Јован Сибиновић, фронтмен “Шајзербитерлемона”, за “Глас”: Танка је линија између ограничења и слободе

  Бранислав Предојевић
Foto: М. Жежељ

Процес настанка албума био је спонтан и природан, а не исфорсиран, како би се снимио други албум по сваку цену. Када смо завршили први албум, постојале су неке идеје и неке песме које ће на крају завршити на другом албуму, али нисмо хтели да их снимамо истим приступом као на првенцу.

Рекао је ово за “Глас Српске”, Јован Сибиновић, гитариста и фронтмен састава “Шајзербитерлемон”, једног од најзанимљивијих бендова нове српске рок сцене, чији је други албум “На дугачким пољима” испраћен одушевљеним реакцијама критике и публике, а који је по његовим ријечима, резултат дугог, али органски спонтаног креативног процеса, којим је снимљен успјешан наставак хваљеног првенца”Иза наших зидова”.

- Главна разлика између ова два албума јесте у начину стварања и снимања. Песме за први албум снимали смо онако како смо их смислили и свирали, није било пуно промишљања око њих. Код другог албума имао сам идеју да песме имају драматуршки ток и да проширимо жанровску палету звука. Тако да смо и снимању песама приступили другачије, мењали смо аранжмане, неке песме су “одлежале” од свог настанка до самог момента снимања, више смо експериментисали. То је био процес са јасним разлогом и циљем и на крају смо добили оно што смо хтели - рекао је он.

ГЛАС: Албум сте снимали са новим продуцентима Урошем Милкићем, који је постао нека врста “доброг духа” нове српске рок сцене,  те Андрејом Младеновићем, који је доста био укључен око аранжмана.

СИБИНОВИЋ: За нас ту није било неке дилеме. О Урошу вероватно не треба трошити пуно речи. Довољно је погледати списак извођача и албума који је продуцирао и све је јасно. Са њим се не може погрешити. Он је човек који 100 одсто приступа сваком снимању и знамо се дуго са сцене, тако да је био логичан избор. Андреј Младеновић је одиграо важну улогу. Он је неко кога познајемо од 15. године живота, када је био бубњар бенда “Визељ” и када смо сви почињали као музичари. Било нам је важно да он буде укључен у снимање јер је човек који је седео на пробама, бавио се нашим песмама у студију, као неки спољни глас објективности. За нас је био пун погодак,  да Андреј и Урош раде у тиму, а не само као један од продуцента. С њим смо доста радили на самим пјесмама пре снимања, на аранжманима и звуку, тако да је овај албум, резултат рада њих двојице, колико и самог бенда.

 

ГЛАС: Сам албум има прилично мрачну атмосферу, прије свега текстуално, са јасном наративном линијом од прве до посљедње пјесме, док је музика доста отворенија од бучнијег првенца, што је помало контрадикторна комбинација, али функционална.

СИБИНОВИЋ: Што се тиче музике, свима нама била је на уму јасна идеја, да проширимо спектар сензибилитета и да добијемо нешто ново у односу на бес и сирову енергију првог албума. Тачније, да задржимо енергију првенца, али да албум добије нову осећајност. Оно што је мени било јако важно да постигнемо јесте да, не само музика буде отворенија, већ и да текстови буду отворенији. Покушао сам у односу на тестове првог албума, који су мени драги, али су доста затворени, херметични, често и неразумљиви, да будем јаснији у стиховима и поетици новог албума. Да текстови буду приступачнији слушаоцу. Хтео сам да буду мање апстрактни, можда су они “де факто” мрачнији, али то је једино како умем и како сам их осећао, али имају конкретну драматургију у комуникацији.

 

ГЛАС: Занимљиво је да је албум бенд снимио као трио, а промовишите га као квартет. Колико је ново појачање у виду гитаристе Ђорђа Дабића у групи додатно искристалисало звук групе?

СИБИНОВИЋ: Први албум смо снимали са идејом да звучимо онако како звучимо уживо. Други албум, као што сам већ поменуо, хтели смо снимити са песмама које су разноврсније, уз шири спектар звука и текста, да их стилски обогатимо у односу на концертне наступе. Имали смо мноштво нових инструмента, мелодија, рифова на гитари, комплексније аранжмане и схватили смо да на концертима не можемо остварити звук као тројка, у смислу да не можемо адекватно пренети атмосферу песама уживо. Ради се о практичној одлуци, чак сам размишљао да нас буде више, али само та једна гитара допринела је да звучимо како треба. Да истовремено пренесемо гаражну енергију концерата, али да публика чује нове песме, онако како смо их снимили у студију, са варијацијама у звуку, без губљења богатства.

ГЛАС: Као и већина бендова, својевремено окупљених око “Хали Гали компилације”, не марите претјерано за жанровске подјеле, већ свирате прилично инстинктивно, узимајући за пјесме све што вам одговара, да је представите у властитом креативном кључу.

СИБИНОВИЋ: Најважније за неки бенд је да има препознатљивост. Неки печат у музици, када их неко чује у новој песми, да зна, да је у питању управо тај бенд. Нешто што је необјашњиво речима, али звуком је јасно препознатљиво за бенд. Од жанровских одредница, на крају се не може побећи, пошто смо сви условљени одређеном врстом музике коју смо слушали, али жанр не сме да буде ограничење, већ могућност да креираш музику из емоције или да будем патетичан, из душе. Танка је линија између ограничења и слободе, у вези жанровских одредница, али ходање по тој линији, заправо и јесте драж стварања музике

ГЛАС: Када помињемо “Хали Гали” моменат, протекло је већ три године, а већина бендова са те компилације и даље дјелује. Како гледате са ове дистанце на тај пројекат и цијелу сцену коју је изњедрио?

СИБИНОВИЋ: Гледајући са ове дистанце, “Хали Гали компилација” није стекла огромну популарност, што нисам ни очекивао, али је била важна и успела је да оствари свој циљ. Да се цела једна генерација бендова профилише, да стекне идентитет и да поручи јавности да имамо шта да кажемо. Прошле су три године од тог албума и већина бендова је и даље активна и сваки од њих је на путу да стекне властити идентитет. На почетку су нас униформисано звали “Хали Гали бендови”, док данас сваки бенд има властиту развојну путању и препознатљив звук, што свакако дугујемо том пројекту. Његова вредност је у стварању једне назовимо је платформе на основу које смо сви градили своје каријере у будућност.

ГЛАС: Колико вашу добру репутацију дугујете упечатљивој визуелној естетици од изгледа бенда на бини преко омота албума до видео-спотова. Неопходни дуг времену спектакла, који сви живимо (жељели то или не) или промишљени наставак музике визуелним?

СИБИНОВИЋ: Живимо у том свету спектакла и то је чињеница. Неко то посматра као нужност, а неко као прилику за шири спектар изражавања. Просто речено, ако желиш да напредујеш у времену спектакла, мораш да се посветиш визуелном идентитету како би направио креативни корак даље у музици. Желео то или не, боље је то посматрати као прилику да обогатиш музику сликом, него као препреку. Имали смо среће да јако талентовани људи са Академије уметности у Београду раде наше спотове, захваљујући којима су бројни људи чули за нашу музику, не знајући ништа о самом бенду. Они су важан дио нашег идентитета. И већина најважнијих бендова у региону су бендови који су доста пажње посветили визуелном изгледу, од појаве на бини преко омота за албуме до видео-спотова што није случајност, већ последица јасне креативне визије самих састава.

ГЛАС: Око ваше музике често се користе појмови попут неопанка, нојз или гаражног рока. Колико су те дефиниције тачне и гдје се дефинитивно крију музички коријени “Шајзербитерлемона”?

СИБИНОВИЋ: Наши музички корени се, на неки начин, не крију у жанровима и бендовима већ у песмама. На самим почецима нашег бављења музиком нас су инспирисале одређене песме, а не неки бендови или жанрови. Сувишно је да говорим које су то песме. Наравно, не можемо да побегнемо од заоставштине “Репетитора”, чињеница је, хтео то неко признати или не, да је темељ целе “Хали Гали” екипа  у томе што је “Репетитор”  радио у Србији, али да смо сви кренули даље у профилисању властитог израза. Могу сад, осим “Репетитора”, поменути и неке стране бендове попут “Идлес” и “Fountines D. C.”. Јасно је да када нас слушаш, да нас можеш ставити у тај модерни жанр постпанка, али мене са друге стране енергетски може привући и нека песма “народњак”, нека панк песма, нека десета песма... Нема жанровских ограничења у нашим утицајима, већ се они увек крећу у оквиру добре песме, без обзира на класификације аутора, осим можда неке метал песме (смех).

ГЛАС: Иза вас је серија одличних наступа широм региона, укључујући и Бугарску, али да ли постоје неки други планови бенда, осим свирања тамо гдје вас позову?

СИБИНОВИЋ: Немамо готово никакве планове. Осим, можда да снимимо што више спотова за песме са албума “На дугачким пољима”, као би додатно проширили дијапазон потенцијалне публике. Свираћемо где нас позову и где будемо имали прилике, укључујући и Бугарску, где су нас такође звали. Будућност је мутна, неодређена, али знамо да идемо даље, баш како име албума говори “На дугачким пољима” смо, па куд нас пут одведе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Преминуо Цоби
Преминуо Цоби
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана