Добра воља и нови почеци

Добра воља и нови почеци
Сања Влаисављевић
08.01.2010 22:00

Децембар и јануар су мјесеци славља, лијепих догађаја који треба да зближавају људе. Наиме, увијек су зближавали. То је вријеме у којему се заборавља, барем накратко сва нетрпељивост, несугласја или ружне ријечи. То су мјесеци нових почетака и добре воље.

Слушам тако на централном дневнику Федералног јавног сервиса вијест коју нитко не би могао схватити, уколико није случајно гледао још неколико јавних сервиса из сусједства. Наиме предсједник Србије господин Тадић је прихватио и јавно објавио да ће донијети Резолуцију против негирања геноцида у Сребреници, али вијест није нити приближно тако гласила на јавном емитеру. Наиме ту је некако смушено према интерпретацији уреднице господин Тадић изјавио да Србија има обавеза према БиХ. Што се десило са добром вољом да информација буде ваљано пренесена? Тко се јавно боји рећи, ма само пренијети информацију, да има добре воље у тој Србији за успостављање добрих односа између двију земаља?

Нешто мало иза тога слушамо потресни говор митрополита дабробосанског Николаја, који је изјавио да је срамно што нитко није реагирао на увреде око смрти патријарха Павла, што готово нитко није изјавио сућут тим поводом, што је црквени великодостојник назван сотоном. Вели господин Николај да је то велика увреда за српски народ и српску цркву, али нити да се "могу на тај начин стварати добри односи овдје у БиХ". Вели и да је много размишљао да ли да дозволи федералним медијима да уопће присуствују божићном сусрету са медијима. Нешто се не сјећам да је Српска православна црква посљедњих година и у каквом позитивном контексту споменута у јавности већег ентитета. Зашто? Због ратних веза цркве са онима који су убијали, веле заговорници вјечног дискредитирања ове вјерске институције. Но није ли ово опет вјечно призивање авети рата и јучер и данас и за десет година погубније и од рата самога? Јесу ли сви они који се окупљају у православним храмовима заговорници убијања? Јесу ли сви они који се Богу моле са три прста зли и да ли је њихово вјеровање вриједно пријезира? О који ли тек пријезир такво размишљање заслужује! Aли довољно је примијетити што све човјек може прочитати и видјети у "грађанским медијима" о вјерским великодостојницима, вјерским институцијама, па да му се крв у жилама следи. Да ли је могуће да баш толико зло долази управо одатле? Прије ће бити да право зло долази управо из те опсесивне потребе да се сотонизирају вјерске институције и њихови великодостојници, а тако и читави народи.

Aли док размишљам о страницама мрачних текстова о религији овдје и данас, управо се сјетих недавног топлог сусрета православног и католичких свећеника поводом извјесног католичког благдана у Сарајеву. Ништа тим људима није стајало на путу успостављања пријатељске блискости и срдачног гостопримства. Не постају свећеници нити мање православни нити мање католици зато што се тако у јавности сусрећу. Напротив. Нема нити једне овдашње религије која би стајала на путу том дијалогу добре воље. Aли не треба бити само вјерник па вјеровати да топла ријеч сва врата отвара. Ово је постулат у који би требали више него било тко други вјеровати заговорници мултикултурне БиХ. Оне БиХ у којој, како они воле рећи, нема разлика и нема подвајања. У којој су сви исти и сви добродошли. Такве БиХ у којој није никакав "морални одрон", што је омиљени израз неких ватрених патриота, бити отворен према другима, спокојно прелазити ентитеске границе и проналазити добро у својим суграђанима.

Заиста што ли је стајало на путу уљудности у медијима? Да ли је овдје била у питању само уљудност или много више од тога? Да, била је ту и добра воља на искушењу. Добра воља која је овдје најважнији покретач промјена. Да ли то значи да сви они који су прешутјели реагирати на овај тужни догађај за све православце у БиХ и шире уистину немају добру вољу за успостављањем отворених, стабилних и мирољубивих односа? Не изјавити некому сућут засигурно значи трајно потцртати непријатељство и нетрпељивост. То је обезврјеђивање и дистанцирање до крајњих граница. Коме ће добро донијети та нијемост у узвишеном тренутку смрти највишег вјерског великодостојника?

Није ли овдје по сриједи она иста нијемост и неразговијетност у преношењу информације о одлуци предсједника Тадића поводом страшне сребреничке трагедије? Сутрадан читам опет у истим сарајевским новинама само цртицу у рубрици "Вијести" како Србија треба да усвоји резолуцију о Сребреници и другим злочинима. Мала, небитна информација. Aли није ли то подједнако штуро и неразумљиво пренесено као и телеграмска информација у споменутом телевизијском дневнику о годишњици страдања српских цивила у Кравици код Братунца. Или још горе, као једва читљива информација у сарајевским грађанским дневним новинама на свега пар редака негдје на осмој страници, у којој не можете ни сазнати да је тога дана била годишњица недужно убијеним цивилима.

У истим новинама се мало прије ове вијести налази и пар цртица о божићној Радмановићевој честитки, која се налази у рубрици "Вијести", ето баш као да је члан Предсједништва негдје отпутовао, па да јавност зна. Важнија је вијест о броју пријављених притужби непостојећим федералним омбудсманима или неко путовање у Зворник, него годишњица страдања српских цивила или божићна Радмановићева честитка. Нема ту више простора за лијепе жеље, а посебно не за ону која би требала да се налази на насловној страници у којој господин Радмановић поручује да заједнички треба да превазиђемо тешкоће, остваримо развој, али и осигурамо "неопходан мир и достојанствен живот са људима других вјера и нација на простору на којем живимо". Умјесто тога масним словима стоји: "Руши ли Додик Републику Српску?" Ето не прође ниједан дан а да на насловној страници ових новина нема неке информације или питања о Додику, Републици Српској, референдумима, српским члановима разних државних институција. A за лијепе ријечи ето нема па нема мјеста. Што ли, Боже, па нису ли то ваљда антиграђански медији? Ријеч је о медијима који би требало да дају једнак простор свима: и у тузи и у радости и у информацијама.

Да ли са оваквим тек успутним цртицама о доброј вољи сусједа, лијепим и људским честиткама, благданима који су стољећима красили ове просторе, неисказаним изразима сућути због губитка знаменитих људи уистину нетко може и помислити говорити о овим медијима као медијима којима је стало до добробити свих грађана? Док год се тамо налазе само цртице исписане ситним словима у дну странице, ријеч је о малим, скученим, затвореним срединама, у којима сваки излет из котлине мора бити дочекан са мржњом, осудом и пријезиром. Нажалост.

 (Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана