Слама кумова

Слама кумова
Веселин Гатало
28.09.2013 20:00

Слама је онај нехрањиви дио биљке. Нехрањиви дио траве. Жита, шта год. Од њега се може направити сламарица. Више не може ни то, нема више сламарица које се праве од сламе.

Остала је само ријеч, сламарица, да се напише понекад, понегдје, као што је ја, раб божји Веселин, пишем сад. Да је ту мој профа психологије, Исмет Диздаревић, да га упитам чему људски мозак памти ријечи које му више не требају, питао бих га сад. Нисам се сјетио да га питам у та четири мјесеца психологије, пуно тога. А имао сам прилику. И испите сам полагао у четири ока, за столом, и то кроз разговор. И српски код професорице Мирјане Поповић, опет сва четири семестра. И њу сам имао штошта питати, а нисам. И физику сам полагао, на математици и физици, и положио, а још увијек не знам зашто сазвијежђе Кумова слама зову кумовом сламом. Волим кад ме из Беча питају о мојим књигама, кад на славистици дипломирају или магистрирају на њима, иако ми узму и времена и живаца. Боље да питају него да нагађају. Можда профа Диздаревић зна зашто се кумства претварају у непријатељства? Можда због крхке институције кумства? Или нових сумњивих вриједности које су напале некада јаку институцију која је вриједјела више од крвног сродства. Враг ће га знати, ваљда зато ја не знам. Ни њега, врага, не бих питао, зато је и боље да не знам. Профу Диздаревића сретнем често у Сарајеву. И неки сам дан. Ишао са ђаконом да видим неке слике за изложбу, за Шантићеве вечери поезије. Сутра почињу. Ко је близу, нека наврати у Шантића парк. И касније у Владичански двор, на представу. Изводи је Народно позориште Мостар. Ја сам је написао, али није лоша. Гдје оно стадох... Аха. Пита зашто најзад не напишем тих неколико семинарских и не изађем на тих пар испита, не задовољим форму и не покупим диплому са комуникологије. Ја њему кажем како диплома само омогућава неталентованим медиокритетима да то и остану па никад не признају колико су глупи и тупи, а он само рашири руке и погледа некуд у небо. И владика каже да бих требао. Хм, срећа па не каже да требам, онда не бих имао избора него дипломирати. Срећа па не чита ове моје колумне.

Није кумство слама

Кумство је велика ствар, кажу. Двојица познатих људи су некада били кумови. И још су, не сјећам се да су, било који од њих, мањи или већи од њих два, икад то кумство развргли. Радован Караџић, некадашњи предсједник Републике Српске и Абдулах Сидран, академик и... Писац, пјесник, политички аналитичар, културни радник и дјелатник, чест учесник на ТВ двобојима и вишебојима, критичар и аналитичар постојеће ситуације и српске и хрватске нације. На ТВ двобојима се појављује само уз припадајући хонорар. Мањи је од свог дјела па му на ТВ морају дати посебну столицу и сто да може дохватити под и да може држати главу изнад стола. Неки злобници кажу да му ни дјело није велико, али мислим да гријеше иако не знам зашто гријеше. Лакше би ми било рећи зашто не гријеше они који не гријеше него зашто гријеше они што гријеше, али то је, шта би рекао мој профа Бехџет Месиховић, ирелевентно, што не треба доказивати. Елем, поред познатог сарајевског пријатељства Марка Вешовића и Радована Караџића, постојало је и јако кумство Абдулаха и Радована. Ни један ни други нису били исте нације. Не, Радован и Марко су били некад исте нације, али... Ух, што је ово компликовано. Да је ту Небојша Вукановић, он има вишу школу, и то из Никшића, и то географску, он би знао. Да сам дипломирао, знао бих и ја, овако могу само нагађати, неук и непросвијетљен. Елем, кумство и пријатељство је трајало до рата. И бесплатно здравство за нераднике је постојало. Авдо Сидран је имао приступ здравству, али му је кум Радован био пуно ближи, као доктор, кум и пријатељ. Поготово је тако у пола ноћи, кад човјека заболи глава, ма колико празна и блесава била, поготово ако пије на туђи рачун па нема мјере и кочница.

Муке по Абдулаху

Не мислим ја да су Радован и Авдо данас непријатељи. Али, Абдулах нема избора. Живјети се мора. И мој кум Меша је мене привремено оставио, али ја мог Мешу волим па нека цркну сви који не воле што га волим. И ако он каже да му више нисам кум, он мени јесте, па нека цркне од муке. Нека ме неко касније подсјети за Мешу, има једна јака прича о Абдулаху Сидрану и Меши Селимовићу. А што се тиче кумства... Једном кум, вазда кум. Нисам ја Авдо Сидран да ми политика кумове рашћерује. Елем, да се вратим на прикљученије Сидраново и доктора Караџића. Дакле, забољела Авдуку глава, као што и шупаљ зуб забољети зна. Заспати не може, у хитну му се не да од страха праисконског од мрака и удбе, не може доктора главолога ни мигренолога звати у тај невакат. А зна да је кум склонији помоћи него брат. Зна да га кум Радован неће сиктерисати но ће га саслушати, макар и у та доба, и лијека да ће му наћи. Па на брзину окрену тих шест бројева. Бунован глас му се јави, а Авдо одмах, пошто је себи најпречи, изложи своју невољу и главобољу своме другу и пријатељу. Глас га и не саслуша до краја, него га посла у материну. Абдулах је, умјесто кума Раше, добио непознатог човјека, пробудио га у глухо доба ноћи, набихузурио га и све што уз то иде.

