“Олуја” 25 година касније: И даље нас прогоне, и у сну и на јави

Ведрана Кулага Симић
“Олуја” 25 година касније: И даље нас прогоне, и у сну и на јави

Август. Топао као увијек, али надвише се изненада тмурни облаци. Опасни, језиви и крену олуја. Немилосрдна и другачија. Настала од људске руке, не од мајке природе. Народ са свих страна побјеже и сјати се у колону. Дугу, непрегледну, најдужу, а олуја к'о олуја. Рушила је све пред собом. Један, други, удар Крајина је пала, а невини крајишки старци, жене и дјечица остадоше мртви на врелој цести.

Био је то август 1995. Била је то операција хрватске војске и полиције. Била је то “Олуја”, у којој је за свега неколико дана протјерано више од 250.000 Срба са вјековних огњишта, а око 2.000 убијено или се чак и данас, четврт вијека касније, води као нестало.

Акција “Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског вијећа одбране на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације. Дан касније хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији. Међутим, када су дошли на Петровачку цесту, авиони су надлетјели и гађали колону цивила.

И док Република Српска, Србија и српски народ, како се чује сваке године у дане када се обиљежава годишњица акције “Олуја”, не смију никада заборавити тај август 1995. године и са тугом га се сјећају, служе парастосе и пале свијеће за покој душа погинулих, званични Загреб тај дан слави као побједу. Као ослобођење.

Бол не престаје

То су двије приче истог догађаја, а између тога је још хиљаду прича “Олује”. Свака иста, а свака тешка на свој начин, али је мање оних који желе да се и сјећају. Не желе да причају. Не желе да отварају најтеже ране, а велики број њих се већ придружио најмилијима који су страдали у налету хрватске војске јер, вријеме чини своје.

Код оних ријетких који годинама причају о томе, који не дају да “Олуја” оде у заборав и данас, када сјећање врате 25 корака у прошлост, глас застане. И поглед. Посебно код оних који се “врате” у најдужу колону избјеглица. Невину. Тужну. Колону чији су учесници само хтјели спас и мир. Неки су успјели, дио ипак не.

Са огњишта је кренула тада и трогодишња Александра Стијеља. Опекотине осјети и данас. Вријеме их не лијечи, а “пробуде” се често. Посебно у вријеме када се примиче годишњица.

- Сећам се да је тата дојурио однекуд, обуо ми патике и рекао да сви морамо брзо да кренемо да је војска близу наше куће. Следећа сцена које се сећам јесте та да у камиончићу испод цераде седим у мамином крилу поред отвореног дела цераде, рецимо “прозора” и гледам кроз њега. Мама трудна, девети месец, а преко пута нас баба са мојим старијим братом, који је имао седам година, и још доста жена, углавном старијих - тим ријечима почела је причу за наш лист.

Иза у колима су били отац и дједа.

- Оно што ми се урезало у сећање јесте авион или два, тада сам мислила да су то обични авиони који нас прелећу, а у ствари то су били “мигови” који су гранатирали ту исту колону Срба у повратку. Узвикнула сам: “Мама, ено га авион”, и показивала прстом на њега. Жене испод цераде које су биле са нама су викале да седнем и да не гледам кроз прозор. Баба је добацила да нема никаквих авиона и мами рекла да ме склони са “прозора”. Мама ме је загрлила и рекла да седнем. У том тренутку сам опет видела “мигове” који се враћају и сва срећна узвикнула: “Ено их, мама, авиони се враћају!” Након тога осетила сам врућину, мамина рука којом ме је грлила била је крвава од рамена до шаке, баба је плакала и грлила брата чије уво је крварило, и моја шака је била крвава и пуна гелера. У том тренутку нисам могла знати од чега - присјећа се.

Возило се затим зауставило.

- Сећам се да је мене неко изнео кад се отворио задњи део цераде, видела сам бабу која вришти, све жене су вриштале... и татин ауто који гори... Следећег чега се сећам била је нека болница, у њој су ми завијали рану на руци, мама не знам где је била, брата се сећам поред мене, баба је викала: “Још му се само рука мрда”, и плакала до изнемоглости - то се односило на мог оца, којег је ухватила за руку док је горео у колима заједно са дедом - својим оцем - рекла је.

Касније, како је расла сазнала је да су “мигови” гранатирали колону, да су погодили возило њеног оца Мирка, који се кретао иза њих и убили га заједно са дедом Бранком.

- Не сећам се много тога јер сам имала само три и по године. Оно што се урезало у моје сећање сам стално и понављала, није било толико болно док сам као дете причала о том страшном догађају. Сада је веома болно, не пролази и не заборавља се - рекла је Александра.

Ни ту тешкој судбини није дошао крај.

- Код ујака и ујне смо наставили да живимо у Барајеву, не толико свесни онога што се десило, као дете сам мало причала, мало јела, али и доста повраћала. Ваљда је то био неки вид шока, не знам. Тог 29. августа 1995. мама се породила. Пала у кому и умрла други дан, а нама у Барајево стигла је сестра Тања са црвеним минђушицама у ушима. Ујко и ујна су имали бебу од шест месеци, нашег брата Романа, и у том тренутку добили нас троје јер су тако желели, да нас не дају у дом или одвоје брата од сестара, већ сви да живимо и растемо заједно. После седам година добили смо још једну сестру Николину. Увек кад ме питају колико имаш браће и сестара, одговор је два брата и две сестре. Никад нисам наглашавала ко је чији родитељ, за мене смо ми у том тренутку били та потпуна породица. У околину смо се лепо уклопили, касније стекли пријатеље за цео живот, никад непријатне ситуације нисмо имали, одрастали смо као сва деца, али ускраћени да некога назовемо мамом и татом - каже Александра.

И данас, након 25 година, није јој лако да прича о том августу.

- Иначе сам срећна и захвална Богу што нам је сачувао душу, није нам дао да заборавимо наше корене и што нас гура да увек гледамо напред у животу. Никог не мрзимо, али не дамо на своје ма где год били. Олуја је злочин, а ми смо након ње постали дупли Срби - закључила је.

Велику помоћ Крајишницима даје и београдско Удружење “Суза”. У њиховој архиви су сабране трагедије, жал за погинулима и несталима. Након двије деценије прикупљања најстрашнијих свједочења и слушања тешких животних прича, чак су и чланови с најдужим стажом у Удружењу “Суза” мислили да их ништа не може изненадити - све док им се, како наводе, није јавила Невенка Добрић.

Желећи да подијели тугу и тешко бреме немоћи са људима који су прошли кроз болна и мање-више слична искуства, Невенка у даху изговара оно што не може да заборави, сваки детаљ 4. августа урезао се у њена сјећања као најдубља, незацјељива рана. Приповиједа као да се управо пред њом одвија тај најгори дан у животу, онај који је из коријена промијенио судбину њене породице. Кренули су. Прошли су кроз село безбједно и ушли у шуму. Невенка је осјетила олакшање мислећи да су сигурнији јер више нису били на отвореном. Погледом испраћа познаницу из села док их колима мимоилази, као данас да је гледа. Тог истог тренутка почиње рафална пуцњава.

- Меци око мене фијучу, могла сам само да спустим главу. Када је пуцњава престала, дигла сам главу и угледала ауто који ме је час раније мимоишао: стоји са стране, а жена која је била у њему пузи по асфалту. Ми трактором пролазимо крај ње, а ја не знам да су моји у кабини већ мртви - прича Невенка.

Спаљени на кућном прагу

У Книну је пред “Олују” био и Саво Штрбац, бивши министар у Влади РСК, а данас први човјек Документационо-информативног центра “Веритас”, који сваке године обиљежава српско страдање у првим данима августа. Трећег августа, до касно у ноћ, био је на преговорима са муслиманима из Бихаћа, а у Книн се, у зграду Владе, вратио нешто прије поноћи и спремао извјештај.

- Било је извјесно да ће се нешто десити сутра. Питао сам колегу који је наишао какве су процјене војске, шта би се могло десити сутра. Одговорио је да би Хрвати могли да нападну дио Крајине, али и да неће успјети да га и заузму. Можда мали дио. То ме мало умирило, отишао сам затим у стан који сам изнајмио, али ујутру су му пробудиле снажне детонације - присјетио се Штрбац.

Отворивши прозор, имао је шта види.

- Гранате су падале до цијелом граду. Једва сам дошао до зграде Владе. Падале су неселективно. Куће су већ горјеле, новинари су газили кров који је горио, прозори су попуцали. Било је јасно да је почело. Срби су већ били позивани да напуштају своје куће - казао је Штрбац и додао да су само тражили да не нападају колону.

- Колоне су већ формиране у касним послијеподневним часовима. Ишле су према Мартин Броду, путеви су били већ закрчени и остало је све познато. Народ је ишао, ишао, ишао. Са запрегама, пјешке, гонили чак и овце. Много тога је успут остајало. И живота, нажалост - рекао је Штрбац, који је добио на управљање колону.

Поље, око Босанског Петровца, већ је било препуно.

- Колона је кренула ка Бањалуци. Седмог августа се десила Петровачка цеста - закључио је Штрбац.

Нада Бодирога је у данима “Олује” остала без родитеља - Даница и Теодора Самарџија, који су тада газили седму и осму деценију живота, убијени су у својој кући. Живи запаљени на кућном прагу у селу Славско Поље, општина Вргин Мост, на Кордуну.

- Месец, два пред “Олују” сам била код њих. Када је кренула колона из Книна, видели су то, пошто се из нашег села види тај пут Сисак - Карловац, али нису знали о чему се ради. Питали су куда ти људу иду. Нико их није ни обавестио. Били су последњи који су се спаковали 6. августа касно навече и кренули на трактор, али онда је отац укључио транзистор и чуо је проглас Фрање Туђмана да онај ко није чинио злочине нема чега да се боји и да остане код своје куће. Мајци је рекао - преживио сам и Други светски рат, логоре у Немачкој, никоме ништа нисам крив и не идем никуда. Мама је скинула ствари са трактора и вратили су се. Војска их је касније спалила у кући. Живе. А то сам сазнала након дуго, дуго времена. Очекивала сам их у колони, али није их било - испричала је тешким гласом.

У данима неизвјесности, зебње и страха, добијала је разне информације о њима. Када је сазнала праву истину из новина, разбољела се, а када је и на то ставила тачку, кренула је у потрагу за посмртним остацима.

- На згаришту моје родне куће пронађене су спаљене кости. Речено ми је да су у лошем стању и да је немогуће упоредити ДНК и утврдити идентитет - прича Бодирога, која је и даље у контакту са некадашњим комшијама који су јој и препричали посљедње сата живота њених родитеља.

Они који годинама стоје на услузи породицама које су нови дом пронашле далеко од огњишта - у Српској и Србији, истичу да знају за случајеве да су цијеле породице страдале и да нема ко да свједочи о томе. С друге стране, не крију ни они да је све дужа листа оних који не желе да причају. Поједини, како што су Александра Стијеља, Саво Штрбац и Нада Бодирога, истичу да, иако је тешко, злочин не смије пасти у заборав. И зато непрестано причају о томе. И причаће.

Злочин без казне

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију “Олуја” у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, којима је досуђено 24, односно 18 година, окарактерисао као удружени злочиначки подухват с циљем трајног и присилног протјеривања највећег дјела Срба са простора бивше РСК у Хрватској. Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени усљед политичких притисака на пороту, чиме је направљен међународни пресједан и изругивање правди и жртвама.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана