Операција “Радуша 72” - 50 година касније (1): Усташки удар из Аустралије

Међу организацијама које су настајале одмах по завршетку Другог свјетског рата и у континуитету дјеловале против Југославије, било је и неколико тајних, строго конспиративних организација. Најорганизованија и најопаснија била је ХРБ - Хрватско револуционарно братство. Основано је 1961. године у Аустралији, у Сиднеју, гдје су четворица младих емиграната: Јуре Марић, родом од Стоца, Илија Толић од Дервенте, Геза Пашти од Осијека и Јосип Облак од Дарувара, дотадашњи чланови Хрватског ослободилачког покрета, одлучили да оснују тајну организацију која би са младом генерацијом спремном да изведе револуцију, одмах и свим расположивим средствима започела одлучну револуционарну борбу за поновно стварање слободне самосталне државе Хрватске.

Формиран је “Главни револуционарни стан” који је усвојио Темељна начела, Програм ХРБ-а, Стеговни правилник, текст заклетве, али и приручник “Слобода или смрт” са упутствима за конспиративно диверзантско-терористичко  дјеловање чланства. Одређени су носиоци задужења за поједине области дјеловања: за организацију рада ХРБ-а, за одабир кандидата за пријем у чланство, за контролу и провјеру кандидата, за политичку припрему и дисциплину, за терористичку обуку у Аустралији и за отпрему и прихват терориста у Европи. Уз Главни стан успостављен је Револуционарни суд, територијалне организације су водили стожерници, а основни вид дјеловања одвијао се кроз систем тројки.

Чланство су регрутовали међу бројним хрватским исељеницима који су послије Другог свјетског рата, пролазећи кроз избјегличке логоре у Аустрији, Њемачкој и Италији, стизали у Аустралију. Вршен је строг одабир чланова који су полажући заклетву о приступању ХРБ-у добијали псеудониме и бројчане кодове, а затим увезивани у трочлану групу задужену за пропагандни рад, или за обавјештајно дјеловање или у “ударну”- борбену групу за саботаже и терористичке акције. Чланом ХРБ-а постајало се церемонијалним полагањем заклетве чији се текст изговара пред двојицом чланова ХРБ-а, над црним платном на коме су укрштени нож и пиштољ, уз двије свијеће и Свето писмо. Таква заклетва – присега, подразумијевала је неприкосновеност и заповијести и заповједника – стожерника ХРБ-а.

Убиство Роловића

Средином 1963. године прва деветочлана диверзантска група ХРБ-а, предвођена Толићем и Облаком, улази у Југославију са циљем извршавања диверзија. Бивају ухапшени и 1964. осуђени. То деконспирише ХРБ, а након што у Европу стиже Геза Пашти и контактира са емигрантским организације - Лубурићевим Хрватским народним одпором и Јелићевим Хрватским народним одбором са циљем успостављања међусобне сарадње, за ХРБ показују интерес и предузимају одређене мјере и полиције западноевропских земаља.

Из Аустралије долази Јосип Сенић за команданта ХРБ-а у Европи. Преко Петра Андрића, стожерника ХРБ-а у Ници, 1967. године упућује из Француске другу диверзантску групу која бива ухапшена одмах по уласку у Југославију. Међутим, ХРБ наставља да се инфилтрира у друге емигрантске организације, међу наше грађане на привременом раду у иностранству и ради на стварању својих веза и упоришта у земљи.

У исто вријеме долази до акционог јачања стожера ХРБ-а у аустралијској држави Викторија којег предводи Адолф Андрић са братом Амброзом, а у чијем се дјеловању и вођењу посебно истичу Паво Вегар, Илија Главаш, Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић, Фрањо Перичић и Марко Мудроња. Појављује се, под називом “Осветници Блајбурга”, трећа верзија диверзантског приручника са намјером да послужи за политичко-идеолошку и револуционарну припрему симпатизера и чланства ХРБ-а.

Овај стожер тражи и 1968. године добија сагласност Главног стана ХРБ-а за припремање нове диверзантске акције у Југославији и 1969. године браћа Андрић,  Адолф и Амброз, стижу у Европу, брату Петру у Ници, а ту је прије њих већ стигао Вегар, а годину дана касније долазе им Хорват, Главаш и Кешкић који доноси извјесну количину јаког отрова – цијанкалија. Они у Стразбуру, Офенбургу, Штутгарту, Бечу, Салцбургу и Линцу организују прихват чланова ХРБ-а из Аустралије, врбују нове симпатизере и присталице у Европи, прикупљају средства, опрему и оружје припремајући се за војно-герилску акцију у Југославији.

Преко својих чланова ХРБ иницира радикалније дјеловање других емигрантских организација и група. Почетком фебруара 1971. године два члана Лубурићеве организације у Шведској упадају у југословенски Генерални конзулат у Гетеборгу са циљем да као “борци за слободну Хрватску” тим поступком изазову ширу пажњу шведске јавности. Јосип Сенић контактира у Шведској са чланом ХРБ-а Стипом Микулићем и договарају предузимање озбиљније акције према неком југословенском дипломатском представништву што, 7. априла 1971. доводи до упада Мире Барешића и Анђелка Брајковића у Амбасаду СФРЈ и убиства амбасадора Владимира Роловића. Тим чином хрватска емиграција скреће на себе пажњу свјетске јавности.

Истовремено у Хрватској долази до бујања национализма и нарастања масовног националног покрета названог “хрватским прољећом” због чега ХРБ, очекујући евентуалне друштвене промјене у Републици, зауставља своје припреме за упад у Југославију да не би таквом акцијом нанио штету тим процесима у Хрватској, али наставља да учвршћује постојеће и гради нове везе и позиције у емиграцији и према земљи.

“Феникс”

Међутим, након 21. сједнице Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије децембра 1971. године и одлуке о одлучном обрачуну читавог друштва са национализмом, браћа Андрић и Паво Вегар процјењују да у хрватском народу постоји јако антијугословенско расположење, да је у земљи наступила повољна клима и да је народ спреман за дизање оружаног устанка против југословенског режима и да ће групе ХРБ-а бити прихваћене као ослободиоци те да ће им се прикључити постојеће везе у земљи и те групе омасовити. Зато доносе у Стразбуру одлуку да се настави са прибављањем војне опреме, оружја и експлозива, да се организују тренинзи, вјежбе и обука кандидата за групе које би се средином 1972. године убациле у Југославију и повеле герилску борбу која би довела до револуције.

У марту 1972. разматрају могућности регрутовања добровољаца за више група, затим могућност убацивања у земљу и морским путем, одлучују да се борба не води методама градске гериле јер би се то, попут акција радикалних група у неким земљама Европе и шире (ИРА, РАФ, ЕТА, палестински федајини), могло подвести под тероризам, него да се иде на дизање народног устанка. Акцији дају назив “Феникс-72”, по митолошкој птици која се након смрти поново рађа из пепела. Као циљана локација за устаничку базу одређује се планина Вран и подручје између Далмације, Херцеговине и Босне гдје би, процјењују, били добро прихваћени од локалног становништва, одређује се састав групе и организује сабирни камп на аустријско-југословенској граници. Из тог кампа ће 20. јуна 1972. године од 23 присутна члана ХРБ-а њих 19 кренути у земљу и тиме покренути акцију “Феникс 72”.

На територију Југославије тог јуна упало је девет емиграната из Аустралије и 10 носилаца југословенског пасоша од којих је седам боравило у Аустрији а три у СР Њемачкој. Од њих 19, седам је било поријеклом из Хрватске, а 11 Хрвата и један Муслиман су били из Босне и Херцеговине. Њих 17 је прошло кроз диверзантску обуку или курсеве, а 11 их је одраније било познато Служби државне безбједности Југославије.

Њихов упад на шире подручју Бугојна и локацију планине Радуша покреће велику операцију југословенских служби безбједности под називом “Радуша 72”.

О овом догађају објављивани су многи чланци и фељтони, загребачки новинар Ђорђе Личина је написао књигу “Двадесети човјек”, Телевизија Сарајево је снимила играну серију “Брисани простор”, безбједносне службе су радиле анализе и елаборате, држава је донијела своје оцјене, ставове и одлуке, власт их уводила у живот. Већина тих текстова, материјала и свједочења бавила се углавном дјеловањем непријатељске емиграције, диверзантима и терористима.

Јово Тадић, некадашњи припадник СДБ-а, и директан учесник операције “Радуша”, у књизи “Од Феникса преко Радуше до београдског водовода” открио је недавно потпуно другу слику овог догађаја, а тиче се припадника СДБ-а. “Глас Српске” ће у наредних неколико издања “Гласа плус” објавити најинтересантнија Тадићева запажања која бацају ново свјетло на једну од највећих терористичких акција усташке емиграције у бившој Југославији. Јово Тадић данас живи у Модричи, а у вријеме упада хрватских терориста радио је у добојском центру.

- Овај наш дио Босанске Посавине је увијек био интересантан за хрватску непријатељску емиграцију. Илија Толић, родом од Дервенте, је један од четворице оснивача ХРБ-а 1961. године у Аустралији, 1963. године је ушао у Југославију на челу деветочлане диверзантске групе, сви су похапшени и суђени. Јосип Ореч, такође од Дервенте, је те 1971. године врло активан у Њемачкој на припреми групе за убацивање, те године је из Аустралије стигао Драго Пезер, још један Дервенћанин, као члан ХРБ-а ухапшен је и у Добоју осуђен. А затим нам је у оквиру припрема нове групе за убацивање у земљу, на наше подручје стигао млади, добро обучени и заклети члан ХРБ-а, родом од Босанског Брода – наводи Тадић.

Чиста илузија

Тај младић звао се Марко Мијић.

- Срео сам се са њим и тако почиње једна прича, врло важна и значајна за безбједност земље, и врло успјешна за Службу државне безбједности, а поготово за наш мали оперативни тим у добојском центру. Одмах смо прихватили тог заведеног и занесеног младог хрватског револуционара, ставили га пред нас, смјестили га на тајну локацију и стрпљиво, више од два мјесеца плански радили са њим. Уз вишегодишње искуство начелника Душка Згоњанина и моју амбицију да покажем шта сам научио, уз теренски рад Николе Брковића и даноноћно дежурање Месуда Миџића-Миџе, дошли смо до многих важних и безбједносно значајних података о ХРБ-у и информација о другим емигрантским организацијама у Аустралији уз идентификацију око 100 лица повезаних са њиховим непријатељским дјеловањем – казује Тадић.

Биографија

Јово Тадић рођен је 1942. године у Новом Граду, општина Оџак, БиХ. Основну школу похађао је у Новом Граду, Лукавцу и Оџаку, а средњу пољопривредну у Маглају и Бањалуци. Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Земуну и од 1965. до краја 1968. године радио као агроном у Оџаку и Модричи.

Од 1969. године ради у Министарству унутрашњих послова БиХ на оперативним пословима у Центру службе државне безбједности Добој, деташман Модрича, а 1970.  године постављен је за шефа одјељења у Центру. Средином 1975. распоређен је као виши инспектор у контраобавјештајну управу СДБ РСУП СР БиХ у Сарајеву. За начелника те управе постављен је 1978. године. Од 1982. године је шеф Кабинета републичког секретара за унутрашње послове, а од јануара 1985. замјеник руководиоца СДБ РСУП СР БиХ. На тој функцији остаје до краја 1989. године када, на властити захтјев, одлази у пензију.

У књизи је детаљно приказао како је служба тог емигранта одобровољила, како су провјеравали добијене информације, како су их користили.

- Таквим нашим радом са њим схватио само прво да не може бити терориста, а на крају и то да је његово схватање те планиране ХРБ-ове револуције - чиста илузија. Тако смо ми у служби својим стручним и професионалним радом тог заклетог члана ХРБ-а претворили у свог сарадника. Свака обавјештајна служба настоји да се оперативно угради у центар или жариште непријатељске дјелатности па смо тако и ми, свјесни свих ризика, одлучили да капитализирамо несумњиви потенцијал овог сарадника па смо га послали натраг, у Европу и у ХРБ. Наше процјене, упорност, маштовитост, храброст, дрскост и наравно стручност дали су резултате. Тај потез, показало се, донио нам је врло квалитетне информације. Сазнали смо за супертајну акцију “Матилда” којом је ХРБ планирао убацивање јаког отрова у београдски водовод, њен извршилац је требало да буде управо наш сарадник, сазнали смо како теку припреме диверзантско-терористичке групе, када треба да илегално уђе у земљу, на којој граници, која јој је циљана локација, идентитет неколико чланова групе као и које се још акције планирају за синхронизовано извођење у Војводини, Београду, Нишу и на граници са Бугарском – наводи Тадић.

Све се дешавало почетком априла када се Мијић вратио у земљу.

- Ми смо, наравно, преузимајући унесени отров пресјекли акцију “Матилда” која је била планирана за дане од 20. до 22. јуна, али смо у нашим новинама које су стизале и у иностранство објавили дезинформацију о ноћном оружаном инциденту на објекту београдског водовода. Тиме смо отварали могућности да нашег сарадника користимо и у неким другим оперативним комбинацијама. Пошто смо знали кључне елементе о намјераваној акцији ХРБ-а о свему су обавијештене и информисане надлежне службе. Та сазнања су била од изузетног значаја, нама су стизале честитке и похвале са републичког и савезног нивоа и сви смо били увјерени да се све надлежне службе и државни органи могу благовремено и адекватно организовати и спријечити ХРБ да реализује своју акцију. Међутим, 19 добро обучених и наоружаних диверзаната илегално је ушло у земљу и 25. јуна појавили су се на планини Радуша код Бугојна, као група “Феникс 72”, како је европско руководство ХРБ-а назвало ту своју акцију. Био је то страшан шок за све, а за нас у добојском центру огромно разочарење, на наш успјешан рад пала је сјенка, осјетили смо се изневјереним – наводи Јово Тадић.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.