Су­ро­гат но­ви­нар­ства и прои­зводња сен­за­ци­ја

проф. др Зо­ран Aр­со­вић
13.03.2009 23:00

По­зна­та је те­ори­ја по ко­јој по­ли­ти­чки егзис­ти­ра­ти зна­чи одлу­чи­ти се за одре­ђе­ног не­при­ја­теља, та­ко да не­при­ја­тељ пос­та­је у ства­ри кон­сти­ту­енс по­ли­ти­чког као та­квог.

У том сми­слу не­при­ја­тељ је не­што што "тре­ба", апри­ори је­дна дис­тан­ца, не­мо­гу­ћност ре­ду­кци­је и аси­ми­ла­ци­је – име­но­вањем не­при­ја­теља за­сно­ван је наш иден­ти­тет (се­бе пот­врђи­вање у одно­су на споља). Та­кав не­при­ја­тељ се не не­ги­ра, не­го "чу­ва", "шти­ти од уни­штења", чи­ме се ис­то­вре­ме­но "и чу­ва и шти­ти" прос­тор по­ли­ти­чког у ко­јем је го­вор мржње искључен (ни­је дос­то­јан ја­вног го­во­ра).

Код нас ствар сто­ји обрну­то: не са­мо да се у го­во­ру мрзи, не­го се кроз тај го­вор не­при­ја­тељ нас­то­ји "ста­ви­ти изван за­ко­на и изван чо­вје­чан­ства", да би се  по­том ди­ксур­зи­вно уби­јао као "би­је­сан пас". Ели­ми­на­ци­јом не­при­ја­теља из прос­то­ра по­ли­ти­чког (умјес­то да са-кон­сти­ту­ише по­ли­ти­чко, он је са­да, бу­ду­ћи изван свих за­ко­на, не­при­ја­тељ по­ли­ти­чког) – уби­ја се и сам прос­тор по­ли­ти­чког. "Убис­тво по­ли­ти­чког" – то је пра­во име и за ек­спло­зи­ју мржње у дис­кур­су фе­де­ра­циј­ских ме­ди­ја, чи­ја је фун­кци­ја за­држа­ти ван­ре­дно стање и управљање пу­тем ван­ре­дног стања. При­ли­ком бом­бар­до­вања Срби­је од стра­не NA­ТО-а С. Жи­жек у ана­ли­зи по­на­шања држа­ви­ца "осло­бо­ђе­них од српског јар­ма"  кон­ста­ту­је да на очи­гле­дан (ис­то­вре­ме­но очи­то-чу­ди­ви­шан) на­чин "мржња пре­ма Срби­ма окупља".

Ра­дост и пи­ро­вање ја­вног ди­ксур­са због ин­тер­вен­ци­је, оправ­дање и ле­ги­ти­ма­ци­ја уни­штења по сва­ку ци­је­ну, су­про­тно од Шми­тов­ске ре­ла­ци­је при­ја­тељ– не­при­ја­тељ, го­во­ри о ри­ту­алу за­да­вања смрти ко­јим се сим­бо­ли­чки пи­је крв не­при­ја­тељу. Ри­ту­ал ко­ји се стал­но по­навља  по­ред то­га што свје­до­чи "из­вјес­тан по­ре­ме­ћај иден­ти­те­та" де­мон­стри­ра су­штин­ску не­зре­лост за по­ли­ти­чко. На­ра­вно да ове ано­ма­ли­је ни­је ли­шен ни српски кор­пус, са­мо што се она ра­зви­ја по дру­гим ра­вни­ма (кроз мо­де­ле жртве – ако се угро­жа­ва одре­ђе­на по­ли­ти­чка оп­ци­ја, ис­то­вре­ме­но се жртву­је и на­род). Он­да је са­свим ра­зло­жно пи­тање: мо­же ли се ика­да оче­ки­ва­ти (на овим прос­то­ри­ма) не­ка кон­стру­кти­вна рас­пра­ва о овом или би­ло ко­јем дру­гом про­бле­му.

