Je suis Милутин

Je suis Милутин
Мирјана Кусмук
24.01.2015 08:08

Кафана, није то оно мјесто гдје се опијаш, мада није забрањено напити се.

То је оно друго мјесто поред властитог дома које је твоје, гдје припадаш и гдје те у свако доба чекају. Кафана то је оно мјесто у које кад год да дођеш имаш с ким да сједнеш за сто. Тамо те знају и конобари и гости и газда. Можеш да будеш и сатима сам, а да сам не будеш. У кафани се никада не осјећаш непријатно. У кафани можеш да једеш и пијеш и када немаш пара. Платићеш кад будеш имао. Кафана је важно мјесто у свачијем одрастању, стасавању, формирању.

Оно мало душе

О људима највише говоре кафане у које су одлазили. "Реци ми у коју кафану си излазио, а ја ћу ти рећи какав си човјек".

Некада се по кафанама свијет дијелио на рају и папке. То је увијек било много важније питање од онога ко се гдје игром случаја родио. У Сарајеву је вазда било да си могао да се родиш и одрастеш у Васе Мискина, а да будеш папак. Могао си доћи на студије, рецимо из Горажда, а да моментално постанеш раја. Географија је била релативан појам, али кафана није. Кафана је била легитимација. И више од тога.

Папци никада нису закорачили у "Звоно", а у "Мод" посве ријетко, углавном грешком. Давно је то било, у прошлом животу.

И у Бањалуци, какву знам, била је једна кафана. Била је смјештена у Дому културе и звали су је Кафана код Милутина, по газди Милутину.

Кафана или има душу или није кафана. А то се осјети одмах, с врата. Никога у кафани не мораш понаособ да познајеш. Позитивна енергија и оно што се зове "душа" те или привуче чим отвориш врата или о'лади и одбије.

У кафани "Код Милутина" јело се као код баке, готово исто онако добро како се јело у нешто даље лоцираној народној кухињи "Код Стоје". Пуњене паприке и прави правцати пире кромпир! Сармице. Качамак. Ама свашта. А новинари, као сви номади, они у сваком граду одмах намиришу најбољу храну и то искуство брзином свјетлости преносе једни другима.

- Три кафане су у посљедњих 30 година обиљежиле живот Бањалуке. То је "Снек" у коме су се окупљали и доктори наука и радници и чиновници и новинари и пензионери и разглабали свакојаке теме. Уз "Снек" био је "Мостар" у ком су се окупљали боеми, глумци и случајни пролазници. Али кафана која је имала све оно што кафана мора да има још од осамдесетих година била је кафана у Дому културе, Банском двору или једноставно Кафана код Милутина - објашњава директни свједок живота бањалучких кафана.

А гости?! Новинари, професори, пјесници, писци, сликари, афористичари, научници, политичари... и сви они који су гостовали као глумци или музичари у великој концертној дворани Банског двора, књижевници послије промоција у Малој вијећници, сликари који су излагали у двије галерије, полазници који су учили да сликају у два атељеа на другом спрату, политичари послије конвенција и оснивачких скупштина малих и великих партија почетком деведесетих, чланови Владе која је једно вријеме била смјештена у Банском двору, посланици, предсједници... непоновљиви Јован Спремо у "белом оделу" и генијални Ђуро Дамјановић испод шешира.

У тој кафани рађала се, прича ми тај свједок, демократија осамдесетих, писале вијести, репортаже, размјењивале информације, писале књижевне и позоришне критике, пљуштали афоризми, цртали кроки портрети, настајале пјесме.

Газда Милутин и конобари подједнако су били добри аналитичари о свим питањима која су се заметала међу тих двадесетак столова.

- Једни су долазили ујутро, други у подне, трећи увече. Како кафани и приличи и ова је била опозиција свима и свему, и политици, и науци, и култури, и самој себи. Ту је умирало све што је било конзервативно и трајало све што је било слободоумно, ново и лијепо. Јело се на теку као у свакој кафани, позајмљивао се новац, а плаћало се кад имаш. Остајало се док можеш и хоћеш. Гинуло се до посљедње чаше - наставља.

Многих од оних који су обиљежили душу града одавно нема. Они други расули су се и живе од сјећања. Млади не знају ништа о томе, а тешко да ће и икада и сазнати шта је кафана.

- Са Милутиновом кафаном умрла је и демократија и критика и сатира. Данас неки нови "важни" људи "гину" на бранику "мерцедеса", што би рекао проф. Божо Марић, пророчански једном у Кафани - прича свједок са сјетом.

