Предраг Марковић, директор Института за савремену историју: Одбрана српских светиња чува европску културу

Онда ће да схвати да се њиховом одбраном не брани само некакав уски српски интерес, већ се на тим, у Европи јединственим културним драгуљима, чувају највише вредности европске културе и цивилизације, тврди у разговору за “Глас Српске” историчар Предраг Марковић.

Један од најцјењенијих српских историчара који се од априла прошле године налази на челу београдског Института за савремену историју у интервјуу за наш лист говори о дешавањима у Црној Гори, објашњава зашто су Црногорци народ крајности, а зашто Монтенегрини хоће да из себе истјерају све што је српско.

Професор Марковић говори о покушају стварања Црногорске православне цркве и још једном тумачи зашто је краљ Александар био човјек са изразитим недостатком политичког такта.

- Покушај монтенегринских власти да направи посебну црногорску цркву без верника, највише личи на сличну идеју НДХ из 1942. године, када су усташе без успеха, покушале да направе Хрватску православну цркву - оцјењује Марковић.

ГЛАС: Како оцјењујете сва та дешавања у Црној Гори у вези са спорним Законом о слободи вјероисповијести?
МАРКОВИЋ: Сетио сам се Стаљина и његове анегдоте о папи. Када су га упозоравали да води рачуна  о католичкој цркви, Стаљин је питао: “Колико папа има дивизија?” Пола века касније, један папа је отпочео обарање комунизма. Духовност је велика снага. Ђукановић је ударио на нешто што превазилази дневну политику и страначка опредељења. Тиме је изазвао сразмерно најмасовније народне протесте у новијој историји.

У односу на број становника, молитвене поворке у Црној Гори превазилазе 5. октобар, велике митинге из осамдесетих, а о антибирократској  револуцији, која је довела Ђукановића на власт, да и не говоримо. У питању је право чудо, поготово ако узмемо у обзир да су у време СФРЈ, Црногорци по свим истраживањима били најмање побожан народ у региону. А опет, Црногорци су народ крајности. Држава коју су једном стварали свеци СПЦ, а други пут комунистички богоборци и рушитељи цркава. Додуше, Црна Гора Петровића је била наглашено српска држава, а Ђукановићев Монтенегро свој разлог постојања тражи у мржњи према свему српском. Није чудо да Монтенегрини своју главну паролу узвикују на италијанском.

ГЛАС: Како из угла тих дешавања посматрате 1. децембар 1918. године?
МАРКОВИЋ: Краљ Александар је био човек са изразитим недостатком политичког такта. Неко би рекао, прави Цетињанин. Он је укинуо сваки помен државности саставних делова Краљевине СХС, па и Србије. Значи, избрисао је црногорску државу, која је уз Србију и Русију, била прва независна словенска држава у модерно време, избрисао је све трагове хрватске државности. Српску посебност је утопио у једну нејасну, нову целину.

Вероватно је искрено веровао да може да створи нови народ. Занемарио је да Србија није ни Пијемонт, ни Пруска. Иако су језичке разлике између Срба и Хрвата, биле мање него између појединих делова Немачке и Италије, није више било могуће направити од ова два, један народ. Све остало је била узгредна последица поделе ова два народа. Муслимани/Бошњаци још нису имали некакав национални програм, Словенци су били задовољни тиме што их је Југославија спасла од уништења. Подсетимо се да је на почетку 20. века Трст вероватно имао више Словенаца од Љубљане. Македонци су се још колебали шта су, још и више него Муслимани.

ГЛАС: Да ли теза или тврдња да је Југославија најскупља српска ријеч послије више од једног вијека добија потврду?
МАРКОВИЋ: Пре свега, све нове, или проширене државе грабе после 1918. године, колико год могу, без обзира на етничку структуру. Пољска, Чехословачка, Румунија, Грчка..  А у Југославији постоји и идеја да је у питању један троимени народ. И мимо те можда нереалне идеје, није било другог пута, сем југословенског. За разлику од краља Александра, Никола Пашић је био прагматични политичар, који није много зарезивао идеале и принципе. Тај бескрупулозни лисац није стварао Југославију из неких наивних и идеалистичких разлога.

Он је знао неке ствари које ми сада заборављамо. Прво, после 1912. године, у границама Србије је већ живело више од трећине становништва који нису били Срби. Свака проширена Србија би имала огроман број несрпског становништва. Друго, Пашић је као човек из источних крајева добро познавао проблеме са Бугарском. Веровао је да би, ма колика Хрватска била независна, била нова Бугарска на западу, оруђе против Срба у рукама великих сила. Треће, тада је већина интелектуалаца веровало да један језик значи један народ. Међу њима и многи Хрвати, сетимо се Мештровића, па и Тина Ујевића. Одушевљење југословенством је обухватило и најбоље муслиманске младе интелектуалце. Четврто, либерални српски и хрватски интелектуалци су потцењивали значај верских разлика. У време Аустроугарске, већина Хрвата није имала гласачко право.

Када су га добили у новој држави, гласали су за ХСС, странку која се залагала за хрватску посебност. У том избору је велику улогу играла и Католичка црква. Пето, краљ Александар и Пашић су упорно одбијали отворене преговоре о уређењу државе. Видовдански устав су донели на превару, поткупљујући муслиманске политичаре из Босне и са Косова. Касније, када је споразумом Цветковић-Мачек створена хрватска федерална јединица, она је по овлашћењима далеко превазилазила почетне захтеве Хрвата, па чак и социјалистичке Хрватске до седамдесетих година. Велико је питање шта би било од Југославије да се раније федерализовала. И на крају, 1941. година је такав ударац за слогу Срба и Хрвата од кога се Срби никада нису опоравили. Поготово намучени народ у западним српским крајевима, који је једва претекао са оштрице каме. 

ГЛАС: Због чега се од “два ока у глави” дошло до тога да власт у Црној Гори гради црногорски национални идентитет са потпуно отвореним антисрпским карактером?
МАРКОВИЋ: У оваквом случају, сви цитирају Фројдову формулацију о “нарцизму малих разлика”. Као и у случају Хрвата, Монтенегрини хоће да из себе истерају све што је српско. Међутим, то је много тешко учинити када је у питању “српска Спарта”. Зато  њихови покушаји делују чудно. На пример, нова слова. У многим српским дијалектима се чују гласови који нису ушли у стандардни језик. То рецимо, зна свако ко воли врањанске песме, у којима се чује дз и мукли глас. Врањанци, пак не желе да буду посебан народ. Можда су могли да буду као Аустријанци. Они данас више нису Немци, али не укидају свој немачки језик, немачку културу и заједничку немачку историју. Чак ни Ирци, који не љубе одвећ Енглезе, не прогоне енглески језик.

ГЛАС: Шта кажу историјски списи о статусу цркве и њене имовине у Црној Гори?
МАРКОВИЋ: После укидања српске Патријаршије у 18. веку, опстало је неколико митрополија, које су водиле своје политике у различитим државама. Ипак, никоме не пада на памет да издвоји српску цркву у Босни, Срему или Хрватској зато што су тамо постојале различите митрополије. Македонски случај се доста разликује, јер је у Македонији било доста верника, који су желели црквену самосталност, али ни македонска црква није призната већ више од пола века. Код Монтенегрина, нову цркву праве безбожници и изопштеници, избачени из цркве.

ГЛАС: Какве још посљедице може да изазове тај напад на СПЦ, прије свега када су у питању Косово и Метохија? Очекујете ли да ће нова косовска влада покушати да донесе закон сличан црногорском? 
МАРКОВИЋ: Приштинске власти имају две линије напада. Постоји она потпуно глупа, која тврди да су Немањићи албанска породица Нимани. Али, постоји и паметнија стратегија, која тврди да су српски манастири на Косову део заједничке балканске традиције, те да су косовски Албанци сасвим кадри да чувају то заједничко наслеђе, као што Срби и остали чувају наслеђе Римског царства. Наравно, и тај приступ има недостатке. Прво, нема живих Римљана који би полагали право на своју баштину. Друго, људи који су минобацачима гађали Дечане, нису се баш препоручили да чувају ове светиње.

ГЛАС: На Космету, нажалост, нема ко да се окупи на масовним литијама и скуповима подршке?
МАРКОВИЋ: Најважнија брана отимању је изврсност братстава и сестринстава наших манастира на Косову и Метохији. Треба видети те посвећенике, рецимо у Дечанима, који попут некаквих митских духовних витезова бране то чудо уметности, које као да је заиста слетело са неба. Јер, постоји прича о космичком броду на једној од дечанских фресака. Сваки Србин треба да види Дечане, Грачаницу, Љевишку... Онда ће схватити да се њиховом одбраном не брани само некакав уски српски интерес, већ се на тим, у Европи јединственим културним драгуљима, чувају највише вредности европске културе и цивилизације.

Озбиљно схватање

ГЛАС: Могу ли се појавити неки авантуристи слични Мирашу Дедеићу са идејом о формирању босанске или хрватске православне цркве?
МАРКОВИЋ: Видели смо како је то прошло у Хрватској 1942. године, а Срби у Републици Српској најозбиљније схватају српство и његове светиње.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.