Тако је говорио Јован С.

Тако је говорио Јован С.
Мирјана Кусмук
15.11.2014 08:08

Паметан учи из историје, а будала мисли да свијет од ње почиње.

Можда би ово могла да буде измијењена и прилагођена верзија старе енглеске пословице, послије читања говора посланика Јована Скерлића у Народној скупштини Србије од 1912. до 1914.

Француски ђак

Јован Скерлић, академик, историчар српске књижевности и најутицајнији књижевни критичар свог времена, преминуо је прије 100 година, у мају 1914. године. Имао је само 37 година, а "однио" га је рак панкреаса. На сахрани Јована Скерлића, на Новом гробљу у Београду, вијенац у име "захвалне босанске омладине", носили су гимназијалац Гаврило Принцип и двојица "младобосанаца". Гаврило ће један мјесец касније убити Франца Фердинанда у Сарајеву.

Јован Скерлић, неоспорни ауторитет у књижевној критици до данас, био је и уредник и новинар и политичар и бесједник.

Године 1903. налазио се међу оснивачима Социјалдемократске странке Србије из које је искључен већ наредне године због "дисциплинских прекршаја". Мада искључен из партије, Скерлић до краја живота није промијенио своја социјалистичка увјерења. Неколико година касније поново се политички активира као члан Самосталне радикалне странке чији посланик је био све до преране смрти.

Његова опсесија била је социјална правда, а занимљиво је да је главни политички догађај његове младости била Драјфусова афера која је изњедрила и својеврсни тестамент Емила Золе "Оптужујем" за све којима је на првом мјесту истина, правда и добробит друштва. Била је то лекција из патриотизма коју је слиједио и француски ђак Јован Скерлић.

Безвремена су и свевремена велика умјетничка дјела, романи, филмови. Безвремене су и пјесме попут и данас као и онда популарне Дисове "Наши дани" (Скерлић му, у најмању руку, није био наклоњен).

Али то да политички говори могу да буду и безвремени и савремени, да се једнако могу говорити прије сто година, исто као и данас, доказ су говори Јована Скерлића у Скупштини Србије. Свака сличност коју пронађете са стварним догађајима, процесима и људима је намјерна.

Говори

Књига Скерлићевих говора у Скупштини почиње његовим излагањем од 5. маја 1912. године, одмах након избора, а све о чему је говорио тада могао би изговори данас и овдје било који посланик, али.....

А ево шта је, између осталог, рекао Јован Скерлић:

"Господо посланици! За два дана како ова дебата траје ми смо може бити по стоти пут у нашем политичком животу имали оно што се може звати експлозија наше српске политике. Тренутак је био да се после четиригодишњег рада повела реч о последњој замршеној политичкој кризи, да се одреди природа и психологија ових избора, и да се из свих последњих догађаја изведе једна општа поука. Место свега тога ми смо, са малим изузецима, прешли на партијска надвикивања и на лична разрачунавања. С једне стране чуло се хвалисање о изборним успесима, а с друге стране пребацивање, тужбе и увреде, и све се најзад свело на нашу стару политику речи, на политику личних разрачунавања и ситних локалних партијских интереса.

Мени, напротив, изгледа да је овај тренутак повољан да се при овој општој дебати проговори о ономе што ми сви, колико год нас има овде, врло добро осећамо, а што опрезно избегавамо да кажемо, да проговоримо о свему ономе што смо последњих избора видели и осетили, да изведемо поуку, моралитет, "наравоученије", како су наши стари говорили. Потребно је да нас индивидуални случајеви, поједина локална питања не ометају, и да бацимо општи поглед на оно што је данас, и да поведемо рачуна о путу којим цела наша земља иде. Потребно је да због дрвећа не изгубимо из вида шуму, да због појединачних случајева не изгубимо из вида опште стање ствари. Нарочито од потребе да због личних и локалних питања не изгубимо из вида општу земаљску корист.

Ја мислим, господо, да сви ми, без разлике политичких странака, осећамо једну исту нелагодност, исту хладноћу око срца, осећамо да је у нашој земљи завладала озбиљна криза, и то не само криза Радикалне странке, или криза радикализма, или демократизма уопште, или криза уставности, него општа политичка криза. И ја бих ишао тако далеко да је назовем општом моралном кризом у земљи. Проблем је на тај начин много шири.

Све политичке странке које су заступљене у овој Скупштини имају разлога да буду незадовољне последњим изборима. Сви се ми можемо хвалити локалним успесима и правити вежбања у аритметици сабирајући бројеве, али сви ми у души осећамо да је нашу земљу захватила једна велика криза, и ми сви, као добри Срби, имамо разлога да будемо врло забринути.

Све политичке странке констатовале су опадање јавне моралности и начелности, слабљење партијске солидарности и дисциплине. Све се више показује да наш политички живот запада у безначелност, у груписање интереса, прохтева, амбиција, и да се на штету општега и начелнога истичу лично и безначелно".

Скерлић даље анализира све политичке партије, а као посебне проблеме детектује корупцију и безграничну власт локалних кнезова који су постали свемоћни господари.

- Ништа опасније није се могло измислити за разарање политичког живота и за умртвљавање животне снаге наше земље него та окружна тиранија, по којој је цела наша земља пала у руке десет до 15 окружних тирана, наставља Скерлић.

Приводећи свој скупштински иступ крају говори о томе како партије немају економске програме и како се баве искључиво голом политизацијом због чега су, између осталог, огадили политику младим људима.

Посебно упозорава на велики број оних који се политиком баве зарад властитог интереса и које не занима судбина ни народа ни државе.

- У прошлој Народној скупштини било је тридесет и неколико посланика који су радили са државом. Да ли је могуће да такви људи у исти мах воде рачуна о државним и о своји интересима..... И све ово што ми разговарамо, док не донесемо закон о инкопатибилитету (сукобу интереса), све ће бити празан разговор...... Оваква корупција која се практикује, пре 30 година била је немогућа, зато што је народ био материјално независнији, зато што је имао више вере у политичке програме, и зато што је јавни морал био на већој висини. Ми не можемо другачије радити него да оспособимо народ да одоли свим искушењима и сваком притиску, власти и корупцији. За то је један једини начин: подизање материјалне и духовне културе народа.....

Ја сам се, господо, трудио да будем објективан, ја нисам ни једну личност споменуо, ја нисам хтео да говорим о малим мизеријама и нискостима дневне и локалне политике. Ја сам мислио да је у овоме тренутку требало бацити општи поглед на психологију последњих избора и одатле извући општу поуку.... Ја не знам како ће остале политичке странке на то питање гледати. Верујем да и у другим странкама има осећања јавног добра и општих интереса, завршио је свој свевремени говор 5. маја 1912. Јован Скерлић подржан општим одобравањем свих посланика Скупштине Србије и аплаузом са свих страна.

Ово је само један од говора Јована Скерлића скупљених и ових дана обједињених у издању "Службеног гласника". 

Све о чему је говорио у својим скупштинским иступима Јован Скерлић, попут стања у просвјети, дипломатији, креирању и неспровођењу закона....... сваки народни посланик у овом тренутку и на овим просторима могао би да каже, а да нико и не посумња да су то исти проблеми који су мучили српско друштво прије једног вијека.

Али не треба заборавити ни то да је Скерлић био посланик у скупштини модерне парламентарне државе чији Устав се сматрао једним од најлибералнијих устава Европе тога времена. Држави у којој је закон о штампи имао један члан: Штампа у Србији је слободна!

Не треба сметнути с ума ни да је посланик у Скупштини те и такве државе био академик у 35. години, неоспорни књижевни, интелектуални и морални ауторитет.

Огледалце, огледалце....

И да сумирамо градиво.

Сто година касније, "закони се и даље доносе, али и не врше, чиме се руше основи сваке државе".

Сто година касније, "толико је много демократизма у речи, а толико мало демократизма у ствари".

Сто година касније, "не може се рећ, господо из већине, да сваки онај који не мисли као ви није патриот".

Сто година касније, "све се свело на политику личних разрачунавања и ситних локалних партијских интереса".

Сто година касније, "судбина странака које не држе програми, а ни истинско поверење народно, је да државу ставе у своју службу".

Сто година касније, на сцени су они који мисле да се "у политици непрестано може живети од подсећања на прошлост, да се вазда може живети од историјског капитала".

Сто година касније, "свршивши крупна спољна питања, ми имамо питање нашег унутрашњег преображаја. Ми имамо да застанемо и приберемо се, да се запитамо: где смо и куда идемо".

Сто година касније, "добацује се нама како је некада било горе, јесте одиста било горе, и то било знатно горе; сада је несумњиво боље, али само релативно боље".

Сто година касније, "све те ствари, све те реформе, све те дужности модерне државе и истинске демократије, треба извршавати".

Иако сто година касније, проблеми о којима је 1912. и 1913. и 1914. говорио Јован Скерлић доживљавају кулминацију, говорити о њима не сматра се ни патриотизмом, ни патриотском обавезом.

Зато сто година касније у посланичким клупама нема ни сличног Јовану Скерлићу. Ни по биографији, ни по интелектуалној храбрости.

Зато сто година касније, говор ни сличан овоме нећемо чути у парламенту.

Зато што сто година касније, све се своди на политику личних разрачунавања и задовољење личних апетита, прво свепартијских кадрова.

Зато ово и није прича о Јовану Скерлићу. Ово је прича о нама. Као што је прича о нама и говор Николе Станаревића на свечаној академији одржаној 1924. године поводом десетогодишњице смрти Јована Скерлића:

"Јавни и друштвени морал је пао, и нико се на то не обазире. Изгубила се правна свест. Нема више Јована Скерлића да својим ауторитетом, у штампи и у Скупштини устане енергично против корупције, која све више узима маха. Пре нешто више од десет година, ове прилике ни издалека нису биле тако страшне, па је Скерлић већ тада говорио о потреби 'политичке хигијене', о лечењу зла. Шта би се тек данас могло рећи?"

"Слободан од свију предрасуда, праведник свију слобода", Јован Скерлић је због свог храброг и чврстог моралног става био свакодневна мета напада, подметања, вријеђања.

- Није се плашио гомиле нападача, од којих су многи били плаћени агенти, а понеки и дегенерисани типови. Јуначки је издржавао читаве бујице клевета, грдњи, вређања, подметања, свега чиме ситни и убоги створови мисле да уплаше једног моћног јавног радника. Једно време Јован Скерлић био је највише нападан политички човек у Србији. И огромна већина тих напада била је анонимна - записао је Јаша Продановић.

Просто невјероватно је како је исти метод дискредитације и застрашивања сваког "моћног јавног радника" до данас остао оружје у рукама "убогих и ситних створова".

И ето: све је исто, само Скерлића нема!

Напредак у технолошкој револуцији није пратио напредак у друштвеној еволуцији. Није ни могао, јер из своје историје ми нисмо извлачили поуке, него је (зло)употребљавали искључиво као демонстративно оруђе властитог PR идентитета. А све зато да би од будала свијет могао да почне.

Колумне Коментар дана