Да би се ушло у рас­пра­ву, пос­то­ји услов ко­ји још Со­крат одре­ђу­је као услов свих усло­ва - до­бро­на­мјер­ност. Без до­бре на­мје­ре ри­јеч рас­пра­ва, ко­ја ди­ше не­ким пра­вом, као сје­ћањем на прав­ду, ко­рис­ти­мо за не­што што је ерис, сва­ђа и над­го­во­ра­вање, у ко­ји­ма са­мо ин­те­рес збо­ри (ме­диј­ски се са­мо то­ме апла­уди­ра). Гдје он­да по­тра­жи­ти прав­ду? И шта уоп­ште тра­жи­мо? Не­прав­да је ја­сна, али прав­да је та­мна. Мно­го је оних ко­ји трпе не­прав­ду, али ко ће свје­до­чи­ти за прав­ду? И гдје? На­ро­чи­то ка­ко? Је ли прав­да пра­зна ри­јеч? Је ли са­мо од­сус­тво не­прав­де? Чи­ни ми се да не. Прав­да је ри­јеч фи­ло­зо­фи­је и по Ба­дјуу, тре­ба да озна­чи мо­гу­ћност ис­ти­не по­ли­ти­ке. Aли фи­ло­зо­фи­ја ни­је на­дле­жна за мо­гу­ћност ос­тва­рења те ис­ти­не. Ме­ђу­тим и те ка­ко је на­дле­жна за кри­ти­ку не­мо­гу­ћнос­ти. И тек под оре­олом та­кве кри­ти­ке има сми­сла укључи­ти се у ову рас­пра­ву.    

У са­мој одлу­ци да се учес­тву­је у рас­пра­ви ја­вних ли­чнос­ти о ја­вном прос­то­ру, о од­го­вор­нос­ти но­ви­на­ра за на­пи­са­ну и из­го­во­ре­ну ри­јеч, с на­по­ме­ном да се при­том не пре­ла­зе гра­ни­це ети­чког и де­мо­крат­ског прин­ци­па, пос­то­ји је­дна прет­хо­дна оба­ве­за, ко­ја, ако се не испу­ни, не­ми­но­вно во­ди или у пу­ко на­гла­бање или по­та­пање у ор­кес­три­ра­ни ди­ксур­зи­вни пир ове или оне стра­не. A она се мо­же изра­зи­ти кроз пи­тање, ко­је ни­је тек ре­тор­ско: зна­мо ли при­ли­ком по­нављања ових ри­је­чи шта уоп­ште го­во­ри­мо? Ја­вно ли­чност, ја­вни прос­тор, од­го­вор­ност, ети­ка и де­мо­кра­ти­ја – на­ве­де­не су ри­је­чи ко­је обиљежа­ва­ју већ ду­же ври­је­ме оно хај­де­гров­ско um-heimich - не би­ти ви­ше код ку­ће. За­пад се упор­но тру­ди око гра­ђан­ског за ко­је се зна да са си­ме­те­ри­ја­ма (по­ли­ти­чког еко­ном­ског) мо­ра ос­та­ти с ону стра­ну ети­чког. О ја­внос­ти да и не при­ча­мо, она чак и на За­па­ду ви­ше не пос­то­ји (код нас је ни­кад ни­је би­ло), уко­ли­ко ни­је ме­диј­ски кон­стру­иса­на. A има ли не­ког ме­ди­ја ко­ји би из­бје­гао по­ни­зно слу­жење глат­ком кли­зању Ка­пи­та­ла? Од­го­вор­ност у све­му то­ме! О че­му го­во­ри­мо? Де­мо­кра­ти­ја је пос­та­ла облик слу­жбе­ног мишљења – у не­ку ру­ку за­брањено је не би­ти де­мо­кра­та. Де­мо­крат­ски је чу­ва­ти де­мо­кра­ти­ју од оних ко­ји је угро­жа­ва­ју и то свим сред­стви­ма, укључу­ју­ћи и не-де­мо­крат­ска. При­том се за­бо­равља да ако де­мо­кра­ти­ја и име­ну­је нор­мал­но стање ко­ле­кти­вне ор­га­ни­за­ци­је, фи­ло­зоф­ска је ду­жност испи­та­ти нор­ме те нор­мал­нос­ти.

Ста­ри со­крат­ски ар­гу­мент про­тив де­мо­кра­ти­је и те ка­ко је акту­елан, а у ства­ри ове рас­пра­ве мо­же би­ти и "по­го­дак стре­лом у вра­та": кад по­ла­зи­мо обу­ћа­ру, љека­ру, итд, од њих тра­жи­мо да по­сје­ду­ју из­вје­сно уми­је­ће у свом по­слу (ина­че не­ће­мо ни по­ћи), је­ди­но се уми­је­ће не тра­жи од де­мо­крат­ски иза­бра­них пред­ста­вни­ка влас­ти. Управљати држа­вом и ја­вним се­кто­ром мо­же се и без уми­је­ћа. Че­му он­да сва уми­је­ћа? И чу­ди ли он­да што "не­дос­та­так ком­пе­тен­ци­ја" пос­та­је мо­дел ор­га­ни­за­ци­је друш­тве­ног жи­во­та? У де­мо­крат­ском прос­то­ру у ко­јем ви­ше ни­ко не мо­же да­ти ча­сну ри­јеч ка­ко тра­жи­ти да и но­ви­нар бу­де од­го­во­ран за оно што пи­ше или го­во­ри? Њего­во је да слу­жи су­ро­га­ту на ко­ји је но­ви­нар­ство све­де­но – прои­зводња сен­за­ци­ја. Оно што ни­је сен­за­ци­ја или што поље де­мо­крат­ског дис­кур­са не одо­бри то и не ва­жи. За­то се ћу­ти о не­рас­ки­ди­вим ве­за­ма де­мо­кра­ти­је и би­зни­са, де­мо­кра­ти­је и ра­та, де­мо­кра­ти­је и мржње. Испи­ти­вање тих ве­за апри­ори искључу­је из де­мо­крат­ског и смјес­та ци­ви­ли­зо­ва­ног дис­кур­са. Зар ни­је за­тво­рен је­дан круг из ко­га је ђа­вол­ски те­шко иза­ћи, чак не­мо­гу­ће?

Па­ра­до­ксал­но, круг из ко­јег ни­је мо­гу­ће иза­ћи ис­то­вре­ме­но је круг у ко­ји се тру­ди­мо во­ђе­ни сво­јим по­ли­ти­чким ели­та­ма ући, као да од то­га за­ви­си спа­сење сва­ког по­на­особ. Улас­ком у игру бал­ка­нис­ти­чког ди­ксур­са у ко­јем је обје­кат ди­ксур­са апри­ори прои­зве­ден да би мо­гао да се ко­ло­ни­зу­је, на­ра­вно под из­го­во­ром ци­ви­ли­зо­вања, до­бро­вољно смо прис­та­ли да се по на­ма пи­ше. И не знам да ли смо при­ми­је­ти­ли кад смо пос­та­ли про­пи­са­ни? Про­пи­са­ни зна ка­ко го­во­ри о про­пи­су и зна, ма­да не­ће да ка­же, да ви­ше не мо­же тра­жи­ти пра­во на прав­ду? A зар ни­је ло­ги­чно пре­ки­ну­ти с про­пи­сом, зар се ло­ги­ка и жи­вот са­да не по­ду­да­ра­ју? И ка­ко је уоп­ште фи­ло­зоф­ско мишљење по­чињало ако не обус­та­вом про­пи­са, пре­ки­дом оног што јес­те, пре­ки­дом кру­жења уи­гра­них и ухо­да­них мишљења, пре­ки­дом са са­мим со­бом, кон­кре­тно, пре­ки­дом са де­мо­кра­ти­јом? A ни­је ли то оду­ви­јек би­ло дру­го име отпо­ра.      

(Aутор је про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бањој Лу­ци)

Колумне Коментар дана