Добро је што није горе

 Добро је што није горе
Ђорђе Вукадиновић
25.03.2016 11:13

Наравно да нико није изненађен. Судско веће Хашког трибунала у пресуди Радовану Караџићу потврдило је оцену да је у Сребреници 1995. године почињен "геноцид", а да је Радован Караџић као тадашњи председник Републике Српске за тај злочин одговоран - као и за укупно 11 од 12 тачака оптужнице.

Нико није изненађен, јер је Хашки трибунал за двадесетак година постојања доследно и непоколебљиво држао линију интерпретације догађаја током распада Југославије коју су током деведесетих година установили западни медији, ослањајући се у највећој мери на ратну пропаганду, а често и еклатантне измишљотине и логичке бесмислице сарајевске (и загребачке) штампе. Трибунал се и овом приликом показао као продужена рука западних центара моћи, чија је главна сврха да наметне њихово виђење догађаја на терену, а пре свега, да опере западне званичнике и државе од одговорности која се налази на њиховим рукама, поготово када је у питању нелегално бомбардовање СР Југославије 1999. године.

Својеврстан је парадокс што, како се чини, бошњачки политички кругови нису задовољни чак ни оваквом пресудом. Наиме, поново је отпала пресуда за геноцид у седам општина БиХ, на чему су у последње време грађени најамбициознији и најмалигнији планови за дерогирање уставног положаја Републике Српске. С друге стране, навикнута да из Хага стижу само лоше - или најгоре - вести, српска јавност са обе стране Дрине као да је помало одахнула што ужасна пресуда није још гора и ужаснија.   

Но, не треба се заваравати. Пресуда Караџићу јесте генерално у складу са намерама његових тужитеља из Сарајева који имају за циљ криминализацију, а на крају и укидање Српске. На српској јавној сцени постоји консензус да је Српска једини успех српске политике у периоду после распада Југославије, и стога треба бити свестан да је компромитовање Караџића као "ратног злочинца", "организатора геноцида" и "удруженог злочиначког подухвата" ударац који посредно доводи у питање будући опстанак РС. Политички кругови у Сарајеву, једнако конзервативни настављачи Изетбеговићевих "Младих муслимана" и либерални баштиници флоскуле о Босни као "малој Југославији" већ деценијама у један глас оптужују Караџића (и Слободана Милошевића) као "креатора рата у БиХ", а Српску отворено називају "геноцидном творевином", "Републиком Шумском" итд. Потврђивање тезе да се у Сребреници догодио "геноцид" представљаће ветар у леђа свакога ко сматра да је РС препрека да БиХ постане "нормална и модерна држава", и у наредном периоду се свакако може очекивати плејада нових удараца и изазова политичком и правном статусу Републике.

Могло би се поставити питање како Караџић може бити одговоран за ратне злочине као политичка фигура, а да то нису политичке вође Бошњака и босанских Хрвата. Могло би се поставити питање свих оних небројених злочина против српског народа (укључујући 3.267 жртава у региону Подриња) које је ова институција начисто игнорисала, као и оне чије је извршиоце ослободила смејући се у лице сваком поимању правде. Најзад, могло би се поставити питање како је могућ "геноцид" (у смислу тоталног физичког истребљења једног народа) на делу његове територије (Сребреница), над једним делом становништва (одрасли мушкарци), како је могуће да се погинули борци једне војске убрајају у жртве "геноцида", а те жртве затим прогласе (наочиглед читаве светске јавности) за "шехиде", односно "ратнике пале за веру". Књиге би се могле писати о парадоксима, недоследностима, подметањима и клеветама у раду Хашког трибунала, и то ће свакако бити занимљива тема за будуће светске, и прворазредни задатак за српске историчаре.

Оно што се може рећи већ сада, јесте да је Хашки трибунал на мизеран начин подбацио у својим основним задацима - да пружи правду жртвама злочина (уместо њих је сервисирао амбиције једне незајажљиве идеолошке групе из Сарајева за коју се рат, изгледа, никада није завршио), и да створи темеље за помирење у Босни и региону. Свака пресуда која стигматизује само један од три народа БиХ за злочине који су се и бројем и свирепошћу пропорционално догађали на све три стране, и која уз овације и аплаузе из Сарајева учествује у даљем стигматизовању српског народа и демонтирању Српске, представља само додатну дестабилизацију ионако климаве босанске "државе". Докле год се под "помирењем" у Босни буде подразумевало пристајање Срба на улогу "злочинаца" и "извршилаца геноцида", ни о каквом помирењу неће бити говора.

Непосредни задатак свих српских политичара и јавних делатника у наредном периоду биће да се ова хашка пресуда у историјском и етичком смислу дисквалификује, а у правном смислу поништи, као и остале скандалозне одлуке овог суда који, овакав какав је, никада није ни требало да буде формиран.

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, политички аналитичар из Београда

Колумне Коментар дана