Димитрије Војнов, сценариста, за “Глас Српске”: Лаж у чијој се дубини налази истина

Данко Кузмановић
Димитрије Војнов, сценариста, за “Глас Српске”: Лаж у чијој се дубини налази истина
Димитрије Војнов, сценариста, за “Глас Српске”: Лаж у чијој се дубини налази истина

Свест о томе да тајне службе имају два задатка, један је да се баве опасностима по државну безбедност, а друга да стварају околности повољне по државу и да у томе имају могућност да раде тајно, распаљује машту код људи широм света.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске”  сценариста, драматург и глумац Димитрије Војнов, који је радио сценарио за популарну серију “Државни службеник”.

ГЛАС: Зашто баш та тематика, да ли смо као народ фасцинирани теоријама завјере о тајним службама или ту има нешто друго?

ВОЈНОВ: Све озбиљне државе имају тзв. војно-забављачки комплекс, односно безбедносно-забављачки комплекс кроз који својој публици приближавају деловање снага безбедности, било да је то војска или тајна служба. То имамо и у Америци, и у Русији, и у Француској, и у Шпанији и у Јужној Кореји. Код нас, међутим, такви формати никада нису заживели, иако је било покушаја. Некадашњи илегалац и сарадник служби безбедности Драган Марковић, рецимо, пре свега познат по серији “Отписани”, покушао је неколико пута са сценаријима о агентима ДБ-а, али филмови “СБ затвара круг” и “Опасни траг” просто нису били добри. Слично је било и са “војним филмовима” “Далеко небо” и “Најбољи”, који су имали задатак да буду југословенски одговор на “Топ ган” и “Војничину” Клинта Иствуда.

ГЛАС: У чему је био проблем?

ВОЈНОВ: Проблем је био у томе што је наш безбедносно-забављачки комплекс прилазио темама инфериорно и без разумевања како се граде драмски конфликти. Прикази ДБ-а и ЈНА у тим филмовима били су лакировка. И гледаоци у то нису веровали. Занимљив покушај имао је Синиша Павић у телевизијском филму “Ловац против топа”, он је ту направио лик агента ДБ-а који има приватни живот и неке чак прозаичне обавезе. У једном ауторском тексту сам нагласио тај телевизијски филм као позитиван пример.

ГЛАС: Сматрате ли да су гледаоцима овакве теме занимљиве?

ВОЈНОВ: Ми смо овде имали добар спој, интересантну тему, и јасну идеју како да на бази ње направимо успешан наратив. Имао сам слободу да радим како мислим да треба у самој основи ствари и чини ми се да смо направили серију која је испунила једну празнину у гледалачком искуству код нас. Људе ова тема занима и добили су серију која им показује ту сиву зону, истовремено деконструише свет тајних служби, али и реафирмише те тајне ратнике који су стално у сенци догађаја, а раде важан посао за нашу безбедност.

ГЛАС: На које изворе сте се највише ослањали и да ли сте имали стручне консултанте из кругова обавјештајних служби приликом рада на серији?

ВОЈНОВ: Прочитао сам доста књига, озбиљних новинских чланака, имао сам консултанте и међу пензионисаним и међу активним људима из “Фирме”. Све сам сабрао и изабрао елементе који су ми драмски занимљиви. Остало сам бацио у воду како бих могао да изградим драмску целину, жанровски профилисану серију која је узбудљива и стоји као естетизација те области деловања и као лаж у чијој се дубини налази истина.

ГЛАС: Да ли сте имали узоре у америчком ТВ програму и који приступ Вам је у том смислу сценаристички близак?

ВОЈНОВ: Апсолутно. Америчка кинематографија је као НБА у кошарци - можете да је не волите, али она је најбоље организовани скуп најталентованијих људи у тој области. Када у Србији правите кошаркашки клуб по НБА принципу, и желите да игра као НБА тим, онда морате имати услове, имати управу и играчки кадар који то може да исправи. У управи сам имао Гагу Антонијевића који је тамо радио и јасно му је на шта мислим када нешто холивудски поставим, али исто тако морали смо да направимо нека прилагођења, и ја сам се трудио да кроз њих пре свега тим форматима дамо свој печат. Да ова серија буде узбудљива и конкретна као америчка, али да има ту неку нашу локалну димензију, у погледу јунака, њихових резона, миљеа у ком се крећу. Треба наћи прави баланс.

ГЛАС: Гдје стоји “Државни службеник” у односу на инострану продукцију?

ВОЈНОВ: Кад је реч о поређењу са америчким серијама, у то не можемо да улазимо - како да се поредимо са нечим што се развија већ шест деценија, а ми правимо пионирски корак. Стога, мени је важно да су људи који гледају америчке серије могли да прихвате и погледају и ову нашу. И у томе јесмо успели.

