Кристина Ковач за Глас Српске: Без културе нове генерације израшће у нешто застрашујуће

О њима говори ријечима, стиховима, музиком. Не штедећи ни себе, ни друге "гласно мисли" на друштвеним мрежама. Када јој буде превише живота у нашој стварности, али и у незаобилазном виртуелном свијету, нестаје, повлачи се у одаје талента и ствара. Тако је било и прије неколико дана, када је један такав њен "нестанак" јавности донио најљепши поклон, пјесму "101 пут". Ковачева је за "Глас Српске" говорила о новој пјесми, стању у култури, положају умјетника.

* ГЛАС: Прије неколико дана на свом "Фејсбук" профилу објавили сте пјесму "101 пут". Срце и осјећања исписала су музику и текст. Слажете ли се са оним неким неписаним правилом да људи најчешће стварају најбоља дјела када су повријеђени, тужни или испровоцирани?

КОВАЧ: Колико год то била несретна околност, морам да се сложим. Своје најбоље песме направила сам у тренутку када би ми се неки део приватног живота распадао на делиће. Па цео мој албум "У небраном грожђу" је о распаду једне дуге љубави и сматрам да је то нешто најбоље што сам до сад урадила. Мислим да свакога ко ишта ствара највише инспиришу туга, неправда, губитак. У периоду док сам стварала тај албум, из моје душе испао је неки чеп који је сав тај бол држао затворен унутра, сабијен на једном месту и некако се направила директна веза између моје душе и папира, на који су се речи изливале. Оно због чега сам сретна је то што је то био иреверзибилан процес и сваки следећи пут када сам седала да пишем било је тако. Мени, иначе, уопште није лако да пишем текстове, велики сам перфекциониста и много се мучим, јер ми је битно да то што имам да кажем, кажем на прави начин, правим речима. Компоновање музике је нешто што ми много лакше пада и природније долази.

* ГЛАС: Да ли је можда ова пјесма најава Вашег новог албума?

КОВАЧ: Последњих година врло мало стварам за саму себе и ово наше поднебље, из мноштва разлога, а песма "101 пут" јесте специјална, јер је прва после дугог периода апстинирања од те, личне музике… И  врло је искрена и истинита. Знала сам тачно шта желим њом да кажем, какву атмосферу у њој желим да направим и створила сам је у даху, за једно снежно поподне. Она би, да су околности на музичкој сцени, па и у земљи, боље, свакако била најава за неки нови албум, али се бојим да је поп музика систематски убијана у Србији последњих година и чини ми се да ту нема много помоћи.

* ГЛАС: Активни сте у културном и друштвеном животу. Гласно говорите то што мислите. Како је живјети и говорити заиста оно што мислите јавно у 21. вијеку?

КОВАЧ: Испуњавајуће, јако тешко у моментима, али преко потребно. Да живимо у сређеној земљи, о многим стварима не бих имала потребе да "причам" на друштвеним мрежама. Ако то ставимо на страну, чињеница је да сам ја једна јако искрена особа, а такође, нисам врста јавне личности па ни особе која сматра да снага и нека супериорност леже у скривању правог себе од јавности. Сваки уметник је пре свега особа од крви и меса, па тек онда све друго. Иначе на нашим просторима постоји то једно прилично примитивно схватање да уметници треба да причају само о својим каријерама и да немају право да дижу глас у вези са другим темама, а то се, некако, нарочито односи на политику. Колико пута сам, коментаришући нешто из дневно-политичке сфере наилазила на став: "Е, ти само певај, а пусти друге да се баве тим паметним стварима". Тај став деградира и претендује да одузме право особи да има став и о стварима које немају везе са њеним послом и да гласно тај став изнесе. То је својеврсна дискриминација и не пристајем на њу.

* ГЛАС: Такви какви јесте, отворене природе, погодни сте таблоидима за озбиљно злоупотребљавање Ваших изјава....

КОВАЧ: Да. Са друге стране, оно што је несретно у тој мојој отвореној природи јесте да су последњих година таблоиди почели озбиљно да је злоупотребљавају, па се неколико пута десило да се нечему што сам написала на друштвеним мрежама да један потпуно други контекст, а и приватност ми је на неки начин угрожавана преузимањем садржаја са једног од мојих профила, који је затворен за јавност. Прошла сам пакао, а како ствари стоје, пролазићу га и даље. Тврдоглава сам и иако морам да будем обазривија и свеснија опасности које прете од таблоида, не пада ми напамет да се водим тиме шта ће они написати или искренути. Један део јавности ме због свега овога види као неког скандал/мајстора, али они људи који ме редовно прате, па и познају, знају ко сам, каква сам и подршка коју од њих добијам ми је драгоцена.

* ГЛАС: Како бисте описали стање у култури на нашим просторима и има ли нека бар назнака одакле би требало почети да се тако важна ствар за човјечанство помјери са маргине?

КОВАЧ: Нажалост, непобитна чињеница је то да је култура у нашем региону, или боље рећи њена пропаст, уско у вези са политиком и људима који је воде. Постоје делови региона где се о томе водило више рачуна, па је државна културна политика била таква да мотивише квалитет и појаву нових културних снага, али у Србији то није случај. Овде као да је на почетку 21. века донесена одлука да се уметност и култура што више понизе и обесмисле, а да се народу понуди што више јефтиних садржаја, "хлеба и игара", старлета и криминалаца, који се не скидају са екрана. То за циљ има затупљивање грађана, јер ако се баве тиме који је најновији скандал у неком ријалитију или на некој ТВ паради, неће имати ни енергије ни памети да се критички осврну око себе и погледају шта све не ваља, а камоли да се побуне. Иако мислим да је штета која је нанесена култури и уметности непоправљива и даље се надам да ће се нешто променити на боље и да ће се појавити неко ко ће култури дати вештачко дисање и масажу срца. Без ње, нове генерације израшће у нешто застрашујуће.

* ГЛАС: Има ли начина да се боримо са поплавом ријалити програма?

КОВАЧ: Докле год на вишем нивоу не буде донесена таква одлука, нема.

* ГЛАС: Да ли је тешко бити умјетник у 21. вијеку или је то увијек једнако тешко?

КОВАЧ: Иако је са појавом интернета дата огромна шанса уметницима па и музичарима и извођачима широм света да се представе, ипак мислим да је теже данас него што је било у прошлом веку. Одрастала сам у декади златних осамдесетих, то је било много добро време за већину света, па и за Југославију, а нарочито добро време за музику. У то време јесте било теже доћи до успеха, али самим тим до њега су долазили углавном искључиво они који су га заслужили - што својим талентом, што непрестаном борбом да до њега дођу. Данас је све сувише доступно, садржаја има превише и то негде прави презасићење па самим тим и срозавање музичке професије.

Успјех романа "Дрво живота"

* ГЛАС: Да ли можемо очекивати неки нови Ваш умјетнички талас преточен у ријечи?

КОВАЧ: Књига "Дрво живота", мој излет у свет књижевности, наишла је на изненађујуће позитивне реакције читалаца и критике. Писање књиге ми је донело огромно задовољство и мислим да то људи који су је читали осећају. То је сасвим вероватно једина књига коју ћу икад написати. Ако се некад догоди да имам нешто много важно да кажем, нећу се либити да напишем још једну. До тада, немам планове да са писањем наставим. А да ми је драго да "Дрво живота" има свој дугачак и берићетан живот, јесте, много.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.