мачкицом. А у тој фабрици, која је телевизор произвела само 12 година послије Другог свјетског рата, радило је 9.000 људи, међу којима стотине инжењера.

Поред телевизора производили су радија за аутомобиле, транзисторе, видео-технику, системе за обезбјеђење, звучнике, појачала за гитаре, а 1962. направили први радио "Славуј"... 

"Чајавец" је 1963. завршио први полицијски радар за контролу брзине, поред четири државе на планети: САД, Русије, Израела и Француске, радио је системе управљања ватром тенка М84, развио радар "жирафа", електронику за ракетне бацаче...

Виспрени инжењери скинули су осамдесетих година прошлог вијека системе покер апарата и почели да производе најјефтиније апарате за коцкање у Европи.

Комплекс гиганта "Чајавец", самом у центру града, данас личи на вашариште. Раскомадан је и распродат у стечају, а зградицу по зградицу купиле су политичке странке, бизнисмени. У објектима у којима су некада радили пионири информатике и технике смјестио се један велики супермаркет, свадбени салон, дискотека, приватни универзитет и ко ће још знати шта.

"Чајавчева" фирма "Микро лив", јединствена у Европи, продата је у стечају за ситне паре, а све машине су пресељене у Хрватску гдје је наставила да ради и постала шеста фирма по приходу у тој држави. 

Није само "Чајавец" био чудо на Врбасу. Исто такво чудо био је и "Космос", који је ремонтовао радарско-рачунарске системе, ракетне системе, борбена возила, електронску опрему за бродове... цијелом свијету. Замро је са умирањем бивше државе, а ових дана једна америчка компанија показала је интересовање о формирању заједничког предузећа са њим. И то је нешто.

Била је ту и "Медицинска електроника", прва фабрика пејсмејкера и слушних апарата у југоисточној Европи.

Хиљаде стручњака који су направили експлозију у свијету електронике и модерних технологија у Европи завршило је каријеру на бироу рада и данас су, ако им се посрећило, продавци на тезгама бањалучке тржнице.

У исто вријеме традиционално одлични Електротехнички факултет у Бањалуци избацује нове генерације врхунских стручњака. О строгости критеријума ЕТФ-а говори и то да је за 51 годину постојања овај факултет дао 22 доктора наука, 69 магистара и око 2.000 инжењера. Само у једној години на пријемном је било више од 900 кандидата, уписано је 120 студената, а завршило њих 94. У прошлој години на ЕТФ су дипломирала 64 студента.

И коме они требају данас?

Ти млади стручњаци раде за америчке компаније на даљину, из својих станова. Тако зарађују мјесечно и до 5.000 долара. Добро и једнима и другима. Поражавајуће за друштво у којем су се школовали и које њихову памет и знање није употријебило за сопствени развој.

Ето зато

Зашто и како је једна мала паорска варошица као што је Инђија имала снагу, памет и моћ да убиједи инвеститоре да је управо то чаробно мјесто на планети Земљи у које треба да донесу свој новац, покрену бизнис и запосле људе?

Зашто и како мала, паорска Инђија јесте, а Бањалука, која је имала и идеалан географски положај, и потенцијал, и инфраструктуру, и фабрике, и што је најважније - кадрове, није? 

Зашто и како хиљаде "менаџера економије", које су избацили разни факултети посљедњих година, није показало умијеће у практичном смислу и довело барем једног инвеститора у Бањалуку?

Шта и чиме су се бавиле и баве двије градске агенције: Градска развојна агенција и Одсјек за развој, европске интеграције и инвестиције? Резултати њиховог (не)рада видљиви су голим оком.

Одсјек за  развој, европске интеграције и инвестиције града Бањалука формиран је 2010. године, а ако прогуглате интернетом наћи ћете да је имао пројекат са Карловачком жупанијом од којег је Бањалука инкасирала 77.856 евра!!! 

Колико је инвестиција привукла Градска развојна агенција није познато, али јесте да је у прошлој години потрошила из буџета 863.700 КМ, од чега 856.700 КМ на плате запослених. 

А ако питате инвеститоре, они ће вам рећи да овдје ни политика, ни Влада, ни градски оци нису урадили ништа да створе амбијент за улагања. Папирологија око отварања фирме траје 80 дана, царине су превисоке и компликоване, порези високи, грађевинско земљиште немогуће је добити, не постоји карго аеродром у близини... а ту је и корумпирана администрација коју је немогуће заобићи. 

И Данци и Индијци у посао у Инђији ушли су преко SIEPA, агенције српске Владе за страна улагања и промоцију извоза. SIEPA је заједно са локалним властима урадила велики посао.

А колико инвеститора су у Бањалуку довеле владе РС? Зашто нису искористиле ресурсе које су имале? Нису, јер су оне претходне распродавале државну имовину у бесцјење, а ова садашња је у хибернацији. У том стању PR министри углавном отварају дворане, путеве, изложбе, посјећују приредбе и имају баш много протоколарних и понешто личних обавеза, подведених под категорију ИМТ. И у повјерењу кукају да је "све отишло до врага".

Срећна вам нова, 2014!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.