ГЛАС: Да ли је српска филмска умјетност дорасла великим националним историјским темама?

ВОЈНОВ: Као што Срби као народ тренутно каскају за заветима које су нам оставили наши преци, као што не досежемо оне јуначке висине које су обележиле нашу прошлост, тако можемо рећи да је наша историја и даље много већа од наше актуелне кинематографије. Долазак СНС-а на власт отворио је тенденцију прављења комеморативних филмова на историјске теме. Схватили су мудро да поразе у садашњости можемо компензовати победама на екрану. Ти филмови се до сада нису нарочито показали, али уздам се да ће временом постајати бољи. Но, исто тако не смемо никако занемарити шта се заправо крије иза њих, а то је једна политичка агенда која је јасно читљива.

ГЛАС: Колико је добро да се историја учи из телевизијских серија и филмова?

ВОЈНОВ: Није добро да се ишта учи из филмова и серија јер они служе да прикажу неке драмске ситуације и ломове јунака, и ретко када се праве као веродостојна реконструкција догађаја. Приказ историјских догађаја може повећавати интересовање шире јавности за неке историјске догађаје. Добри филмови могу да помогну људима да неке ствари запамте, али свакако да не треба учити било шта из филмова. Не треба ићи на суд да се браните сами ни ако сте гледали осамнаест година Хашки трибунал, а некмоли ако сте гледали неколико сезона правничке серије.

ГЛАС: Како иначе схватате патриотизам?

ВОЈНОВ: Патриотизам схватам као једну обавезу да се очува и поштује заједница у којој живимо, а она је врло сложена и у себи обухвата један читав низ ствари које нас вежу и које су нас везивале. Највећи задатак патриоте је да не заборави све оно што је добио од своје земље и да буде способан да јој то врати. Нажалост, ми данас живимо у времену у коме се изразито разара управо тај осећај заједнице, а нарочито однос према дужности.

ГЛАС: Недавно је било доста полемике поводом Ваше критике серије “Чернобиљ”, да ли сте у међувремену промијенили мишљење?

ВОЈНОВ: Претерано је рећи да је реч о критици јер сам ја само крајње лапидарно прокоментарисао да је серија досадна. Рећи да је нешто “досадно” не значи ништа, можда само показује да немате довољно стрпљења или да вам не одговара ритам онога што гледате. Срећом, како је ХБО “више од телевизије”, тако је и мој успутни коментар био позив за целодневну узбуну на “Твитеру”, где је народ претресао мој минули рад уздуж и попреко не би ли ме дискредитовао као особу која има право на мишљење о нечему тако сакросанктном као што је “Чернобиљ”. Међутим, како ту руљу чине махом неуки људи, потпуно су занемарили чињеницу да је чак и мој изразито популистички опус, који и те како чине дела на која је тешко бити поносан, кудикамо кредибилнији од онога што је пре “Чернобиља” написао сценариста те серије. Када сам то открио коментаторима, осетили су се поприлично глупо, мада су то покушавали да сакрију.

ГЛАС: Гдје се налази и чему служи умјетност у 21. вијеку?

ВОЈНОВ: Ако погледамо браниоце серије “Чернобиљ” на “Твитеру”, ја сам далеко од тога да смем да коментаришем тако узвишене ствари као што је уметност.

ГЛАС: Сматрате ли да има једнак утицај као некада и да може да утиче на масу, или се ипак задржава на промјени индивидуе?

ВОЈНОВ: Данас информације стижу са толико извора да се мишљење о било чему тешко може формирати уметношћу. Уметност данас и даље може да изазове емотивно и интелектуално вртложење у појединцу. Посетиоци цркава данас не гледају фреске да би испратили причу која је на њима приказана, већ уживају у естетизацији добро познатог наратива. Гледаоци позоришних представа не гледају шта ће се десити Хамлету, већ на који начин се његов случај чита у тој изведби. Није тако било када су те фреске сликане и када су оне биле једини додир људи са тим темама. Као ни када је први пут игран Хамлет. Уметност је данас сасвим сигурно постала церебралније и интимније искуство и мени се то допада. Ја се, додуше, бавим филмом, он је почео као технички изум, потом се претворио у забаву и у само најређим случајевима постаје уметност.

Слободно вријеме

ГЛАС: Чиме се бавите у слободно вријеме? Шта волите да слушате, читате и гледате?

ВОЈНОВ: У слободно време се дружим са пријатељима, пратим спорт, друштвена кретања, покушавам да разумем свет око себе. Срећом, бавим се послом у коме све што доживљаваш јесте на неки начин грађа за оно чиме се касније бавиш. Бавим се помало музиком, рецимо. Одлучио сам да сваке године направим по једну песму за Дан заљубљених са својим бендом. До сада смо направили две и нису прошле баш сјајно. Можда следећа прође још горе, видећемо.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана