Обиљежавање рођендана Данила Киша у Подгорици VIDEO

Пред неуобичајено великим бројем публике за књижевне вечери које се одржавају у Подгорици, након завршетка драме владала је, како ју је назвао књижевник Балша Брковић, "густа тишина" и "као да су сви имали потербу за неком реакцијом али не конвенционалном, не аплаузом".

Брковић је казао да је изузетна привилегија била видјети ову драму из времена које показује колико је била озбиљна култура у којој су настајале овакве ТВ драме, како продукцијски тако и у креативном смислу и колико је то био један озбиљан културни простор.

Варја Ђукић је казала да је и потврда и одговор колико је читано Кишово дјело управо велики број присутних пошовалаца дјела овог великог писца.

"Дирљива је чињеница да сте вечерас присутни у оволиком броју, а посебно радује велики број младих који је овдје. То је најбољи одговор на питање колико је читано Кишово дјело" казала је она.

Посебно мјесто у личним календарима

Брковић је казао да је драму ""Дрвени сандук Томаса Вулфа", прочитао у дјетињству, а да пројекат који пету годину за редом организује књижара "Карвер" 22. фебруар смјешта на посебно мјесто у нашим личним календарима.

Брковић је причу о Данилу Кишу испричао кроз посљедњи роман Умберта Ека "Прашко гробље" - "сво вријеме сам имао осјећај да читам књигу која ми је однекуд позната"

"Наиме, сигуран сам да је Еко прочитао 'Енциклопедију мртвих', која је посљедња права Кишова енциклопедија која се појавила за његова живота. Међу сви тим сјајним причама које су свака књига за себе, и то је невјероватна књига која је успјела оно што је сан сваког писца да све приче у књизи буду космос за себе и то невјероватно простран космос.

У тој књизи има прича која се зове "Књига краљева и будала", која је учинила да ја након готово 30 година читајући Умберта Ека имам осјећај да знам све о чему он пише кад је у питању историјска подлога "Прашког гробља. Наиме 30 страна Кишове приче дјелује супериорно у односу на Еков роман, јер је Киш успио да избјегне бизарне замке од којих је Еко направио неке врло дојмљиве епизоде", рекао је Брковић

Кишов поглед према истоку

За Брковића је веома занимљив и моменат разлике између ова два писца и њихових дјела.

"У Кишовој причи на цијелу језиву историју, поглед је био окренут према истоку, док комплетнију слику даје Еко код кога је фокус помјерен на запад", рекао је он.

О Кишу је говорио и Божо Копривица, који је био и драматург представе "Дрвени сандук Томаса Вулфа" која је 2005. премијерно изведена у Зетском дому.

Он је казао да је "вријеме у представи елемент деструкције, а лијеност отпор према свему".

Овогодишњи омаж Кишу, "Карвер" је реализовао у сарадњи са ЦНП-ом, амбасадом Србије, и ТВ Београд, која је уступила снимак драме "Дрвени сандук Томаса Вулфа" која је и приказана.

Запис о „Дрвеном сандуку Томаса Вулфа"

"На почетку драмске игре Дрвени сандук Томаса Вулфа стоји срећна замисао – или несрећно одсуство бољих идеја – неког од уредника телевизије, који је предложио седморици писаца, међу којима и мени, да напишу драмску варијацију на тему једног од смртних грехова. Пошто сам већ имао готов модел у личности која ми може послужити као парадигма лењости, то сам предлог прихватио.

Анегдота о дрвеном сандуку је, дакле, аутентична, као што је аутентична и личност несрећног писца који проводи живот чекајући небеске знаке надахнућа. За модел ми је послужио мој негдашњи пријатељ, којег сам упознао у Стразбуру, и чија се обломовска фигура надвија као сенка над целом том едукативном драмом. Вољу су му били убили у неком од немачких логора, где је био одведен као дете, преживевши пре тога пакао варшавског устанка.

Живео је од скромних ратних репарација и у свету својих кошмара. Веровао је, наивно, да је за литературу искуство страдања довољно. Што се тиче друге личности у драми, доктора, она је настала контаминацијом двеју стварних особа, које сам такође познавао: једног старог доброг Руса и једног старог доброг професора керамике и цртања, пореклом Мађара из Чешке, који ми је, негда, уплатио суму за течај француског језика.

Мада у личности писца из драме има без сумње део и мог смртног греха – пошто је мој одговор на питање из Прустовог упитника: Коју ману најлакше праштате? управо лењост – надам се ипак да те добре људе нисам сасвим изневерио и да нисам повредио њихову успомену." Данило Киш

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.