Операција “Радуша 72” - 50 година касније (3): Од оног рата, дјецо, овдје није било војске

Основни им је циљ био – рушење СФР Југославије дизањем устанка Хрвата и успостава самосталне демократске Хрватске. Њихов упад на шире подручје Бугојна и локацију планине Радуша покреће велику операцију југословенских служби безбједности под називом “Радуша 72”.

О овом догађају објављивани су многи чланци и фељтони, загребачки новинар Ђорђе Личина је написао књигу “Двадесети човјек”, Телевизија Сарајево је снимила играну серију “Брисани простор”, безбједносне службе су радиле анализе и елаборате. Већина тих текстова, материјала и свједочења бавила се углавном дјеловањем непријатељске емиграције, диверзантима и терористима. Јово Тадић, некадашњи припадник СДБ-а и директан учесник операције “Радуша”, у књизи “Од Феникса преко Радуше до београдског водовода” открио је недавно потпуно другу слику овог догађаја.

У претходна два броја “Гласа плус” детаљно је описано како је служба, након врбовања једног члана усташке терористичке групације, добијала информације да се нешто спрема. Неки потези су осујећени, али упад групе у шири рејон Бугојна није.

Тог 22. јуна 1972. група наоружаних емиграната отела је камион са возачем из Дравограда да би преко Карловца, Бихаћа и Јајца стигли до Бугојна.

***

“У Бугојну пред и у згради СУП-а, гужва. Шаљу нас на спрат, једна просторија је полуотворена, видим официре и генералски чин, има и цивила, подсекретар Мато Андрић је ту, окупљени су око стола са географским картама, телефони звоне, радиостаница је активна”, пише Јово Тадић о догађајима који су се збили 26. јуна.

Генерал Фрањо Херљевић, командант Републичког штаба народне одбране, прима извјештаје, издаје наредбе. Алију шаљу у једну канцеларију, Узеира и мене у другу, да чекамо. Поздрављам колегу који жури, шири руке и само добаци – видјећеш. Сазнајемо, главни штаб је у згради општине, тамо су неки високи државни функционери, политичари, официри.

Зову ме у другу просторију, такође са картама на столу.

- Вас двојица са својом опремом идете на стадион, тамо вас чека хеликоптер и група милиционара, они су са вама. Тадићу, ево радиостаница, ви сте “Вера 2”, ту је папир када и како ћеш се јављати, идете на Раму, покривате Љубушу.

Вратим се Узеиру, ту је и Алија. Ионако црномањаст учини ми се да је још црњи. Тихо и озбиљно казује.

- Војска имала сукоб са терористима, ту на Радуши, погинуо је капетан војне полиције, има још погинулих и рањених.

- А на другој страни? – питам.

- Још не знамо.

Стојимо, Узеир и ја се помало хладимо. Алија ме мало дуже гледа, нешто би рекао, али ја, туђим гласом истиснух:

- Ма, у реду је. Гдје је та Радуша?

- Видјећеш је - рече Алија и пружи ми руку.

Тај чин руковања баш ми тешко паде, али и двојици мојих другова. Алија нас остави у нашој укочености коју мало раздрма Узеир:

- Толико о нашем оперативном раду.

Силазимо до аута, Љубо нас довезе на стадион, поред хеликоптера десетина милиционара, сви аутоматичари, води их кршан момак, Бичо Махмут из Немиле. Додијељени смо једни другима. Бичо ме сумњичаво гледа, ваљда због моје “туристичке одоре”. Преузимамо наше торбе, Љубо нас грли и поздравља.

Долази ауто, довози Мату, шефа наше службе, са њим је Силвио Горенц, подсекретар СДБ у ССУП-у, дакле шеф југословенске службе државне безбједности. Мато ми пружа руку и упитно гледа у моје свијетле сомотке, слијежем раменима, показујем на торбу. Укрцавамо се, полијећемо. Милиционари ћуте, два функционера комуницирају, Узеир и ја се гледамо, вртимо главама, нисмо више “своји”, ето нас на траци коју вуку догађаји за које се не може рећи да су под пуном контролом.

***

Једноставно сам се препустио вожњи, пролијећу многе мисли ни једну да зауставим, да је учиним смисленом...видјећеш...има мртвих и рањених... Пилоти показују нешто другу Мати, помињу Радушу. Герилци нас сигурно виде, мислим ја, али они се сада крију. Летимо изнад Горњег Вакуфа, враћа ми се оријентација, али не знам гдје конкретно идемо. Ипак, ускоро слијећемо на један пропланак, сви излазимо.

Дан је лијеп, врелина се лако подноси на овој висини, мирисе планинских трава удишем пуним плућима. Нестваран угођај у овој паузи ратног летења...има мртвих...и рањених.. Разговарам са Бичом. Он зна да смо Узеир и ја “удбаши”, да ћемо заједно на задатке, пита ме како знам друга Мату. Са пар животних чињеница могао бих ублажити напетост и владајућу неизвјесност па почињем:

- Друг Мато је својевремено био предсједник општине у Оџаку, а послије је то био и мој отац, добро се знају. Мато има сестру у Оџаку, она има два сина, Марка који је мој кум и Илију који је кум са мојим братом. Марко и ја смо заједно студирали, његов Илија је грађанско лице на служби у ЈНА у Загребу, а мој брат, и њему је име Илија, је активни официр, пилот у Београду.

- Па јесте за причу – каже Бичо. – Како то живот зна да споји и распореди.

Имам ја још једног кума у Оџаку, сјајног и признатог човјека, али га сад не  помињем  Бичи, један “фениксовац” носи исто презиме као и тај мој кум...

***

Дуго идемо широким путем усјеченим испод шуме у брдо, према Варвари, та ширина пута даје нам неку сигурност, нисмо више погнути, ускоро ће сумрак, откривам да немам сата, о врату ми виси радиостаница, ако је укључим бојим се чуће ме туђе ухо. Водич ће остати на путу, казује да до врха брда можемо наићи на двије куће, вјероватно напуштене. Договарам са Бичом: идемо у ланац, фронтално, узмите растојање по двојица, уз брдо, да смо у контакту, опрезно, стајемо на све сумњиво и јављамо оном до нас, не пуцајте у празно, не у цивиле, не у овце, знате већ...

- И без цигаре - додаје Бичо.

Узеир и ја улазимо у брдо, у ниску шумицу, она велика шума је лијево од нас, али ми због нечег требамо баш ову да прочешљамо.

- Ово нам је друже само загријавање - кажем - знам да не могу бити овдје, али то ови плави не знају па стрепе, трзају на сваки шум, али нећемо дуго, брзо ће мрак. Ово је права макија.

- Шта си то рекао?

- Као средњошколац сам читао приповијетке неког Италијана. Једна се звала “Матео Фалконе”, у њој је сјајно описана макија, ево ово што је око нас, само на Сардинији и југу Италије.

- Ти ниси нормалан, можда ти је то од страха – каже Узеир.

Одједном смо се нашли пред неким објектом и женом испред. Прво што сам запазио је да нема дворишта, као да је усађено у околно шибље. Вртимо главама, очи лете лијево, десно, жена нас само гледа, сама је.

- Добро вече, шта ви радите ту? - питам

- Љето је, а откуд ви дјецо? - пита и она и гледа како нас двојица држимо испред себе оне “шкорпионе”.

- Има ли овдје бако какве војске?

- Од оног рата, дјецо, ви сте први - лијепо говори бака, али стоји као укопана.

Везани текстoви:

• Операција “Радуша 72” - 50 година касније (1): Усташки удар из Аустралије
• Операција “Радуша 72” - 50 година касније (2): Ушли су, а нас нигдје

(Наставиће се ...)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.