Бечке шетње: Вољени градски отац

Глас Српске 04.07.2007 00:00

(Специјално за "Глас Српске" из Беча) Aлександар МИТРОВИЋ

НЕКA врло озбиљна истраживања сврставају Беч, по квалитету живота, у сам врх најпожељнијих европских градова. Богат градски буџет, савршено умрежен и организован градски превоз, прилична социјална давања и разнолика културна понуда, само су неки од тешко пребројивих, али пресудних фактора, који су Беч претворили у солидно окружење за свакодневни живот. Некада није било тако. Прије само двадесетак - можда нешто више година, Беч је таворио негдје на дну љествице европских метропола, дијелећи судбину сличних великих градова чији се сјај из прошлих времена одавно угасао. Како то обично бива, да би се преусмјерио устаљени ток збивања и да би се ствари промијениле набоље, довољна је била енергија и упорност само једног човјека. Име спиритус мовенса и непревазиђеног бившег градоначелника Беча, који је у два чувена мандата обиљежио епоху трансформације аустријског главног града у модерну и функционалну, али и препознатљиву средину, је Хелмут Цилк. Ових дана, без посебне помпе, али уз значајне осврте у свим аустријским медијима, обиљежена је прослава осамдесетог рођендана вољеног градског оца. Хелмут Цилк - уз то што је поносни власник необично живописне биографије, чији би сваки сегмент послужио као одличан сценарио за какву холивудску саксес стори - такође је и персона која је из свих недаћа своје турбулентне и несвакидашњим елементима испуњене животне приче, излазио ојачан, с новом дозом стоицизма, која је његовој дендијевској физиономији давала неочекивани фајтерски флер. Легендарне су његове радне шетње кроз Беч, гдје је кроз непосредан контакт са грађанима опипавао живо било града - власницима зграда издавао би наређења да офарбају фасаде које нарушавају изглед пјешачке зоне у центру, чистачима је давао директна упутства или би довикивао за таксистима који би бацили опушак кроз прозор возила. У свом наизглед ексцентричном стилу градоначелниковања, за примјер осталима долазио је на посао бициклом, јер је забранио паркирање аутомобила испред градске вијећнице. Од 1955. године запослен у ОРФ-у - прво у редакцији образовног програма, гдје је водио емисију у којој се дискутовало о актуелним градским проблемима, па затим програмски директор - пењући се на хијерархијској љествици своје Социјалистичке партије, осамдесете је дочекао на мјесту министра за образовање и умјетност, гдје је у аустријско школство - реформаторски и далековидо - увео наставу информатике међу првим земљама у Европи. Ипак, његово искрено одушевљење за све што Беч чини бољим, а опет типично за Цилкову личност, учиниће да се само након годину дана проведених на мјесту министра, кандидује за мјесто градоначелника Беча, што постаје 1984. године. По тврдњама добрих познавалаца бечких прилика тога времена, Цилкова популарност је била толика да су му страначке колеге предвиђале блистав наставак каријере на мјесту - ни мање ни више - него предсједника државе. Да би се одбранио од силних инсистирања на ту тему, Цилк је - у за њега типичном духовитом маниру - дао писмену изјаву код јавног биљежника, коју су објавили сви тадашњи медији, а којом се, дефинитивно и неопозиво, одбија кандидовати за мјесто предсједника државе. Цилковом непогрешивом осјећању за естетику, али и визуелној непоновљивости, доприноси још један бизаран детаљ. Као жртва атентатора у експлозији писма бомбе 1994. године, изгубио је лијеву шаку, и притом усљед обилног крварења једва остао жив. Већ више од десет година, по традицији, у јавности, Цилк ту шаку носи умотану у свилену марамицу која је начињена од идентичног материјала и идентичне боје као и његова кравата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.