Kristina Kovač za Glas Srpske: Bez kulture nove generacije izrašće u nešto zastrašujuće

O njima govori riječima, stihovima, muzikom. Ne štedeći ni sebe, ni druge "glasno misli" na društvenim mrežama. Kada joj bude previše života u našoj stvarnosti, ali i u nezaobilaznom virtuelnom svijetu, nestaje, povlači se u odaje talenta i stvara. Tako je bilo i prije nekoliko dana, kada je jedan takav njen "nestanak" javnosti donio najljepši poklon, pjesmu "101 put". Kovačeva je za "Glas Srpske" govorila o novoj pjesmi, stanju u kulturi, položaju umjetnika.

* GLAS: Prije nekoliko dana na svom "Fejsbuk" profilu objavili ste pjesmu "101 put". Srce i osjećanja ispisala su muziku i tekst. Slažete li se sa onim nekim nepisanim pravilom da ljudi najčešće stvaraju najbolja djela kada su povrijeđeni, tužni ili isprovocirani?

KOVAČ: Koliko god to bila nesretna okolnost, moram da se složim. Svoje najbolje pesme napravila sam u trenutku kada bi mi se neki deo privatnog života raspadao na deliće. Pa ceo moj album "U nebranom grožđu" je o raspadu jedne duge ljubavi i smatram da je to nešto najbolje što sam do sad uradila. Mislim da svakoga ko išta stvara najviše inspirišu tuga, nepravda, gubitak. U periodu dok sam stvarala taj album, iz moje duše ispao je neki čep koji je sav taj bol držao zatvoren unutra, sabijen na jednom mestu i nekako se napravila direktna veza između moje duše i papira, na koji su se reči izlivale. Ono zbog čega sam sretna je to što je to bio ireverzibilan proces i svaki sledeći put kada sam sedala da pišem bilo je tako. Meni, inače, uopšte nije lako da pišem tekstove, veliki sam perfekcionista i mnogo se mučim, jer mi je bitno da to što imam da kažem, kažem na pravi način, pravim rečima. Komponovanje muzike je nešto što mi mnogo lakše pada i prirodnije dolazi.

* GLAS: Da li je možda ova pjesma najava Vašeg novog albuma?

KOVAČ: Poslednjih godina vrlo malo stvaram za samu sebe i ovo naše podneblje, iz mnoštva razloga, a pesma "101 put" jeste specijalna, jer je prva posle dugog perioda apstiniranja od te, lične muzike… I  vrlo je iskrena i istinita. Znala sam tačno šta želim njom da kažem, kakvu atmosferu u njoj želim da napravim i stvorila sam je u dahu, za jedno snežno popodne. Ona bi, da su okolnosti na muzičkoj sceni, pa i u zemlji, bolje, svakako bila najava za neki novi album, ali se bojim da je pop muzika sistematski ubijana u Srbiji poslednjih godina i čini mi se da tu nema mnogo pomoći.

* GLAS: Aktivni ste u kulturnom i društvenom životu. Glasno govorite to što mislite. Kako je živjeti i govoriti zaista ono što mislite javno u 21. vijeku?

KOVAČ: Ispunjavajuće, jako teško u momentima, ali preko potrebno. Da živimo u sređenoj zemlji, o mnogim stvarima ne bih imala potrebe da "pričam" na društvenim mrežama. Ako to stavimo na stranu, činjenica je da sam ja jedna jako iskrena osoba, a takođe, nisam vrsta javne ličnosti pa ni osobe koja smatra da snaga i neka superiornost leže u skrivanju pravog sebe od javnosti. Svaki umetnik je pre svega osoba od krvi i mesa, pa tek onda sve drugo. Inače na našim prostorima postoji to jedno prilično primitivno shvatanje da umetnici treba da pričaju samo o svojim karijerama i da nemaju pravo da dižu glas u vezi sa drugim temama, a to se, nekako, naročito odnosi na politiku. Koliko puta sam, komentarišući nešto iz dnevno-političke sfere nailazila na stav: "E, ti samo pevaj, a pusti druge da se bave tim pametnim stvarima". Taj stav degradira i pretenduje da oduzme pravo osobi da ima stav i o stvarima koje nemaju veze sa njenim poslom i da glasno taj stav iznese. To je svojevrsna diskriminacija i ne pristajem na nju.

* GLAS: Takvi kakvi jeste, otvorene prirode, pogodni ste tabloidima za ozbiljno zloupotrebljavanje Vaših izjava....

KOVAČ: Da. Sa druge strane, ono što je nesretno u toj mojoj otvorenoj prirodi jeste da su poslednjih godina tabloidi počeli ozbiljno da je zloupotrebljavaju, pa se nekoliko puta desilo da se nečemu što sam napisala na društvenim mrežama da jedan potpuno drugi kontekst, a i privatnost mi je na neki način ugrožavana preuzimanjem sadržaja sa jednog od mojih profila, koji je zatvoren za javnost. Prošla sam pakao, a kako stvari stoje, prolaziću ga i dalje. Tvrdoglava sam i iako moram da budem obazrivija i svesnija opasnosti koje prete od tabloida, ne pada mi napamet da se vodim time šta će oni napisati ili iskrenuti. Jedan deo javnosti me zbog svega ovoga vidi kao nekog skandal/majstora, ali oni ljudi koji me redovno prate, pa i poznaju, znaju ko sam, kakva sam i podrška koju od njih dobijam mi je dragocena.

* GLAS: Kako biste opisali stanje u kulturi na našim prostorima i ima li neka bar naznaka odakle bi trebalo početi da se tako važna stvar za čovječanstvo pomjeri sa margine?

KOVAČ: Nažalost, nepobitna činjenica je to da je kultura u našem regionu, ili bolje reći njena propast, usko u vezi sa politikom i ljudima koji je vode. Postoje delovi regiona gde se o tome vodilo više računa, pa je državna kulturna politika bila takva da motiviše kvalitet i pojavu novih kulturnih snaga, ali u Srbiji to nije slučaj. Ovde kao da je na početku 21. veka donesena odluka da se umetnost i kultura što više ponize i obesmisle, a da se narodu ponudi što više jeftinih sadržaja, "hleba i igara", starleta i kriminalaca, koji se ne skidaju sa ekrana. To za cilj ima zatupljivanje građana, jer ako se bave time koji je najnoviji skandal u nekom rijalitiju ili na nekoj TV paradi, neće imati ni energije ni pameti da se kritički osvrnu oko sebe i pogledaju šta sve ne valja, a kamoli da se pobune. Iako mislim da je šteta koja je nanesena kulturi i umetnosti nepopravljiva i dalje se nadam da će se nešto promeniti na bolje i da će se pojaviti neko ko će kulturi dati veštačko disanje i masažu srca. Bez nje, nove generacije izrašće u nešto zastrašujuće.

* GLAS: Ima li načina da se borimo sa poplavom rijaliti programa?

KOVAČ: Dokle god na višem nivou ne bude donesena takva odluka, nema.

* GLAS: Da li je teško biti umjetnik u 21. vijeku ili je to uvijek jednako teško?

KOVAČ: Iako je sa pojavom interneta data ogromna šansa umetnicima pa i muzičarima i izvođačima širom sveta da se predstave, ipak mislim da je teže danas nego što je bilo u prošlom veku. Odrastala sam u dekadi zlatnih osamdesetih, to je bilo mnogo dobro vreme za većinu sveta, pa i za Jugoslaviju, a naročito dobro vreme za muziku. U to vreme jeste bilo teže doći do uspeha, ali samim tim do njega su dolazili uglavnom isključivo oni koji su ga zaslužili - što svojim talentom, što neprestanom borbom da do njega dođu. Danas je sve suviše dostupno, sadržaja ima previše i to negde pravi prezasićenje pa samim tim i srozavanje muzičke profesije.

Uspjeh romana "Drvo života"

* GLAS: Da li možemo očekivati neki novi Vaš umjetnički talas pretočen u riječi?

KOVAČ: Knjiga "Drvo života", moj izlet u svet književnosti, naišla je na iznenađujuće pozitivne reakcije čitalaca i kritike. Pisanje knjige mi je donelo ogromno zadovoljstvo i mislim da to ljudi koji su je čitali osećaju. To je sasvim verovatno jedina knjiga koju ću ikad napisati. Ako se nekad dogodi da imam nešto mnogo važno da kažem, neću se libiti da napišem još jednu. Do tada, nemam planove da sa pisanjem nastavim. A da mi je drago da "Drvo života" ima svoj dugačak i berićetan život, jeste, mnogo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.