Људождери вегетаријанци

Људождери вегетаријанци
Мирјана Кусмук
26.10.2013 08:24

Др Данко Бабић је веома успјешан гинеколог запослен у водећој хрватској Клиници за гинекологију и стерилитет.

Др Бабић је модеран, маркиран и атрактиван тип, и исто толико покварен, похлепан и зао. Др Бабић је оличење свега лошег у друштву у транзицији у којем морал и етика нису вриједности које се поштују и гдје је један Бог, а зове се новац. Др Бабић за мафију увезану са полицијским шефовима врши нелегалне прекиде трудноће, смјешта колегама на клиници и редовно шмрче бијели прах. Агресију испуцава млатећи по бубњевима, пумпајући мишиће у теретани, купујући скупе сатове и аутомобиле. Ресурсе гинеколошког одјељења државне болнице др Бабић по потреби користи за илегалне абортусе проститутки са Истока које му доводе полицајци дилери, за постављање лажних дијагноза и изнуђивање новца од пацијената. Операције од којих нема користи препушта са гађењем млађим колегама. Најбољи пријатељ др Бабића је полицијски начелник Илија, дилер дроге којем су хоби илегалне борбе паса, а специјални задатак организација абортуса љубавнице министра у седмом мјесецу трудноће. Др Бабић је успјешан љекар модерног доба. Монструм који не једе месо.

Струка и етика

То је укратко радња одличног филма "Људождер вегетаријанац", хрватског кандидата за "Оскара", којег је публика љетос на Херцегновском филмском фестивалу одгледала без даха и на најбруталнији начин, филмски огољено, се суочила са нарушеним етичким вриједностима друштва у којем мање-више сви живимо.

Јасно је да постоје професије од којих се унапријед очекује и тражи да буду непогрешиве у струци, али и у етици. То су, прије свих, професије судија, љекар, професор и новинар.

О раду новинара и судија, чија је струка и етика егзактна, слушамо и добро и лоше, а о њима и њиховом раду јавност свакодневно доноси суд. Али оно што, ипак, највише дотиче сваког од нас је питање стручности и етике професора, а прије свих љекара. Често је то питање исконског односа човјека према човјеку, али у суштини то је питање страха од болести и страха од смрти. 

Управо зато се на поквареност, подмитљивост, сујету или нестручност новинара, професора или судије гледа другачије од истих тих девијација код оних чија је грешка једна, а њене посљедице трајне - Његове светости Љекара!

У тој професији стручност, пожртвованост и високи етички стандарди су апсолутни предуслов њеног успјешног обављања. Ту јеси или ниси, ту нема политичке подобности, нема рођачких веза, ту лова не помаже. О човјеку који те моли за још један дан живота одлучује једино знање и стручност. И ту је крај.

Имала сам срећу да упознам много добрих и честитих, много стручних љекара. Њихова посвећеност спасавању болесних је лајф мотив њиховог живота. Њихова етика је неоспорна. Њихова пожртвованост вриједна је избора струке којом се баве. Они су ауторитети професије, врачеви (како се на руском и каже љекар) наших живота. Они су вриједни поштовања.

Али нажалост, постоји и онај други сој, сој "људождера вегетаријанаца", оних који су добили дипломе љекара преко ноћи, оних које баш брига за струку о којој мало шта и знају, али их је веома брига за сопствени џеп. Оних који су се веома лијепо уклопили у систем у којем не постоји друштвена одговорност и опште добро, оних који су родоначелници професије: љекар бизнисмен.

Један млади хирург причао ми је како га је када је тек почео да оперише људе нешто старији и виспренији колега посавјетовао: Узимај паре док им је суза у оку. Ово би значило паре узимај прије операције, док се још не зна какав ће бити њен исход. Или како би се ова појава стручно звала: "авансна корупција".

Један други познаник, чијој је сестри позлило па је одвео у болницу, те вечери љекару, који је примио његову сестру, дао је мито да је пази. Овај је паре смотао у џеп изверзирано вјешто и сутрадан отишао на дуги службени пут. Његова сестра добила је ујутро другог љекара. 

Госпођа X била је угледан љекар и строг и веома праведан професор Медицинског факултета. Онда јој је декан или ректор тражио да његовом сину упише шестицу. И ту је почело страдање. Госпођа X није уписала шестицу, покупила је своје ствари, прелетјела океан и у Америци наново завршила двије специјализације. Данас живи много добро као признати љекар у САД. Син декана или ректора добио је шестицу, послије чега је специјализирао, а кажу да му је ментор написао магистериј који на одбрани није знао ни да прочита.

Госпођа X је љекар. Каже: Када моју сестру нешто заболи прво назовем да видим ко је дежурни. Рекла сам јој да стомак не смије да је боли сриједом, ногу ни случајно да не ломи понедјељком, а срчани удар да јој није пало на памет да добије петком. 

Његова светост Љекар

Ово су само неке истините приче из наше свакодневице. А та свакодневица каже да је само бањалучки Клинички центар протеклих година напустило 68 љекара специјалиста. Неки су отишли у Словенију, неки у Њемачку, а неки побјегли на приватне клинике. Способне је прогутала Европа, а онда је наступила хиперпродукција неспособних.

Ако се зна да школовање једног доктора кошта државу око 100.000 евра, због чега се ни богатој Њемачкој не исплати да их школује него их готове увози, како је овако сиромашна земља себи могла да дозволи да јој сујете, закулисне игре, негативна селекција, мале плате и политичка подобност годинама растјерују стручан љекарски кадар. 

Овај суштински проблем нема везе са финансијским стањем у здравству, милионским дубиозама Фонда здравства, клептоманији. Али има везе са онима без којих медицина не може, без којих су модерни апарати гвожђурија, онима који читају налазе, дају дијагнозу и лијече. О Његовој светости Љекару. О онима о којима се, рецимо у Бањалуци, и данас прича са поштовањем као што су доктори: Жигић, Рац, Павић, Миловановић....

Ова прича зато није ни прича о корупцији коју грађани по свим истраживањима највише детектују у здравству. Није, јер обичан свијет ће рећи: "Истина је да љекари имају пара ко салате, али нека и имају, носи их ђаво, само да знају да лијече".

Не постоји лијепо васпитан човјек који неће почастити онога ко му је спасио живот, па макар јабуком и килограмом меда. Али проблем је у слому етике, у изнуђивању новца од сиротиње у клиникама које плаћа држава. И у томе што нико никада за то није одговарао. 

А није чудо да су људи, још прије 2.500 година, одлучили да само једна професија мора да полажи заклетву. Та заклетва каже и ово: 

У часу када ступам међу чланове љекарске професије, свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости.... Своје ћу звање обављати савјесно и достојанствено. Најважнија ће ми брига бити здравље мог пацијента. Поштоваћу тајне оног ко ми се повјери. Одржаваћу свим својим силама част и племените традиције љекарског звања. Моје колеге биће ми браћа.... Нити под пријетњом нећу допустити да се искористе моја медицинска знања супротно законима хуманости. 

Ваше љекарске светости, прочитајте заклетву коју сте положили, барем само још једном!

 

Колумне Коментар дана