Кафана код Милутина затворена је прије неколико година. Занимљиво је да нико није писнуо и да се нико није побунио иако је ова одлука управе Банског двора била смртоносни ударац у душу града, готово исти какав би био када би "неко" одлучио да затвори, рецимо, "Коларац" у Београду. Тужно је како је један човјек успио да сјебе и кафану и цијели један град. Још је тужније како је Кафана "пала ћутке".

Никога у граду од тог дана не можеш да нађеш на окупу... Спремо и Ђуро су на оном свијету. И Чучак. И Гузјан. И Божо... Њихова срећа, јер боље је да не знају да Кафане више нема. То сазнање за њих би било равно вијести о нестанку Бањалуке са мапе свијета. Логично. Јер град градом чини кафана. А кафану чине људи који се окупљају у њој. И кафана чини људе. И тако се, ето, тај круг затвара.

Кафана је душа сваког града. То нису ни ресторани, ни кафићи, ни сластичарне, ни сва друга џет-сетерска фенси мјеста и Силиконске долине ужаса. Кафана је нешто друго. По кафанама се градови разликују од насеобина.

Казуј, крчмо...

Сјећам се сличног или истог шока када је средином осамдесетих прошлог вијека у Сарајеву затворено старо "Звоно", онај мали простор у ком је била кафе-галерија одмах иза џет-сетерске "Естраде". Туга је то била голема, а "звонари" су обезглављено тумарали по граду. А онда је отворено ново "Звоно". За старе "звонаре" тешко је било навићи се на нову, подрумску локацију, али дошли су неки нови клинци. И наставили традицију "звонара" до данас. "Звоно" живи како је одувијек и живјело, животом умјетности, дружења и добре музике.

"Звоно" је била кафе-галерија истоимене ликовне групе. У двадесетак квадрата површине редовно су одржаване књижевне вечери и отваране изложбе. Како није било довољно мјеста поред малог шанка ентеријер су чиниле клупе уз саме зидове прекривене поњавама. И понеки табуре. То је било све. Слушао се џез, све док Тео негдје са пута по Ирској није донио касету ирске народне музике. Барем 20 година касније та музика постаће хит и на овим просторима.

И у Бијељини је била једна Кафана. Звала се "Град". У њој су одрастали неки нови клинци, који су сада студентарија расута широм планете.

Веома важна лекција у одрастању дјеце је да науче да разликују кафану од угоститељског објекта. Ако ту лекцију савладају одмалена, знаће да изаберу и пут којим треба да иду. Изабрати кафану једнако је важно као изабрати друштво или школу.

Недавно сам прочитала да је прича о кафанама прича о нама самима, о еволуцији људске заједнице и њеним промјенама, историји која свједочи о промјени самога друштва од патријархалног до убрзаног, модерног.

Драгољуб Ђорђевић, најбољи кафанолог у Србији, у књизи "Казуј крчмо Џеримо" направио је списак 99 величанствених и 399 јединствених назива кафана у Србији.

Међу величанственим именима су: "Авионче", "Бродолом", "Весели басамаци", "Гладна врана", "ЕКГ", "Жал за младост", "Ладовина", "Љута гуја", "Последња шанса", "Уђи бато"... ...У јединствена је сврстао "Архив", "Бели миш", "Бункер", "Гнездо", "Златан праг", "Крај света", "Последњи грош", "Правда", "Развод брака", "Шљам"...

Али не мора кафана да има име да би била кафана. Као што га није имала ни Кафана код Милутина. Посебно име није имала ни Позоришна кафана у Сарајеву, посве обичан велики бирцуз смјештен преко пута Народног позоришта. Скроман ентеријер, дрвене столице, коцкасти столњаци и дивна велика башта. И један сто RESERVE за ЈОКС-овце (скраћеница од: Ј... нас Онај Ко нас Састави), неформално кафанско удружење активних и пензионисаних радника театра.

Први кафићи у Сарајеву отворени су седамдесетих година прошлог вијека. Како каже легенда, били су то "Лисац", власништво Дамира Лисца, и "Давор", власништво пјевача "Индекса" Даворина Поповића Пимпека.

"Лисац", култно мјесто сарајевских шмекера, налазио се у Титовој улици. Простор једва тридесетак квадрата величине имао је велики излог кроз који су "галебови" шмекали лијепе дјевојке опјеване у историјској пјесми: "Шетала је од Паркуше до Босне/и то сваки дан барем десет пута/ многи су је гледали испод ока/ и хтјели да буде њихова бар пет минута... ".

