“Просвјетина” Школа српског језика у Аустрији важан играч на пољу очувања националног идентитета: О Бањалуци и Београду у Бечу строго на ћирилици

Ведрана Кулага Симић
“Просвјетина” Школа српског језика у Аустрији важан играч на пољу очувања националног идентитета: О Бањалуци и Београду у Бечу строго на ћирилици

Језик и писмо једног народа живе док их тај исти народ, ма колико год био далеко од родне груде, чува и отима од заборава, јер оног часа када поклекне, све нестаје, и то вјероватно заувијек - и језик и писмо и народ.

 

Српски народ је расијан свуда по свијету. Од Аустралије до Америке нема земље без Срба, а ријетке су адресе на којима нема разних удружења или окупљања око важних историјских датума и православних празника.

Управо је Српска православна црква снажна карика у ланцу српских веза која, потпомогнута вољом оних којима су језик, писмо и култура сјећања на врху листе, игра важну улогу у борби за очување српског језика и ћириличког писма. Једна међу хиљадама тих битака за очување националног идентитета, језика и писма траје у Аустрији, а води га тамошње Српско просвјетно и културно друштво “Просвјета”.

Пројекат Школа српског језика

Њихова врата стално су отворена за све оне који српски народ, културу, језик, писмо, историју и традицију посматрају недјељивом цјелином, без обзира на поријекло, мјесто живота, рада, а један од њихових најважнијих задатака јесте очување српског језика и ћирилице, подаље од матице. Познавање матерњег језика је, како истичу, кључни сегмент у очувању српског националног и културног идентитета, а осим тога, кроз боље знање матерњег језика, односно српског, лакше и брже ће усвајати и страни језик, у овом случају њемачки.

Беч је надалеко познат већ као “српски град”. Тамо је бољи живот пронашао огроман број Срба. Већ се тамо и широм Аустрије рађају чак и треће и четврте генерације, а то је довољан разлог за покретање пројекта Школа српског језика и могућност српској деци која то желе да уче и његују српски језик и културу, те не раскидају везе са матицом, са својим националним и културним идентитетом. Својим коријенима.

“Просвјетина” Школа српског језика отворена је 2012. Од тада стално и убрзано расте, што је показатељ да није прекинута нит поријекла, ма гдје били изван матица, за које у овом друштву кажу да се зову Република Србија и Република Српска. Доказ томе је да је од ове јесени њихова мрежа школа богатија за још неколико разреда широм Аустрије, на шта су поносни. Врата отварају, између осталог, у Линцу, Гмундену и Енсу.

- Поштовани пријатељи! Осим постојећих школа/разреда у Бечу и Аустрији, отварају се нове да наша деца науче свој језик, писмо, историју и културу, да наша деца знају своје корене, ко су и одакле су и буду с правом поносни на то, да знајући добро свој језик, боље науче немачки, боље се образују, постану бољи грађани ове земље и да њима, те њиховим породицама буде боље, да би се спречила убрзана асимилација, губитак идентитета и негативна интеграција наше деце, да се сутра могу у својој земљи дружити и упознавати са вршњацима и да се не стиде ако свој матерњи језик не знају довољно, да сутра, са бакама и декама, пријатељима и рођацима у отаџбини говоре на свом језику и са разумевањем, јер ако сада не науче да правилно говоре, пишу, читају и схватају свој језик, прекосутра ће бити касно. И због дружења, игре, знања, креативности и много, много других добрих разлога - стоји у објави којом су најавили отварање нових одјељења у просторијама српских удружења, центара, те Српске православне цркве.

Од азбуке до Божића

Да је та порука била порука из срца, са жељом да заиста ојачају мостове поријекла, каже на почетку приче за “Глас” Срђан Мијалковић, предсједник аустријског Одбора СПКД и један од носилаца пројекта Школа српског језика.

 - Доста тога смо урадили. Пуних десет година траје трибина “Сусрети и разговори”, гдје су гостовали бројни српски уметници и интелектуалци, попут Матије Бећковића, Милоша Ковачевића, Ненада Кецмановића, амбасадори, владике и други - казао је Мијалковић, наглашавајући да будно прате потезе које Српска и Србија повлаче како би саградили што бољи штит за одбрану српској језика и ћирилице. На том пољу, међутим, нису само пуки посматрачи јер су прије неких седам, осам година и сами иницирали да се ојачају везе и погледи из матице према дијаспори.

