Андрија Калуђеровић за “Глас Српске” сумирао своју каријеру: Звао ме Борац, али...

Земље је лакше пребројати него клубове, промијенио их је рачунајући и позајмице више од 25. Гдје год је био, Андрија је увесељавао навијаче головима. Негдје их је дао мање, негдје више, али његово име била је гаранција за лопте у противничкој мрежи. У Суперлиги Србије Калуђеровић је постигао 80 погодака што га на вјечној листи позиционира на треће мјесто, иза Напретковог ветерана Милана Бојовића (103) и Звездиног “магика” - Александра Катаија (85). У интервјуу за “Глас Српске” неуморни голгетер открива да је мало фалило да тресе мреже и у Премијер лиги БиХ и то у дресу бањалучког Борца.

- Звали су ме из Борца. Било је то у јулу 2021. године када је и Марко Јовановић дошао у Бањалуку. Ишло је све преко Петра Јелића који је мој друг. Звао ме је неки човек тамо из клуба, једном само. Међутим, даље од тог једног позива није отишло. Стварно сам имао жељу да заиграм и у Републици Српској, поготово у Борцу, који је велики клуб, међутим није се наместило - рекао је Калуђеровић.

ГЛАС: Како теку пензионерски дани?

КАЛУЂЕРОВИЋ: Уживам у пензији право да ти кажем, онако са породицом. Имам доста времена. Кажу да је најбоље да се одмори једно три, четири месеца. Стварно ми је лепо. Уживам са породицом. Јако смо везани. Осим моје епизоде у Узбекистану у свим земљама у којима сам играо били смо заједно. Почео сам радити као агент. Одмах после каријере сам упао у разрађен посао.

ГЛАС: Ваша фудбалска прича почела је и завршила у ОФК Београду?

КАЛУЂЕРОВИЋ: После завршеног осмог разреда дошао сам у ОФК-у. Ми смо били у врху Кадетске, па Омладинске лиге са Партизаном и Звездом које смо побеђивали. ОФК-а је тада имала једну од јачих школа у Србији. Био сам капитен екипе, брзо сам и дебитовао за први тим. ОФК Београд је био клуб за пожелети, сви млади играчи тада су долазили на Карабурму. Играла се Европа, играли смо равноправно са “вечитима”. Лепо је било бити део тог клуба.

ГЛАС: Из ОФК Београда прешли сте у Рад?

КАЛУЂЕРОВИЋ: У Раду сам сазрео као фудбалер и као човек. ОФК, Рад и Црвена звезда су обележили моју каријеру. Сва три клуба су ми на срцу. У Раду сам стасао, почео правити озбиљну каријеру. Ту сам увек могао да се вратим.

ГЛАС: Трансфер из Рада у Црвену звезду својевремено је био бомба прелазног рока. Како Вам је било на “Маракани”?

КАЛУЂЕРОВИЋ: Пара није било, али никад као тад, у новијој историји, није било толико људи на Звездиним утакмицама. Роберт Просинечки је био тренер и била је невиђена еуфорија и помама за Звездом. Људи су долазили из бунта, из неког ината да гледају Звезду. Било је лепо играти. Увек бих играо за Звезду па макар никад не зарадио ништа.

ГЛАС: Играли сте и болесни за “црвено-бијеле”, баш против Рада?

КАЛУЂЕРОВИЋ: Да, имао сам високу температуру. Роби ми је пре поласка на стадион рекао да не идем. Одбио сам. Седео сам на клупи. Губили смо 1:0. Практично без загревања сам ушао у игру. Нисам се могао померити, али дао сам тај гол за победу, након преокрета. Доста голова сам у 90. минуту дао за Звезду.

ГЛАС: Какав утисак на Вас је оставио Роберт Просинечки?

КАЛУЂЕРОВИЋ: Роби је лаф. Велики играч, велико име, добар човек. Било је сјајно сарађивати са њим. Незаборавно искуство. То је један доктор фудбала, нешто невероватно. На тренингу у шеви, гурне лопту кроз ноге, док си рекао кекс. Његова заламања, техника, то је савршенство у “еир макс” патикама. Мене је рецимо звао Гугл, јер сам знао где који играч игра хахахах.

ГЛАС: Навијачи Црвене звезде памте Вас и по промашају у “вечитом” дербију играном за Васкрс.

КАЛУЂЕРОВИЋ: Да, дерби за титулу. То је Црвена звезда, то је велики клуб. Колико сам голова постигао, али памти се тај промашај, прогања ме та шанса из тог дербија. Остало ми је то у сећању. Био сам један на један са Владимиром Стојковићем који ми је нажалост одбранио шут. На крају смо изгубили ту утакмицу. Нисмо имали ни среће. Имали смо доста шанси, не само ту моју, али остали смо без титуле. У Звезди сам освојио тај један Куп. Индивидуално могу да будем задовољан учињеним на “Маракани” – 55 утакмица, 30 голова. Био сам најбољи стрелац лиге.

ГЛАС: Из Црвене звезде прешли сте у Кину. Нисте баш били за тај потез, али клубу је био неопходан новац. 

КАЛУЂЕРОВИЋ: Кина није за младог играча. Тамо је фудбал бизнис. Брзо се мењају играчи. То ми је био први инострани ангажман. Никад нисам јурио за новцем, али потрефило се, лоша сезона у Звезди, десет бодова мање од Партизана, дошла је добра понуда и мени и клубу. Одлучио сам да одем, али то није била добра одлука.

ГЛАС: Како сте отишли из Кине? 

КАЛУЂЕРОВИЋ: Хтео сам да се вратим у Европу. Газда клуба није хтео ни да чује док ја нисам преводиоцу понудио паре да проба да га убеди. Дао сам му 10.000 долара. Успео је и отишао сам. Опростио сам тада 300.000 евра у жељи да играм. Где год је било спорно, бирао сам да играм, нисам хтео да ми ништа плаћају, само колико сам био. Иако сам имао чврсте уговоре, на доста места сам опраштао новац само да играм. Када играм био сам најсрећнији. Никад нисам сабрао колико сам укупно пара опростио. Веруј када бих то урадио, само бих се изнервирао.

ГЛАС: Сљедећа дестинација био је Расинг Сантандер, али није испало онако како сте очекивали. 

КАЛУЂЕРОВИЋ: У осам утакмица дао сам пет голова. Све је почело супер, међутим кола су брзо кренула низбрдо. Почели су да се мењају играчи, тренер, управа. Све како не треба. Играо сам баш мало у другом делу првенства. На крају, један велики клуб какав је Расинг Сантандер је испао у трећу лигу. Пре тога су 20 година играли Примеру, пре те наше епизоде у Сегунди. Тек се сад полако опорављају од тога.

ГЛАС: Војводина је после свега била занимљива епизода. Звао Вас је Марко Николић да дођете у Нови Сад. Знали сте се из Рада. 

КАЛУЂЕРОВИЋ: Била је то страшна екипа Војводине. Дошли смо до полуфинала Купа, победили смо Звезду на “Маракани”. После је освојен први трофеј у најмасовнијем такмичењу. Без мене, јер сам отишао. До полуфинала сам дао два гола. Дошли смо до плеј-офа Лиге Европе, али смо испали од Шерифа. У лиги смо били једно време и први на табели. Екипа се, нажалост, на полусезони распала. Отишао сам и ја. Жао ми је, јер смо били једна од најбољих екипа у историји Воше.

ГЛАС: Поново сте отишли у иностранство. Наредна дестинација био је Кипар. 

КАЛУЂЕРОВИЋ: У АЕЛ-у смо се до последњег тренутка борили за титулу. Добио сам један ударац у главу на утакмици. Сат и по времена сам био у несвести, умало сам умро на терену. После сам био у болници, два, три дана. Био је то ударац главом у слепоочницу. Пробудио сам се у болници. Изгубили смо титулу у последњем колу од АПОЕЛ-а у поновљеној утакмици. Био је то циркус, свашта се издешавало. Била је неславна епизода. Да је било правде, узели би ту титулу.

ГЛАС: У међувремену сте и постали коначно слободан играч. Услиједила је епизода у Швајцарској. Како сте се снашли у Туну? 

КАЛУЂЕРОВИЋ: По доласку у Тун одмах сам дао голове Базелу и Цириху, који су два најбоља тима. Имао сам после операцију која ме је месец дана одвојила од терена. Други нападач је то искористио, давао је голове, а ја сам био у другом плану када сам се опоравио. Нисам био задовољан, али ни са животом генерално у Швајцарској. Није ми одговарао њихов менталитет. На полусезони сам раскинуо трогодишњи уговор и отишао.

ГЛАС: Услиједио је одлазак у Аустралију, у Бризбејн. Како Вам је било тамо? 

КАЛУЂЕРОВИЋ: Аустралија је врхунско искуство. Тамо сам играо можда и најбољи фудбал у каријери. Врхунски ми је било и за живот доле. Нису се склопиле коцкице, промењена је цела управа, тренер. Нови шеф је дошао и саставио тим по својим жељама. Жао ми је што нисам остао. Што се мене тиче, до краја каријере бих остао у Аустралији.

ГЛАС: Пут Вас је даље водио у Катар. Каква су искуства? 

КАЛУЂЕРОВИЋ: Катар је исто био лоша одлука. Био сам у клубу који је на граници прве и друге лиге. Сусрео сам се ту са доста непрофесионализма људи из клуба. Дао сам шест голова на десет утакмица, али увек сам имао са њима неких проблема око плаћања, уплате. Хтели су да ме отерају на полусезони. Јако лоше искуство што се тиче фудбала, али је лепо место за живети. Возио сам луксузни аутомобил, живео у стану на вештачком полуострву. Милина једна.

ГЛАС: Једно од занимљивијих искустава имали сте у Индији. 

КАЛУЂЕРОВИЋ: У Индији је танка линија од богатства до убогог сиромаштва. Нешто невероватно. На улици можете видети жену која доји дете, а 500 метара даље су виле, огромна здања, шопинг центри...Живео сам у феноменалном хотелу, али на путу до стадиона сам виђао свашта.

ГЛАС: Опасност вреба од комараца. 

КАЛУЂЕРОВИЋ: Тамо влада денга вирус. Комарци само зује. Ти не знаш који је заражен тим вирусом. Баш је непријатно. Куповали смо спрејеве и препарате за комарце. Чак ни то није помагало. Куповали смо и неке значке. Међутим, нема шансе да их отерате. Један део тела не намажеш, баш те ту уједају. То никад нисам видео у животу.

ГЛАС: Када сте и како осјетили да је крај, да је вријеме да се каже збогом фудбалу? 

КАЛУЂЕРОВИЋ: Имао сам понуда да још играм, али изгубио сам мотив да долазим на сваки тренинг, да играм, идем на припреме...Знао сам да је то крај. То ме држало последњих шест месеци. Имао сам неку паузу због ситних здравствених проблема, нисам тренирао и када је требало опет почети припреме, два пута дневно тренирати, осетио сам да не могу то више поднети. Људима у клубу сам рекао да је то то, да завршавам каријеру. Лепо се наместило да се то десило у ОФК-и, где је све почело.

Врањеш

ГЛАС: У дресу Војводине играли сте са Стојаном Врањешом. Јесте ли остали у контакту?

КАЛУЂЕРОВИЋ: Како не, како не. Са Стојаном сам одлично сарађивао. И сада смо у контакту. Дружимо се.

Интер

ГЛАС: Играли сте и у Интеру из Запрешића. Како Вам је било у том клубу, односно Хрватској?

КАЛУЂЕРОВИЋ: Супер сам се тамо осећао, људи су били срдачни и све, али клуб није био на нивоу мојих амбиција. Клуб без специјалних амбиција осим да опстане у лиги. Брзо смо се растали, али не могу стварно да кажем ружну реч за људе из тог клуба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.