Муке по Абдулаху II дио

Авдо љутито спусти слушалицу и назва опет. Пажљивије, полако чупајући бројеве из болне главе и пазећи да му тусти прст не улети у погрешну рупу при окретању бројчаника. Овај пут се јави будан глас. И Авдо одмах поче излагати своју болну шторију и симптоме. Човјек га, режећи, упозори да више не зове или ће му... Не знам тачно, заборавио сам кад су ми приповиједали, али сигурно није лијепо то чиме му је пријетио. Авдука тада, уплашен пријетњом, сједе па устаде, прохода мало около - наоколо стола, подиже се на прсте, дохвати телефон и опет назва. Са стрепњом је чекао, спреман да одмах залупи слушалицу ако се јави исти непријатни глас. Али, овај пут, на Авдино опште задовољство, глас је био љубазан. Абдулах, срећан што је најзад "набо" прави број, исприча своје муке главобољне. А глас с друге стране, топао и кумовски, благо га сјетова да кашиком њежно издроби на папиру аспирин, умијеша га у мало воде, дода још нешто чега се не сјећам (а рекоше ми) и онда то попије. Абдулах, пун вјере у свога кума Рашу, учини што му је речено и... Прије прекида, љубазно је названи назвао лаку ноћ. И гле чуда! Бол након испијене љекарије, нестаде као руком однесен! И Абдулах заспа те ноћи, пун љубави за свога кума који је за њега и у та доба ноћи, спреман да помогне у невољи љутој, и при том прави лијек за главу зна. Па наравно, и психијатри су доктори за главу, мислио је, па за што би друго лијек боље знали ако за главу не знали. Сутрадан је Сидран хтио захвалити своме другу Радовану К. за помоћ у невољи, али доктор Караџић се понашао чудно. Кум Авдо га никако није могао убиједити да га је звао и да му је он, Радован, помогао да излијечи главу и мирно заспе. Кум Раша је упорно одбијао да призна да је прошле ноћи разговарао са кумом Абдулахом.

Ко је шутио о Меши С?

Ух, да, добро ме подсјетисте, оно о Меши Селимовићу и Абдулаху Сидрану. Догађај се збио кад је уредник велике издавачке куће "Свјетлост" у Сарајеву, био велики Меша Селимовић. Засигурно је, поред евидентног талента за писање, имао и факултетску диплому, за разлику од мене, иначе не би могао бити директор велике државне издавачке куће каква је била сарајевска "Свјетлост". Било је то прије него је велики писац Неџад Ибришимовић објавио свог чувеног "Угурсуза". Елем, Авдука је послао своју збирку пјесама под називом "Шахбаза", уреднику и директору "Свјетлости", Меши Селимовићу. Након неког времена, Абдулаху су одлучили вратити рукопис. Секретарица је преко телефона, баш на онај телефон на који је Абдулах у невакат мислио да тражи помоћ од кума Радована, јавила да му неће штампати књигу и да ће му на кућну адресу, поштом, вратити рукопис. Објаснила је како је издавачки програм "Свјетлости" попуњен до даљег, како им се штампање рукописа не уклапа у дугорочне, средњорочне, а поготово у краткорочне планове и да је читавом уредништву жао што је тако. Криза, нема се, изговори какве млади и старији надобудни писци и пјесници знају напамет. Абдулах је, претпостављам, тешко уздахнуо, захвалио, пропео се на прсте и из креденца дохватио боцу и чашицу. И чекао рукопис, да га пошаље каквој другој издавачкој кући. Јер, као што сам већ рекао, књижевна вриједност не може умријети. Баците на цесту добар рукопис, и ако ваља, за коју годину ће осванути, штампан и читан. Ако ваља, наравно. А Абдулаху Сидрану никад није недостајало самопоуздања и упорности у жељи да постане велики писац и пјесник. Није ни могло бити ништа друго него попуњеност програма и недостатак пара за штампање генијалне збирке поезије назване "Шахбаза". Јер, уредник, Меша Селимовић, сигурно није имао времена да прочита рукопис. Јер, да је прочитао, схватио би колико је генијалан, избацио сљедећу књигу предвиђену за објављивање, и убацио његову, Сидранову. Јашта, не може бити него то, мислио је самопоуздано као и увијек, Рашин кум Авдука.

Ко чека - дочека

Чекање се исплатило. Не чекање поврата рукописа, не чекање објављивања. Јер, није то као данас, кад рукопис имате у компјутеру па га одштампате кад вам се ћефне. Рукописи су се тада копирали по скупе паре, а Сидран није никад био превише склон каквом раду каквим поштен свијет зарађује за нафаку и копирање рукописа. Чекао је, можда једини, или један од два примјерка рукописа, да шаље даље, неком ко ће прочитати, схватити колико је рукопис генијалан, па промптно штампати и продати у сто хиљада примјерака. И рукопис се пристојно вратио, као што је тета секретарица на телефон рекла. Сидран га је одмотао, помиловао и отворио. И, гле чуда, из рукописа је испао папирић. Секретарица је, ваљда, у журби пропустила један мали детаљ. Оставила је у рукопису цедуљу уредника, цедуљу чији је садржај био намијењен искључиво и само секретарици Меше Селимовића на увид, читање и поступање. На цедуљици испалој из рукописа, писало је, рукописом уредника "Свјетлости", Меше Селимовића, нешто о Авдуки и његовом рукопису. Писало је, на тој цедуљици, сљедеће: "Неталентован. Вратити аутору".

 

Колумне Коментар дана