Још једна неистина Кристијана Шмита
Осим што нас је хтио обманути да граница између Републике Српске и ФБиХ није то, већ наводно административна линија, што јасно демантује Анекс 2 Дејтонског мировног споразума (који у члану 1 прописује: “The BOUNDARY” - дакле “ГРАНИЦА између Федерације БиХ и Републике Српске ће бити она како је означена делинеацијом на мапи у Додатку”), Кристијан Шмит је у исто вријеме ових дана јавно изнио још једну неистину, тврдећи да, наводно, ако се и донесе закон о престанку мандата иностраних судија у Уставном суду БиХ, садашње иностране судије у том суду ипак остају док свако од њих не наврши 70 година.
Колико је ово неистина, говори релевантна одредба из члана 6. став 1. тачка д) Устава БиХ.
Наиме, том уставном одредбом је прописано да Парламентарна скупштина БиХ може донијети закон “којим ће прописати другачији начин избора троје судија које бира предсједник Европског суда за људска права”.
Када Устав БиХ прописује да се законом може уредити другачији начин избора иностраних судија, онда то није само диспозиција која се види на први поглед, да питање одласка страних судија није уставни резерват него да се о томе може донијети закон, без да се мијења Устав, већ је то и диспозиција, која се не види на први поглед, а то је да тај закон може да садржи, боље речено треба да садржи, и: 1. одредбу да предсједник Европског суда за људска права више нема надлежност да именује троје судија, већ да њихов избор врше домаћи надлежни органи које одреди тај закон; 2. одредбу да ће умјесто троје иностраних судија бити бирано троје домаћих судија, што за собом повлачи и 3. одредбу о престанку мандата дотадашњих иностраних судија. Таква (скривена) диспозиција, са наведеним садржајем, налази се у ријечима да домаћи закон, а не Устав БиХ, “може да уреди другачији начин избора троје судија које бира предсједник Европског суда за људска права”. Јер ријечи “другачији начин избора” у себи садрже и значење избора нових, домаћих судија умјесто дотадашњих иностраних судија, као и значење престанка мандата иностраних судија тренутком избора нових.
У прилог томе стоји и још један, веома важан аргумент. Наиме, у члану 6. став 1. тачка б) Устава БиХ прописано је да “судије које бира предсједник Европског суда за људска права не могу бити држављани БиХ или било које сусједне државе”. То значи да, када би био донесен закон о другачијем начину избора ово троје судија, а којим би умјесто предсједника Европског суда био одређен домаћи орган за њихово именовање, тиме би престала не само наведена надлежност предсједника Европског суда него и цитирана обавеза да те судије не могу бити држављани БиХ. Јер та обавеза, како произлази из цитиране уставне одредбе, постоји само док те судије именује предсједник Европског суда за људска права, што значи да онда законом може бити прописано и то да домаће судије могу бити изабране умјесто дотадашњих страних судија.
На све то, у коначном, упућује и начело суверености сваке државе чланице УН, што је и БиХ, прописано чланом 2. Повеље УН, које забрањује свима изван државе, а то значи и предсједнику Европског суда за људска права, да се на било који начин мијешају у унутрашња питања државе, што укључује и забрану мијешања у избор судија у домаћим судовима, јер је вршење тог избора суверено право које припада само надлежним државним институцијама.
У противном, ријечи “другачији начин избора” губе смисао ако би сада био донесен закон па да се на његово ступање на снагу и на избор нових (домаћих) судија мора чекати све док и посљедњи од садашњих троје иностраних судија не наврши 70 година, што би, рецимо, у случају албанског судије Бјанкуа, који је рођен 1971. године, значило још 18 година чекања и колонијално управљање над БиХ најмање још до 2041. године, које би на тај начин, супротно Повељи УН, било омогућено овом још једном неистином Кристијана Шмита.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
