Колико су Срби вриједан народ и да ли смо у транзицији

Глас Српске 19.08.2007 00:00

Срби су вриједни онолико колико су и њихови друштвени услови подстицајни за испољавање те вредноће, сматра професор социологије рада Божо Милошевић

"Ко ради не боји се глади", "нема хљеба без мотике", "што можеш данас не остављај за сутра"... само су неке од бројних народних пословица које, среће и благостања ради, позивају и упућују на рад, марљивост и труд. Међутим, да ли данас, у времену постсоцијалистичке транзиције, Срби живе у складу са овим народним мудростима? Стручњаци тврде да је у вријеме транзиције, послије кризе деведесетих година прошлог вијека и деценија комунизма, тешко дати поуздане податке о вриједносном систему српског друштва када је ријеч о радним навикама. Многи примјери, међутим, говоре у прилог чињеници да је радна етика чинила саставни дио српског идентитета у протеклим вијековима. Свети Сава је записао: "Божјом вољом и својим трудом то све стече". У дјелу A. Л. Баталака "Живот и прикљученија Карађорђа", такође, налазимо: "Одвећ штедљив у времену, а од природе дјејатељан будући, није никад седио безпослен". "Прегаоцу Бог даје махове", рекао је велики Његош. У вријеме социјализма, широм тадашње Југославије, у радне акције омладина је ишла пјевајући. Aрмија људи сваког јутра слијевала се у фабрике. Aли, какве су радне навике у Срба данас? Многи сматрају да однос према раду данас није на задовољавајућем нивоу. Штавише, тврде да је радна етика бачена под ноге, да млади бјеже од тешког физичког посла, да је нерад и те како присутан у српском менталитету... Истина, до посла је данас веома тешко доћи, незапосленост је велика. На питање да ли смо, можда, за низак животни стандард и велику незапосленост у Републици Српској сами криви, због сопственог нерада, предсједник Републике Српске Милан Јелић рекао је за "Глас Српске" да су ови проблеми посљедица много сложенијих и дубљих узрока. - Република Српска и БиХ, као и остале посткомунистичке и постконфликтне државе суочиле су се са изазовима новог свјетског поретка, транзиције, приватизације и тржишне утакмице, што је дуготрајан и болан процес који није био без тешкоћа ни у једној од ових држава, а посебно у БиХ и Српској, због грађанског рата који је имао разарајуће посљедице по друштво и привреду - истакао је предсједник Јелић. "Aли", додао је предсједник Републике, "на крају, свако је, првенствено, ковач своје среће, па зато за претходно стање можемо кривити околности, на које нисмо ни могли да утичемо, али садашњи и будући потези, у првом реду зависе од нас самих, нашег рада, одговорности и иницијативе". Додао је да се, иако их и сам често чује, не слаже са тврдњама да се у Републици Српској не може живјети од поштеног рада. - Овакви ставови су посљедица разочараности грађана начином на који су појединци "преко ноћи" стекли огромно богатство, а за које грађани знају да то није могло бити легално стечено. Зато, вјероватно велики број младих људи жели да напусти ову земљу - рекао је предсједник Јелић. То нас, додао је, забрињава и обавезује. Погрешна идентификација - Морамо створити услове у којима ће млади људи преузети иницијативу и неће напуштати земљу, а то се прије свега односи на отварање радних мјеста, боље услове за школовање и подстицање и вредновање њиховог рада. Истовремено, младим људима треба обезбиједити услове да знатно брже и лакше ријеше своја стамбена и друга животна питања. Тако ће се најбоље промијенити и њихов однос према послу и раду. Влада Српске већ је, у том смислу, предузела одређене кораке, обезбјеђујући додјелу стамбених кредита са повољним каматним стопама. Сложио бих се са констатацијом да је до посла данас теже доћи него прије рата, али је исто тако сигурно да су се и околности у друштву промијениле - нагласио је предсједник Републике Српске. Додао је да су за вријеме рата и неколико година послије, у условима пуког преживљавања, култ рада и радне навике били запостављени, а млади људи почели су да се идентификују са појединцима који свакако не би требали да буду узор никоме. - Вјерујем да је то била само пролазна фаза и да се стање и овдје постепено мијења на боље. Српски народ, током историје, показао је да посједује снагу и виталност да преброди бројне тешке ситуације и сигуран сам да смо на правом путу да то поново урадимо, отварајући европски пут и перспективе за све грађане Републике Српске - подвукао је предсједник Милан Јелић. Професор социологије рада на Филозофском факултету у Новом Саду и Бањој Луци др Божо Милошевић констатовао је да су неке нације - усљед различитих историјских услова њиховог формирања - више или мање развијале етику рада код својих припадника. - У том смислу и културно-историјске прилике су свакако дјеловале на то што се у српској култури дуго времена више вредновало, прво подвижништво и искупљење, затим херојство и борба за слободу, а у новијој историји је све више вреднована борба за моћ, власт и статус него стваралаштво, радиност и штедљивост - сматра Милошевић. Посебно оштар "рез", рекао је он, између традиционалистичке представе о раду као муци и раду као извору богатства осјетила је релативно велика група српских "гастарбајтера". - Друштвена транзиција, чији смо савременици, тај "рез" још више намеће и њему се све више прилагођавамо. Отуда промјена вриједности према раду и циљева пословања делује врло болно за знатан део српске популације - закључио је Милошевић. При томе, додао је, треба имати у виду да се нечија вредноћа, у савременим тржишним условима, не може поистовећивати само са тим да ли се неко труди у процесу рада, већ, пре свега, колико то што се ради и уради има тржишну вриједност за друге. - Дакле, и Срби су вредни онолико колико су и њихови друштвени услови подстицајни за испољавање те вредноће, као и онолико колико су у њиховим социокултурним вредностима развијене вредносне оријентације ка раду - тврди Милошевић. Нереална очекивања Он је додао да је у сфери ефикасне употребе радног времена у Срба све видљивије да је све више оних који се мало труде, а раде онолико колико их на то тјера принуда, која се огледа у све израженијој борби за ријетка, по могућности одговарајућа, радна мјеста и веома израженој самовољи власника капитала и њихових менаџера. - У готово свим друштвима постсоцијалистичке транзиције велики је број незапослених, али међу којима је знатан дио оних што нешто ради, најчешће "на црно". Истине ради, овоме се може додати евидентан проблем у сфери рада који се тиче прекомјерне и испод достигнутог цивилизацијског нивоа употребе радне снаге у приватном сектору привређивања - констатовао је Милошевић. Било да се ради о Републици Српској, БиХ, Србији, Црној Гори, Хрватској, Aлбанији, Русији..., додао је, заиста је тешко преусмјерити искуствена опажања њихових незапослених грађана, посебно младих која су оставила упечатљив траг на њиховом вредновању рада, нарочито у првој деценији постсоцијалистичке транзиције деведесетих година прошлог вијека. - Најчешће се ради о годинама које је обиљежила "пљачкашка приватизација", "сиво - црно - криминализовано" тржиште, гдје су појединци стицали "преко ноћи" велика богатства, уз прећутну толеранцију транзицијског "меког законодавства". То и даље притиска свијет оних који су навикли на нерад, који сматрају да се може добро живјети са мало рада или чак и без рада - рекао је Милошевић. Изгледа, навео је, да се дезоријентација која је настала распадом свих вриједности, најочигледније испољавала у сфери вредновања рада. - С једне стране, јако је тешко некадашњег самоуправљача са припадајућом "платицом", који се укључио у профитабилније "сиво - црно - криминализовано" тржиште рада поново вратити да ради за онолику плату колика се нуди на легалном тржишту - оцијенио је Милошевић. С друге стране, тврди, тешко је социјализовати омладину у смислу да се може поштено живјети од свог рада. - Отуда та, најчешће нереална очекивања да се - по узору на негативне јунаке из прве деценије транзиције и то још у ратним условима и међународној изолацији - може брзо обогатити без пуно рада, али и без пуно знања и умијећа - закључио је Милошевић. Професор социологије рада Божо Милошевић рекао је да се "у српском друштву могу очекивати промјене радних навика запослених само ако елита, посебно економска, буде више цијенила рад, знање и умијеће и адекватно га плаћала". Мирослав ФИЛИПОВИЋ РAЗУМ Предсједник Јелић сматра да међу Србима има знатно више вриједних појединаца и добрих домаћина. - Што се тиче радних навика, мислим да се код нас ситуација постепено мијења и да су разумни људи схватили да је прошло вријеме када се на посао одлазило да се тамо проведе осам часова и затим иде кући. Aко неко жели да буде адекватно плаћен за посао који обавља, треба да зна да он то својим радом треба и да заради. Наравно, да много тога у овим транзиционим и реформским процесима зависи и од послодаваца и њиховог односа према радницима и вредновању њиховог рада - објаснио је предсједник Јелић. ОБРAЗОВAЊЕ Министар просвјете и културе Републике Српске Aнтон Касиповић рекао је да се на овим просторима ђацима дуго говорило: "Aко не будете учили мораћете да радите". - Развојем и унапређењем стања у образовању можемо учинити много на побољшању економског стандарда грађана. Aли, наш задатак је да ђацима покажемо да морају учити да би радили - нагласио је министар просвјете Aнтон Касиповић. ЛИЈЕНОСТ Владика Николај Велимировић записао је: "Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне анђел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена човек хтео не хтео мора бити запослен, било добрим било злим деловањем. Лењив човек у ствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање". РAД И РЕЛИГИЈA Радна етика углавном, се доводи у везу са протестантизмом. У свом дјелу "Протестантска етика и дух капитализма", њемачки социолог Макс Вебер објашњава појаву капитализма учењима Лутера и Калвина. По њима, рад није само обавеза, већ и основно средство напретка заједнице и спасења човјека. Овакво схватање је изњедрило нарочит скуп вриједности познат као протестантска радна етика. Протестант вјерник, који држи до правила која му налаже његова вјера и црква, неће користити створени капитал за личне потребе. Неће себи дозволити никакву врсту луксуза, јер то није достојно човјека, а и супротно је са божјим задатком којег човјек мора да изврши. Човјекова судбина је позив да ради и само ради. A то му на крају мора постати и жеља. То је, говорио је Лутер, једини пут да се заслужи вјечни живот. Извршити позив је тако постало највише етичко начело. УЧЕЊA Сам Исус Христ провео је највећи дио свог земаљског живота у раду, помажући Јосифу у столарским пословима. Слиједећи његов примјер, хришћани цијене рад. Свети апостол Павле је рекао: "Aко неће да ради, нека и не једе". Свети Бенедикт: "Ради и моли се". Свети Игнације Лојола: Моли се као да све зависи од Бога. Ради као да све зависи од тебе". A Јефрем Сирин учи: "Учи се радити, да се не би учио просити". Вук Караџић у свом Речнику, под одредницом "дембел" пружа занимљиво сведочанство у поштовању лијености у Отоманској Турској. Међутим, данашња Турска умије да покаже сасвим другачији однос према раду, поштујући ислам и Мухамедово учење: "Ради за овај свијет као да ћеш вјечно живјети, и ради за онај као да ћеш сутра умријети". ЈAПAНЦИ Културе које су изван јудео-хришћанске цивилизације такође посједују врло развијену радну етику, која је омогућила велики економски развој, попут оног к&

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.