Фини, живи се не чују...

Фини, живи се не чују...
Веселин Гатало
30.11.2013 20:00

Кад се само сјетим свога дјетињства, волио бих да га се никад не сјетим. Једино на чему могу захвалити ослободиоцима БиХ, то је да су ми спалили слике из дјетињства, бар најгоре од њих, оне из школских дана.

 Кад питам ко ми је запалио кућу, Бошњаци кажу да су Хрвати. Кад питам Хрвате, кажу да су Муслимани. Ја сад не знам ко је запалио кућу, Хрвати, Бошњаци или Муслимани, али мислим да су то урадили све троје, и то највјероватније са три стране. Додуше, Муслимани су направили Патриотску лигу доста прије рата, иако су настали у "Холидеј ину" 1993. Обучавало их у Аустрији и Италији, пријатељским земљама, па су могли то ретроактивно. Срећа па Албанци нису имали своје трупе у Херцеговини, са четири стране би ми кућу палили. Али, вратимо се на тему. Срећа па те слике изгорише... Причао ја неки дан са својим пријатељем конобарем, какви смо били. Боже мили, већина нас не би ништа јела док нам старија чељад не би дошла с посла и направила нешто за појест'. То значи да би били гладни до којих четири послијеподне, или чак касније. Неком би дали паре за какав сендвич, али би и они који су имали те паре, те исте паре потрошили на флипер. Ја сам трошио на "Инвазију", тако се звала игра у салону забаве под шатором. Салон се звао "У Добриле". Били су и они играчи што се "роштиљало" и тако забијао го, као у фудбалу, оном правом. Ево, ја упорно одбијам да пишем о тим изгорјелим сликама. То вам је људска природа, неће човјек о оном што не воли...

Лилихип генерација

Хронично гладни и нередовно храњени, били смо никакви. Ја, срећом, нисам волио колективне спортове, па се нисам сликао го до паса, као они што су тренирали фудбал. Али, и на љетним колективним сликама видјело се тешко бреме социјализма на нашим нејаким плећима. Пријатељ и ја смо се присјећали како смо имали велике главе. Заправо, нисмо имали толико велике главе колико су нам тијела била танка и сићушна. Велике главе на ситним и жгољавим тијелима чиниле су да личимо на лизала. На онима који су се сликали полуголи, видјела су се ребра, логорашки дефинисана. Кључне кости би биле попут чивилука, дјечји капут би се на њих могао окачити. Лопатице, кад би их неко одрастао гледао, изгледале су попут каквих зачетака малих крила. Главе ишишане, мушке. Женска дјеца би се препознавала само по фризурама.

Дјевојчице су, наиме, имале нешто дужу косу, обично шишану на "туту". Шишке би им покривале чело а нешто дужа коса са стране, и уши. Револуционарнији родитељи су тако шишали и неку мушку дјецу, мислећи ваљда да ће им дјеца изгледати савременије и "рокерскије". Јадни појединци који су искакали из оквира задатог и данас имају психичке трауме везане за дужину косе. А кољена у кратким панталама? Ноге? Е, то је био посебан сектор ужаса. Мој пријатељ и ја смо се присјећали како су нам кољена била попут омањих главица купуса. Из тих главица би израстала бедра широка попут поткољеница - редовно без листова, танка и мршава, носила су нас кроз живот пркосећи свим законима физике и еволуције. Не само то, ми смо на тим ходаљкама непримјереним сликању знали доста брзо ходати, потрчати чак. Неке су ходаљке биле кривље од осталих, неке су биле "о" али их је више било "х". Знате, кад је дијете мршаво, виде се све кривине на дјечјим костима. Мој прика конобар и ја неки смо дан чак одшутили неколико минута, у спомен нашем мршавом дјетињству. Ја сам био директорско дијете, он дијете војног лица. Али, били смо мршави као и сви. Што би се рекло, сви смо били "у десет дека". Боже ми опрости, бијасмо као она изгладњела дјеца Африке. Само мало бјеља...

Фини и нечујни

Васпитање таквих жгољаваца била је прича за себе. Васпитало се строго али направедно. Ја сам, ето, иако сам имао све петице у школи, био неваспитан, будаласт и наопак. И то због тричавих 80-90 неоправданих. Био са мном, већ у средњој у којој нисмо били пуно дебљи и паметнији, и један Жељко Милановић. Да напоменем, тада су се женске већ разликовале од мушких, имале су назнаке сиса. Елем, Жељко је имао трице и четвртице у школи, али није имао неоправданих. Није се бавио гимнастиком, али му је фризура била јако уредна, држала се главе као пијан плота, као Бошњак геноцида. Ја сам блебетао и бунио се, Жељко би се смјешкао као луд на брашно и прихваћао ствари онакве какве јесу.

Није му сметало ни спајање од четири иста часа, није му сметало што у свлачионици смрди, није му сметало што професорица машинских елемената нема појма са математиком ни што професор Попо Хасан тражи 100 њемачких марака за пролаз из његовог предмета, и то и онима за које зна да немају тај новац.

Мене би звао "Међеде". Говорио би, рахмет му души, "Гатало међедеееее... Стари ти господин човјек, а види тебееее...". При том би спустио ону своју вјечно прљаву шапу на моју гриву, па бих морао прати косурину чим бих дошао кући. А Жељко М, он се "жив не би чуо". То значи да је био миран. То "жив се не чује", био је комплимент којим су описивана "добра дјеца". Мени би ваздан говорили "Види Жељка како је добар, ошишан, дотјеран, све на њему на мјесту... Жив се не чује". А ја бих, Боже ми опрости, искориштавао сваку прилику да несрећног Жељка на физичком мунем у мршава ребра, да га саплетем, подметнем му туђу књигу у торбак да испадне лопов, завежем му патике за фискултуру на "мртви чвор". И тада су ти зли старци знали како да нас окрену једне против других. Остало ми у ушима то "жив се не чује". Али, нисам се тога дуго сјетио. Све док ме неки дан ђаво не натакари на дневник Хрватске телевизије...