Шминкерај, који се скупљао увече блокирајући улицу испред "Лисца", крајем осамдесетих почео је да се помјера према Мејташу од "С.О.С." преко "Бугатија" до "Пирамиде". Распознавали су се по "ла коста" униформама.

Стални "лисци" наставили су и даље да иза излога у Титовој пију прву јутарњу кафу. Њихова униформа биле су вијетнамке, левисице и каубојке.

Кафе "Давор" био је смјештен у подрумским просторијама на Маријин двору и у вријеме наше младости већ је губио сјај. Они старији причали су да је био прави модни хит и мјесто на ком се скупљао музички и спортски џет-сет цијеле екс Југе.

Моја генерација свој кафански и социјални живот почињала је негдје од "Дедана" и "Рока" на Башчаршији, кафића у којима се слушала убједљиво најбоља музика на Балкану и шире.

Све кафане и дискотеке у граду до Олимпијаде 1984. године радиле су до 22, најдаље 23 часа. Па и "Дедан" и "Рок". Једина кафана која је радила само ноћу и то док год има гостију, била је "Стари сат" код полицијске станице у Логавиној. Али у "Стари сат" ишла је старија раја и странци и полицајци.

Култна дискотека "Кактус" била је смјештена у простору испод Дома младих на Скендерији. Само папци нису били "кактусовци". Дискотека је имала велики предулаз, а у самом простору у ком се пуштала најбоља музика на свијету људи су стајали уредно поредани један иза другога. Ин је било тек цупкати ногом и млатити главом у ритму музике. То је био "кактусовски плес" уз који су стасавале генерације мале раје.

Послије Олимпијаде Сарајево је доживјело тежак културолошки ударац. "Кактус" је затворен, а дискотека "ББ" у хотелу "Београд" отворена. Већина "кактусоваца" нашла је свој простор у подруму "ББ" дискотеке, а један број се заувијек изгубио. Из ере рокенрола прелазило се у еру шминкераја.

У то вријеме популарне су биле и кафане на факултетима, "Стелекс" - кафана ЕТФ-а, "Кук" на медицини, "Зуб" на стоматологији, "Ребус" на ФПН, кафана на Академији ликовних умјетности. Послије је дошла "Црвена галерија", "Слога", "Театар"... Модни трендови су се мијењали, као и кафане. Све је постајало авангардније, ушминканије, убрзаније. "Смислови" и "умјетници" су се окупљали у "Кабареу" у Камерном театру.

Бројни градови имају култне кафане чија историја је дуга колико и историја државе, континента, цивилизације. Кафе "Педроки" један је од најстаријих у Европи отворен почетком 19. вијека у Падови. И до данас ништа у њему се није промијенило, исти ентеријер и иста кафа "педроки" брендирана и надалеко позната. Кафа "педроки" мјешавина је кафе, ментола, чоколаде и шлага и потпуну исту кафу пили су стални гости падовске кафане лорд Бајрон, Балзак, Стендал...

Слична и до данас жива прича је ресторан "La Bonne Franquette" на Монмартру у којем су дане проводили Пикасо, Сезан, Тулуз Лотрек, Реноар, Моне, Зола, Ван Гог...

Много таквих кафана има и Београд. Кафана које имају душу и које трају дуже него државе на овим просторима. Али ћу издвојити једну. "Мањеж" је култна београдска кафана отворена 1936. године. Посебна је по томе што од 1946. има новине које се зову "Мањеж њуз" и у чијем стварању је учествовала политичка и интелектуална елита, стални гости, боеми, новинари, писци, пјесници...

"Кафана је перионица душа, срце и језик и ухо једног града. Насељено мјесто не може ни бити град, ако нема градску кафану", посве је прецизна дијагноза великог експерта за кафану Зуке Џумхура.

У кафани се пиће не пије на брзину. Нити се на брзину руча. Тамо се живи, тамо се човјек надограђује као социјално биће. Није џаба толике текстове кафани посветио Бранислав Нушић, сликајући управо кроз кафану и живот и душу Београда.

Душу Сарајева кроз своје пјесме сликао је Кемал Монтено. Кажу да је Сарајево о ком је пјевао умрло 1992. Да ли су умрле кафане немам појма. Али знам да није случајно Кемо на једном од својих посљедњих наступа отпјевао "Уморан сам од живота, уморан сам од кафана". Пјевач душе био је непогрешив.

Док је кафане има и живота. Док је кафане има и људи. Док је кафане има и града. Је suis Милутин.

Колумне Коментар дана