ИДЕ ГАС Дража у Загреб, Дража из Сарајева

Када Њемачка, Италија, Мађарска и Бугарска нападну Југославију 6. априла 1941, пуковник Југословенске војске Дража Михаиловић формира герилску чету познату као четници, који покрећу покрет отпора против окупација сила Осовине. Михаиловићеве снаге тада се упуштају у напад на њемачке и италијанске снаге, приморавајући их да против њих употријебе седам дивизија. Четници заузимају италијански конвој за снабдијевање. Михаиловић се тада преко радио-станице јавља њемачком штабу у приобалном граду Котору и нуди размјену италијанских заробљеника за бензин. Огорчен, генерал Вермахта фон Бауер одбија понуду, али када Михаиловић запријети да ће обавијестити италијанску Врховну команду о својој одлуци, пуковник Гестапоа Вилхелм Брокнер наређује фон Бауеру да то учини. (...) Наталија, Брокнерова секретарица, шпијун је четника и заљубљена је у Алексу, једног од Михаиловићевих помоћника. Упозорени Наталијиним информацијама четници нападају воз који превози двије хиљаде затвореника и ослобађају их. Иако су Алексу, коме је било одређено да се инфилтрира у њемачку артиљеријску батерију, Нијемци заробили, Михаиловићев план успијева. Након интензивне битке четници добијају контролу над Котором и ослобађају све заробљенике, (...) У завршној сцени, Михаиловић емитује радио-поруку свим сународницима Југословенима да ће герилци наставити да се боре све док не стекну потпуну слободу за свој народ и протјерају окупаторске трупе Осовине”.

Читалац се можда пита: А гдје су ту амерички пилоти? Нема их јер је филм осамдесет година стар, односно снимљен је прије него што је и почела Операција “Халијард”. Филм је из 1943, а не из 2023. и није га режирао Радош Бајић, него Луис Кинг. Није српски, него је амерички. Не зове се “Операција Халијард”, него “Четници: Борбена герила”, а та два филма дијели огроман комад историје, да баш не кажем осамдесет година самоће.

Који је то фестивал

Фестивал на којем је приказан није сарајевски, него је загребачки. И није приказан (само) трејлер, него цијели филм. Година није 2023, него 2009, а приказан је у дијелу који се бавио генералном тематиком “Филм и пропаганда”. Доминантно мишљење загребачке јавности о четницима, није боље него оно у Сарајеву, али барем постоји свијест о потреби да се неки садржај упозна прије него је могуће да га се релевантно критикује. Отуд се, рецимо, и књиге Петера Хандкеа посљедњих година уредно објављују у Загребу, док тужно Сарајево књижевног нобеловца игнорише, куне и пљује. У том смислу је лакше замислити да се и “Хероји Халијарда” прикажу у Загребу, него у Сарајеву. Не да је Загреб примјер отвореног града, што се види по “Дари из Јасеновца”, примјера ради, али у поређењу са Сарајевом као да му кратки опис ипак долази из наслова филма Роберта Роселинија.

Морам овдје бити мало личан. Ја према Сарајеву ни да хоћу не могу бити злурад. Ја сам у Сарајеву завршио и факултет и постдипломске студије. Ја сам у Сарајеву објавио прве текстове и књиге. Мене за Сарајево вежу неке љубави и пријатељства. Веже ме породица, неке куће и неки гробови. Живио сам тамо петнаестак година, важних година. Камара мојих успомена има исходиште у Сарајеву. Зато ми још теже пада у шта се тај град претворио.

Тај град је био у стању, непосредно након што су гранате престале да падају, да организује пројекцију филма “Лепа села лепо горе”. Људи који су филм гледали углавном су га попљували, али су га уредно погледали. Није ни година дана прошла од посљедње гранате, а за најрелевантнији сарајевски политички магазин је као дописник из Београда писао Жељко Цвијановић, а не нешто што се кличе Дејан Кожул. Полемика коју је Цвијановић водио са Ахмедом Салихбеговићем и Озреном Кебом могла би да послужи као парадигма праве полемике. А све се дешава у вријеме док официјелни наратив још говори о двије до три стотине хиљада убијених Бошњака.

Након што се, хвала Богу, испоставило да је стварни број бошњачких жртава три до пет пута мањи, наоко парадоксално, став према супротстављеним наративима постао је антиполемичан и цензурашки. Нема више размјене аргумената, постоје само забране. Некад је полемика са Кустурицом или Екмечићем у сарајевској јавности подразумијевала уредно и врло интелектуално поштено преношење изворног текста, да читаоци виде с чим “наши умници” полемишу. Данас се људи, текстови и ставови рутински “кенселују”. И није то, да се разумијемо, проблем ни за Београд ни за Бањалуку, ни за Загреб, проблем је то за Сарајево.

Гдје су усташе

Град који је у историју филма дубински закорачио са чувеним Крвавчевим “Валтер брани Сарајево” на невиђено напада “Хероје Халијарда” за историјски ревизионизам па у томе још учествују и неки професионални историчари. Нико од тих историчара није никад зуцнуо ни слова о ревизионизму “Валтера” у којем усташа нема ни на мапи. У најкултнијем сарајевском филму о Другом свјетском рату практично и не постоји НДХ, а Сарајево бива као неки Марибор, град под њемачком окупацијом. И то је сасвим у реду, наравно, то је филм, не уџбеник историје, али онда треба бити свјестан да исти принципи вриједе и за друге филмове. Није тешко претпоставити да је “Валтер” много бољи филм од “Хероја Халијарда” чак и на невиђено, али исто тако на невиђено није неки ризик опкладити се да су “Хероји Халијарда” акрибичније историјски утемељени. Да иронија буде комплетна, пљуваног и нападаног Радоша Бајића, режисера “Хероја Халијарда”, у седму умјетност на велика врата уводи управо Шиба Крвавац дајући му улогу Далибора у “Партизанској ескадрили”.

За свој стварни урбанитет Сарајево би учинило више кад би догодине, на тридесетом, јубиларном фестивалском издању, у некој прецизно утемељеној програмској цјелини, приказало “Хероје Халијарда”, него што то чини провинцијалним одушевљавањем било којом краткотрајном екскурзијом сваке могуће холивудске шуше. Дакле, да се филм прикаже па да га тамошњи критичари и интелектуалци до миле воље анализирају и сецирају. Инфантилно затварање очију само наставља путању интелектуалног одумирања некада регионално релевантног културног центра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.