Кад фрањевци утихну

На дневнику ХРТ-а питају пролазницу у Сарајеву шта мисли о босанским фрањевцима. Она каже, парафразирам, "Јао, дивни су...! К'о да их нема!". Тада су и гледатељи ХРТ-а као и гледаоци РТРС-а, могли видјети како изгледа тај "суживот" на босански начин. К'о да те нема. Жив се не чујеш. Модел васпитања дјеце пренио се на модел васпитања читавих народа. Сјајно успјело на моделу српског народа. Срби нису посебно гласни, али не могу ћутати кад их нешто таре и гони. Зато су власти у Сарајеву закључиле да они нису добри Срби, бар не као Марко Вешовић, Богић Богићевић, Властимир Мијовић, Мирко Пејановић... Ух, сјетих се да је Вешовић Црногорац, па ми мало лакше... Министар образовања Сарајевског кантона каже да Срби у Сарајеву могу добити све што траже родитељи дјеце из Коњевић Поља, само ако затраже. А зна добро, ухљуб један, да више нема ко да затражи, да је Сарајево етнички чисто толико да цијели град може набројати Србе који су остали у њему, а на један прст набројати оне који се још изјашњавају као Срби. Да, могу добити права Коњевић Поља, само да затраже. Као да дијете без рука доведете до високе полице са пекмезом и кажете "Па, слободно дохвати. Хајде, не бој се...". А онда му кажете: "Па, није до мене. Ја сам ти говорио да узмеш, а ти ништа...". Или, "Нема руку, нема ни пекмеза".

 

NATO и Зашто

 

Утихнули Срби и Хрвати, а посебно Срби, предуслов су мирне Босне. Херцеговина неће бити мирна, никад, доста је нама овдје умиривања и мирења, стара Херцеговина је гора од "Младе Босне", што се тиче тих смиривања. Има онаквих ухрањених глогињаваца попут Славка Вучуревића, градоначелника Требиња, али има и онаквих као што су некад били браћа Ћоровићи, Шантић, Осман Ђикић, Дедијер Јевто, има их и данас, само им се нешто не да... Није још догорило до прстију. Босна зна да ће бити мирна кад Срби утихну. Утихнули су у Сарајеву, Зеници, Тузли, у Мостару се нешто и чују. Зашто? Зато што је Мостар, на велику жалост Сарајева, вишенационалан. На БН ТВ сам видио мог омиљеног Србина, Милана Јовичића, члана Странке за БиХ а онда и Странке за бољу будућност (СББ) Фахрудина Радончића. Њиме се Бошњаци у Мостару обрачунавају са Србима, као што се Мирком Пејановићем из Сарајева обрачунавају са непослушним Србима у РС и Мостару. Милан Јовичић, "магистар техничких наука" коме нико не зна гдје је радио, познавалац Мостара иако није из њега, окомио се на посљедњу хрватску чврсту тачку, на мостарску фабрику алуминијума. Каже, сви Срби истјерани. Лаже као пас. И сад ради тридесетак Срба који су се затекли у Мостару послије рата, и оних који никад нису радили у њему, тридесетак их је послије рата у "Алуминију" отишло у пензију. Преко њега бошњачке власти хоће показати хрватску склоност етничком чишћењу. Није да је нема, није ни Сербсима махане, али бошњачки приступ истој активности је пуно ефикаснији. При том у "Електропривреди Херцег-Босне" има Срба, у "Електропривреди БиХ" (бошњачкој, дакле мултикултурној) их нема. Нема их ни у "Митал Стилу", сљедбенику Зеничке жељезаре. И још нешто је интересантно. Нико у Сарајеву не позива Србе да се врате у Сарајево. Страх од српског повратка је безразложан, онај ко је осјетио љепоте сарајевског суживота, не пада му на памет да поново окуси те благодети и слободе. Ја сам једном сањао како морам живјети тамо, пробудио се вас мокар од зноја, као да сам се помокрио у кревет док сам спавао са слоном без функције простате.

Српско одлучно "мрш"

СДП има довољно Срба попут Светозара Пударића, да попуни власт гдје мора. Углавном, Срби требају бити "к'о да их нема". Живи да се не чују. Е, углавном би зато требао послужити NATO. Да умири Босну и још немирнију Херцеговину. Да раб божји Веселин постане члан мостарског подземља, да убија непознате људе из шахтова и са балкона, да га прогласе терористом и распишу потјерницу за њим. Као што оне несрећне Курде у Турској зову терористима, а људи би само да им дају струје, воде, школа, посла и бар онолико слободе колико је радни пас у Азији има.

Основна функција NATO-а у Босни и Херцеговини би, дакле, била смиривање Срба. Па се нешто питам, зашто власти у РС не кажу да неће у NATO? Питаће их тада и зашто? Па, нека кажу "Зато". Ако питају, "Зашто зато?", нека им Миле, или ко већ треба, рекне "Зато зато!" Ако питају, зашто зато зато, кад су сви около спремни за NATO, укључујући Србију и она три несрећника на челу јој, нека на фином енглеском, бр'те, кажу "Зато и зато. Шта те боли нека ствар? Нећу и готово. Хај' мрш, кифели, ђаво те однио, и тебе и тај твој NATO. Прво ме бомбардујеш кад нема ко да ме брани, а сад би да идем с тобом и да о свом трошку млатим друге. Мрш, стоко једна неваспитана...".

Колумне Коментар дана