Andrija Kaluđerović za “Glas Srpske” sumirao svoju karijeru: Zvao me Borac, ali...

Zemlje je lakše prebrojati nego klubove, promijenio ih je računajući i pozajmice više od 25. Gdje god je bio, Andrija je uveseljavao navijače golovima. Negdje ih je dao manje, negdje više, ali njegovo ime bila je garancija za lopte u protivničkoj mreži. U Superligi Srbije Kaluđerović je postigao 80 pogodaka što ga na vječnoj listi pozicionira na treće mjesto, iza Napretkovog veterana Milana Bojovića (103) i Zvezdinog “magika” - Aleksandra Kataija (85). U intervjuu za “Glas Srpske” neumorni golgeter otkriva da je malo falilo da trese mreže i u Premijer ligi BiH i to u dresu banjalučkog Borca.

- Zvali su me iz Borca. Bilo je to u julu 2021. godine kada je i Marko Jovanović došao u Banjaluku. Išlo je sve preko Petra Jelića koji je moj drug. Zvao me je neki čovek tamo iz kluba, jednom samo. Međutim, dalje od tog jednog poziva nije otišlo. Stvarno sam imao želju da zaigram i u Republici Srpskoj, pogotovo u Borcu, koji je veliki klub, međutim nije se namestilo - rekao je Kaluđerović.

GLAS: Kako teku penzionerski dani?

KALUĐEROVIĆ: Uživam u penziji pravo da ti kažem, onako sa porodicom. Imam dosta vremena. Kažu da je najbolje da se odmori jedno tri, četiri meseca. Stvarno mi je lepo. Uživam sa porodicom. Jako smo vezani. Osim moje epizode u Uzbekistanu u svim zemljama u kojima sam igrao bili smo zajedno. Počeo sam raditi kao agent. Odmah posle karijere sam upao u razrađen posao.

GLAS: Vaša fudbalska priča počela je i završila u OFK Beogradu?

KALUĐEROVIĆ: Posle završenog osmog razreda došao sam u OFK-u. Mi smo bili u vrhu Kadetske, pa Omladinske lige sa Partizanom i Zvezdom koje smo pobeđivali. OFK-a je tada imala jednu od jačih škola u Srbiji. Bio sam kapiten ekipe, brzo sam i debitovao za prvi tim. OFK Beograd je bio klub za poželeti, svi mladi igrači tada su dolazili na Karaburmu. Igrala se Evropa, igrali smo ravnopravno sa “večitima”. Lepo je bilo biti deo tog kluba.

GLAS: Iz OFK Beograda prešli ste u Rad?

KALUĐEROVIĆ: U Radu sam sazreo kao fudbaler i kao čovek. OFK, Rad i Crvena zvezda su obeležili moju karijeru. Sva tri kluba su mi na srcu. U Radu sam stasao, počeo praviti ozbiljnu karijeru. Tu sam uvek mogao da se vratim.

GLAS: Transfer iz Rada u Crvenu zvezdu svojevremeno je bio bomba prelaznog roka. Kako Vam je bilo na “Marakani”?

KALUĐEROVIĆ: Para nije bilo, ali nikad kao tad, u novijoj istoriji, nije bilo toliko ljudi na Zvezdinim utakmicama. Robert Prosinečki je bio trener i bila je neviđena euforija i pomama za Zvezdom. Ljudi su dolazili iz bunta, iz nekog inata da gledaju Zvezdu. Bilo je lepo igrati. Uvek bih igrao za Zvezdu pa makar nikad ne zaradio ništa.

GLAS: Igrali ste i bolesni za “crveno-bijele”, baš protiv Rada?

KALUĐEROVIĆ: Da, imao sam visoku temperaturu. Robi mi je pre polaska na stadion rekao da ne idem. Odbio sam. Sedeo sam na klupi. Gubili smo 1:0. Praktično bez zagrevanja sam ušao u igru. Nisam se mogao pomeriti, ali dao sam taj gol za pobedu, nakon preokreta. Dosta golova sam u 90. minutu dao za Zvezdu.

GLAS: Kakav utisak na Vas je ostavio Robert Prosinečki?

KALUĐEROVIĆ: Robi je laf. Veliki igrač, veliko ime, dobar čovek. Bilo je sjajno sarađivati sa njim. Nezaboravno iskustvo. To je jedan doktor fudbala, nešto neverovatno. Na treningu u ševi, gurne loptu kroz noge, dok si rekao keks. Njegova zalamanja, tehnika, to je savršenstvo u “eir maks” patikama. Mene je recimo zvao Gugl, jer sam znao gde koji igrač igra hahahah.

GLAS: Navijači Crvene zvezde pamte Vas i po promašaju u “večitom” derbiju igranom za Vaskrs.

KALUĐEROVIĆ: Da, derbi za titulu. To je Crvena zvezda, to je veliki klub. Koliko sam golova postigao, ali pamti se taj promašaj, proganja me ta šansa iz tog derbija. Ostalo mi je to u sećanju. Bio sam jedan na jedan sa Vladimirom Stojkovićem koji mi je nažalost odbranio šut. Na kraju smo izgubili tu utakmicu. Nismo imali ni sreće. Imali smo dosta šansi, ne samo tu moju, ali ostali smo bez titule. U Zvezdi sam osvojio taj jedan Kup. Individualno mogu da budem zadovoljan učinjenim na “Marakani” – 55 utakmica, 30 golova. Bio sam najbolji strelac lige.

GLAS: Iz Crvene zvezde prešli ste u Kinu. Niste baš bili za taj potez, ali klubu je bio neophodan novac. 

KALUĐEROVIĆ: Kina nije za mladog igrača. Tamo je fudbal biznis. Brzo se menjaju igrači. To mi je bio prvi inostrani angažman. Nikad nisam jurio za novcem, ali potrefilo se, loša sezona u Zvezdi, deset bodova manje od Partizana, došla je dobra ponuda i meni i klubu. Odlučio sam da odem, ali to nije bila dobra odluka.

GLAS: Kako ste otišli iz Kine? 

KALUĐEROVIĆ: Hteo sam da se vratim u Evropu. Gazda kluba nije hteo ni da čuje dok ja nisam prevodiocu ponudio pare da proba da ga ubedi. Dao sam mu 10.000 dolara. Uspeo je i otišao sam. Oprostio sam tada 300.000 evra u želji da igram. Gde god je bilo sporno, birao sam da igram, nisam hteo da mi ništa plaćaju, samo koliko sam bio. Iako sam imao čvrste ugovore, na dosta mesta sam opraštao novac samo da igram. Kada igram bio sam najsrećniji. Nikad nisam sabrao koliko sam ukupno para oprostio. Veruj kada bih to uradio, samo bih se iznervirao.

GLAS: Sljedeća destinacija bio je Rasing Santander, ali nije ispalo onako kako ste očekivali. 

KALUĐEROVIĆ: U osam utakmica dao sam pet golova. Sve je počelo super, međutim kola su brzo krenula nizbrdo. Počeli su da se menjaju igrači, trener, uprava. Sve kako ne treba. Igrao sam baš malo u drugom delu prvenstva. Na kraju, jedan veliki klub kakav je Rasing Santander je ispao u treću ligu. Pre toga su 20 godina igrali Primeru, pre te naše epizode u Segundi. Tek se sad polako oporavljaju od toga.

GLAS: Vojvodina je posle svega bila zanimljiva epizoda. Zvao Vas je Marko Nikolić da dođete u Novi Sad. Znali ste se iz Rada. 

KALUĐEROVIĆ: Bila je to strašna ekipa Vojvodine. Došli smo do polufinala Kupa, pobedili smo Zvezdu na “Marakani”. Posle je osvojen prvi trofej u najmasovnijem takmičenju. Bez mene, jer sam otišao. Do polufinala sam dao dva gola. Došli smo do plej-ofa Lige Evrope, ali smo ispali od Šerifa. U ligi smo bili jedno vreme i prvi na tabeli. Ekipa se, nažalost, na polusezoni raspala. Otišao sam i ja. Žao mi je, jer smo bili jedna od najboljih ekipa u istoriji Voše.

GLAS: Ponovo ste otišli u inostranstvo. Naredna destinacija bio je Kipar. 

KALUĐEROVIĆ: U AEL-u smo se do poslednjeg trenutka borili za titulu. Dobio sam jedan udarac u glavu na utakmici. Sat i po vremena sam bio u nesvesti, umalo sam umro na terenu. Posle sam bio u bolnici, dva, tri dana. Bio je to udarac glavom u slepoočnicu. Probudio sam se u bolnici. Izgubili smo titulu u poslednjem kolu od APOEL-a u ponovljenoj utakmici. Bio je to cirkus, svašta se izdešavalo. Bila je neslavna epizoda. Da je bilo pravde, uzeli bi tu titulu.

GLAS: U međuvremenu ste i postali konačno slobodan igrač. Uslijedila je epizoda u Švajcarskoj. Kako ste se snašli u Tunu? 

KALUĐEROVIĆ: Po dolasku u Tun odmah sam dao golove Bazelu i Cirihu, koji su dva najbolja tima. Imao sam posle operaciju koja me je mesec dana odvojila od terena. Drugi napadač je to iskoristio, davao je golove, a ja sam bio u drugom planu kada sam se oporavio. Nisam bio zadovoljan, ali ni sa životom generalno u Švajcarskoj. Nije mi odgovarao njihov mentalitet. Na polusezoni sam raskinuo trogodišnji ugovor i otišao.

GLAS: Uslijedio je odlazak u Australiju, u Brizbejn. Kako Vam je bilo tamo? 

KALUĐEROVIĆ: Australija je vrhunsko iskustvo. Tamo sam igrao možda i najbolji fudbal u karijeri. Vrhunski mi je bilo i za život dole. Nisu se sklopile kockice, promenjena je cela uprava, trener. Novi šef je došao i sastavio tim po svojim željama. Žao mi je što nisam ostao. Što se mene tiče, do kraja karijere bih ostao u Australiji.

GLAS: Put Vas je dalje vodio u Katar. Kakva su iskustva? 

KALUĐEROVIĆ: Katar je isto bio loša odluka. Bio sam u klubu koji je na granici prve i druge lige. Susreo sam se tu sa dosta neprofesionalizma ljudi iz kluba. Dao sam šest golova na deset utakmica, ali uvek sam imao sa njima nekih problema oko plaćanja, uplate. Hteli su da me oteraju na polusezoni. Jako loše iskustvo što se tiče fudbala, ali je lepo mesto za živeti. Vozio sam luksuzni automobil, živeo u stanu na veštačkom poluostrvu. Milina jedna.

GLAS: Jedno od zanimljivijih iskustava imali ste u Indiji. 

KALUĐEROVIĆ: U Indiji je tanka linija od bogatstva do ubogog siromaštva. Nešto neverovatno. Na ulici možete videti ženu koja doji dete, a 500 metara dalje su vile, ogromna zdanja, šoping centri...Živeo sam u fenomenalnom hotelu, ali na putu do stadiona sam viđao svašta.

GLAS: Opasnost vreba od komaraca. 

KALUĐEROVIĆ: Tamo vlada denga virus. Komarci samo zuje. Ti ne znaš koji je zaražen tim virusom. Baš je neprijatno. Kupovali smo sprejeve i preparate za komarce. Čak ni to nije pomagalo. Kupovali smo i neke značke. Međutim, nema šanse da ih oterate. Jedan deo tela ne namažeš, baš te tu ujedaju. To nikad nisam video u životu.

GLAS: Kada ste i kako osjetili da je kraj, da je vrijeme da se kaže zbogom fudbalu? 

KALUĐEROVIĆ: Imao sam ponuda da još igram, ali izgubio sam motiv da dolazim na svaki trening, da igram, idem na pripreme...Znao sam da je to kraj. To me držalo poslednjih šest meseci. Imao sam neku pauzu zbog sitnih zdravstvenih problema, nisam trenirao i kada je trebalo opet početi pripreme, dva puta dnevno trenirati, osetio sam da ne mogu to više podneti. Ljudima u klubu sam rekao da je to to, da završavam karijeru. Lepo se namestilo da se to desilo u OFK-i, gde je sve počelo.

Vranješ

GLAS: U dresu Vojvodine igrali ste sa Stojanom Vranješom. Jeste li ostali u kontaktu?

KALUĐEROVIĆ: Kako ne, kako ne. Sa Stojanom sam odlično sarađivao. I sada smo u kontaktu. Družimo se.

Inter

GLAS: Igrali ste i u Interu iz Zaprešića. Kako Vam je bilo u tom klubu, odnosno Hrvatskoj?

KALUĐEROVIĆ: Super sam se tamo osećao, ljudi su bili srdačni i sve, ali klub nije bio na nivou mojih ambicija. Klub bez specijalnih ambicija osim da opstane u ligi. Brzo smo se rastali, ali ne mogu stvarno da kažem ružnu reč za ljude iz tog kluba.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.