- “Просветина” школа је, као пилот-пројекат, кренула 2012. године. Упркос пандемији, не само да смо задржали број ђака, него смо основали седам, осам нових разреда, уз велику подршку наше епархије и Управе за дијаспору при Министарству спољних послова Србије, која ју је ове године посебно финансијски подржала, тако да сад идемо у правцу оснивања мреже српских школа у Аустрији. Интерес који видимо даје нам до знања да постоји занимање код нашег народа овде да очува свој језик и писмо, а то су српски језик и ћирилица, како би наставили да граде и дограђују свој национални идентитет и културу, традицију - казао је.

Један од проблема с којим се свакодневно суочавају лежи у чињеници да је у систему Аустрије српски језик подведен под БХС, односно бошњачко-хрватско-српски.

- Језик српске деце се зове српски, не може се звати другачије, а та флоскула БХС је лоша. Велики број људи исписују децу са наставе која се организује и управо су наше школе српског језика један од метода да се утиче на државу Аустрију да сагледа овај проблем наше деце, која су аустријски држављани, а која имају потребу да кроз свој језик и писмо живе своју културу и свој национални идентитет - истиче он за наш лист.

Овај вид допунске наставе не чини само савладавање језика и писма.

- Постоје три нивоа. Један је српски језик и ћирилица, затим географија и историја, те један предмет који се зове моја отаџбина Србија и Српска. Изучавају се једнако и екавска и ијекавска верзија српског језика, да деца знају шта је и Бањалука и шта је Београд, да знају Петра Кочића и друге ауторе. Радимо на томе да ове границе, које су државне границе, нас не деле - казао је, указујући да “Просвета” наставља мисију и у годинама које долазе.

Кроз “Просвјетина” одјељења прошли су бројни ученици, и малишани и они старији,  који су учећи српски језик, културу, историју и књижевност допринијели очувању српске традиције у Бечу, у Аустрији, те тиме дали свој немјерљив допринос свеопштој борби Срба за очување српског језика и ћирилице, која је дошла и под окриље закона, те дуга православља. За те њихове историјске успјехе заслужни су, свакако, они који су дали све од себе да ђаци науче што више. То су наставници, а једна од њих је Весна Шпирић, рођена у Србији, гдје је завршила факултет, те потом дошла у Аустрију. Са српском дјецом ради већ шесту годину.

- Доста деце која су рођена овде не знају да говоре српски језик нити да правилно пишу, губе осећај, а то је основно за један народ и културу. Радимо са децом од седам од 14 година, али сада имамо и оне мало старије који не желе да престану да се друже и уче са нама, па смо оформили и једно одељење за њих - прича Шпирићева.

План наставе је другачији у односу на програме у Српској и Србији, тако да свега има помало, али, како каже, довољно.

- Прво имамо час српског језика, па културе, где учимо историју, географију и друге ствари које су део српског идентитета. “Просвета” и Српска православна црква су та нит кроз генерације српског народа и веза да се врате коренима они који тренутно нису толико везани за свој језик, културу, земљу. Трудимо се да их што више приближимо нашој, српској култури, јер деца, посебно она која су овде рођена, не знају доста тога, а има и оних родитеља који лоше говоре српски, тако да им ни они не могу пренети знање. Уверила сам се да нису знали ни основне обичаје, односно шта се ради када је слава или када је Божић. И томе их учимо - на крају је истакла Шпирићева. 

У оквиру школе дјелује, између осталог, и музички разред - Мали хор “Просвјете”, као и ликовни разред, а свима је исти циљ. Сачувати српски језик, ћирилицу и себе.

Великани

Пандемија вируса корона утицала је на “Просвјетину” школу, али прошла школска година је, ипак, успјешно завршена. Тиме су се похвалили и на свом званичном сајту, истичући да су, као награду за ђаке, организовали туру за ученике и родитеље, током које су имали прилику да сазнају више о најпознатијим Србима који су живјели и стварали у Бечу, попут Вука и Доситеја, Милутина Миланковића и Паје Јовановића. Показане су им и адресе на којима су живјели кнез Милош, краљ Милан Обреновић, али и многи други.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана