Како слободу аутора одвојити од њега самог или шта нам говори случај "Басара": Забрана провокације води у цензуру

Различите критике и полукритике често немају додира с умјетношћу, већ су вођене другим струјама. Садашњост показује да ипак не постоји јасна свијест о раздвајању творца од његовог дјела, те да је једна од најједноставнијих ствари на свијету за многе, умјесто критике, одмах прећи на увреде, правдајући их ко зна каквим разлозима. Наравно, писац стоји иза својих ријечи, али он је маг који их ствара, измаштава и преобликује их у књижевну стварност, и његова машта није сва његова стварност, колико год некад читаоцу личило да јесте.

Схватамо ли појам провокације, увреде, књижевне стварности и умјетничке слободе? Схватамо ли разлику између стварности и фикције, између онога што је писац написао, измислио, створио и онога што су његови лични ставови? Писац може, а и не мора да провоцира својим радом, али, умјесто осуђивања, испразних критика, можда је мало боље енергију усмјерити ка покушају разумијевања и упознавања с књижевном стварношћу, на коју, ипак, сами пристајемо избором књига које читамо или да, пак, покоју непрочитану књигу и поштедимо.

Будемо ли сваку умјетничку слободу вагали, зарад одбране од туђих ријечи којима се саблажњавамо, неће ли то олако прећи у још један облик цензуре или културе отказивања, у којој оно што опстане бива вагано у шаблоне? Одговоре на ова питања можда је најбоље потражити од самих писаца, који сви различито оживљавају своје идеје и своји писањем подстичу читаоце на реакције, што, на крају крајева, и јесте једна од поенти књижевности.

Провоцирање

Књижевница Тања Ступар Трифуновић за "Глас Српске" рекла је да је провокација у књижевним дјелима легитиман алат, те да је једна од сврха саме књижевности да провоцира, не би ли читаоца подстакла на размишљање и на преиспитивање ставова.

- Ријетко су књижевне провокације увредљиве ако су стварно књижевне и ако их се као такве и чита, али са друге стране често имамо увријеђене читаоце. Питање је зашто су увријеђени. Најчешћи одговор је зато што погрешно читају текст поистовјећујући ликове из књиге са стварним ликовима, поготово ако се то деси са нечим што сматрају блиским, чему су набацили ореол идеализације и светог. Примјер овога је већ данима цитирани одломак из Басарине књиге гдје се помиње Десанка Максимовић. Басара у књигама иначе користи гротеску, иронију, сарказам и воли да "дира" баш у те "неупитне" вриједности и није усамљен по том питању - рекла је она, додајући да су слично чинили Томас Бернхард и Данил Хармс.

Према њеним ријечима, писци имају апсолутно право да праве "јунаке" од других писаца.

- Када Десанка Максимовић заврши у Басариној књизи, она постаје дијелом фикције и у том кључу текст треба и читати. Неком ће текст бити естетски неприхватљив, неком не, али то је већ ствар укуса. Смијешно је то снебивање пред "простотом" у тексту у друштву гдје је свакодневни јавни говор препун вербалног насиља, непоштовања саговорника, бруталности и вријеђања - казала је она.

Роман "Контраендорфин" Светислава Басаре, за који је добио НИН-ову награду, а који је у посљедњих неколико дана на мети напада и критика различите врсте, због појединих дијелова текста, објавила је издавачка кућа "Лагуна". Из "Лагуне" су нам јасно нагласили да је сва велика литература провокативна.

- Провокације у "Контраендорфину" узбуркавају савремене духове. Увек је књижевност реаговала на неправде свога доба и као таква изазивала пажњу и често осуду. Што се тиче граница, писац је слободан да их прелази или не прелази, а посао је издавача и уредника да процене да ли је пређена граница доброг укуса, тачније, да ли је у питању књижевно дело или шунд. Најчешће се одмах позна да ли је неко добар писац по једној само наизглед баналној карактеристици примљеног рукописа: по томе колико је писмен, колико познаје сопствени језик и правопис - рекли су из "Лагуне" за "Глас Српске".

Из "Лагуне" истичу да је у ствари необично што је роман сада на мети критика, иако је објављен прије шест мјесеци, те да су очекивали реакције, како то иначе бива са Басариним дјелима, али не и овакву буру. Како кажу, истински је важно повући границу између фикције и реалности.

- У књижевном делу писац не износи своје мишљење, то чини књижевни јунак у сврху уметничког обликовања стварности, па приликом оцењивања појединих делова или епизода треба имати у виду роман као целину и општу интенцију писца, укупну поруку коју роман шаље и утисак који оставља - сматрају они.

Истичу да појам одговорности често бива пребачен на самог издавача, што понекад улази у домен (ауто)цензуре.

- Разуме се да је једно објавити исповести криминалаца и ратних злочинаца или антисемитске књиге, а друго белетристику, књижевна дела, која могу бити сатирична и критична, али не и непожељна или забрањена због своје критичке оштрице или наводне моралне неуприподобљености и политичке некоректности. Једно је Хитлеров, а друго Басарин "Меин Кампф". Кад су у питању естетика и слобода говора, нема места за моралну одговорност ни писца ни његовог издавача. Да је другачије, данас не бисмо могли слободно да читамо ни Раблеа ни Вијона, ни "Опасне везе" ни "Ракову обратницу", па чак ни оригинална Шекспирова дела, која је у 19. веку један угледни енглески професор објавио цензурисана и прилагођена пуританском укусу викторијанске епохе - закључују из "Лагуне".

Говорећи о провокацијама, књижевник Ранко Рисојевић наводи да сама ријеч провокација, посрбљена из латинског језика, означава хушкање, изазивање и чикање, што ствара различите приступе самој ријечи. Стога је, како каже, постојана разлика у провокацији у новинама, књигама, представама, кућама и кафанама.

- Грађанска друштва су поставила одређене бране умјетницима који су користили различите врсте провокација. Па је настала цензура, па спискови забрањених књига, за које смо мислили да су ствар прошлости, али видимо да су сада за безбројне групе неприхватљиве књиге које су до јуче биле у лектири. Од "Чича Томине колибе", до најновијег бисера заштитника дјеце од "Петра Пана". Јуче су то биле данас славне књиге, "Госпођа Бовари", "Ана Карењина", "Љубавник леди Четерли", "Уликс", све и данас забрањене у јужним савезним државама демократских САД, итд., а код нас више књига у социјалистичком периоду, од којих је најпознатија "Вунена времена". Све су то велика дјела која су користила провокацију као ширење простора умјетничке слободе. Сама провокација је била суштина дјела. У њима није уграђено ништа приземно, па да се каже "е, баш то смета". Дјело без те провокације која је однос према друштвеним нормама не постоји. "Сатански стихови" не постоје без односа према пророку Мухамеду. Али тај роман превазилази приземну идолатрију вјере - каже Рисојевић за "Глас Српске" и додаје да се данас у свијету објављује на хиљаде књига које покушавају да уграде у своје ткиво провокацију, али то се све своди на маркетиншки приступ дјелу.

Негирање

Рисојевић напомиње да ми живимо у фељтонским временима, у којима нема дјела која шире простор слободе.

- Код нас је провокација "рекла казала" било о живим, било о мртвим познатим личностима. Ту су добродошле анегдоте које приказују познате особе, класике наше књижевности као обичне људе. Више се не може поставити линија разграничења између стандардних колумни у новинама које неко пише годинама од романа тог колумнисте. Напросто, ово фељтонско доба негира аутора. Већ дуго више нема аутора, дјело је готово колективно. Стил се свео на анегдотске причице. Најновија халабука око награђеног романа Светислава Басаре највише користи издавачу, који ће сада продати много више примјерака награђене књиге него што би иначе, јер Басара је значајан српски писац, чију "Фаму о бициклистима" често поново читам. За мене је то један од најбољих послијератних српских романа. Данас је, нажалост, у његовим колумнама најчешћа ријеч "црвен бан", која се мало помало сели и у његове романе. Такав му је однос и према колегама писцима, према којима се односи провокативно бахато. Да ли му то користи, не знам - сматра он и додаје да још мање зна чему служи ова халабука.

Оно што Рисојевић истиче као посебан проблем је непостојање независне критике.

- Критичари се већ опредјељују, нема више објективне, независне критике. Једни заступају старе приступе књижевности, ови млађи су модернисти, што значи против класичног писања. Није добро када колеге књижевници воде кампању против свог колеге и његовог дјела, као да су они сами дио тајне полиције. Логично би било да бране свог колегу ако га напада политика преко својих тајних и јавних службеника. Негирање књиге још непрочитане јесте негирање књижевности уопште - закључује писац.

Тумачење

Када говоримо о тумачењу слободе изражавања, стварност показује да она често, такође, бива злоупотријебљена и изврнута. Књижевник Вуле Журић, говорећи управо о тој слободи за "Глас Српске", осврнуо се и на актуелну тему, како каже, хајке на Светислава Басару.

- То показује колико може бити опасно када се зарад ситних и ниских интереса намерно "полупају лончићи" у тумачењу појмова друштвене одговорности и слободе изражавања, па се јавност просто тера да бира страну између "здраве средине" и "болесног појединца". Овде је најстрашније то што су предводници комесарско-малограђанског "читања" наводно спорних пасажа из награђеног романа несумњиво уваженог писца управо уметници, који сигурно врло добро знају разлику између књижевног израза и давања изјаве иследнику. Такође, од актера књижевне сцене се пре очекује да објављене књижевне текстове разматрају критички, а не стаљинистички, или ришељеовски - изјавио је Журић.

Наводи да се у контексту те приче јавља помисао на једну другачију будућност, бар што се простора Србије тиче.

- Оно што највише узнемирава, чак и плаши, јесте стварање атмосфере у којој ће се убудуће у Србији текстови домаћих писаца ишчитавати искључиво наочарима једне или друге Србије, а гротескну ноту горком укусу у устима даје сазнање да је реч не само о једној те истој диоптрији, него о једном те истом оквиру идеолошко-лукративних ђозлука. Мало ће, дакле, да учитавају и фалсификују једни, потом други, а све време ће цех плаћати уметници и њихова дела. А да тај цех не смемо багателисати, ваљда нам, између бројних осталих, довољно показују примери Гистава Флобера и Оскара Вајлда - истиче Журић.

Вуковски језик

Издавач Борис Максимовић из "Имприматура" за "Глас Српске", говорећи о Басари, навео је да је овај књижевник познат по таквом писању, подсјећајући на књиге "Краткодневница" и "Машине илузија", објављене у "Гласу српском" и напоменуо да је баш у "Машинама илузија" слично у књижевно дјело интегрисао причу о Вуку Стефановићу Караџићу. Максимовић посебно издваја једну важну чињеницу кад је у питању Басарино писање - његов језик.

- Постоји једна чињеница на коју је мени скренуо пажњу пјесник Војислав Карановић, а која је мени потпуно измицала. Да, каже он, јесте, Басара све то тако говори, али јеси ли примијетио да нико у савременом српском друштву не држи толико до Вуковог језика као он? Малтене сав његов вокабулар је вуковски и то не само кад је ријеч о ријечима тог времена које није само Вук користио (народни попечитељи итд.), већ буквално ријечи које не можеш тумачити без Вука, "боли ме црвен бан" и слично томе. Тад сам схватио заправо да Басару не треба схватати толико дословно већ гледати и мало дубље шта он ради. А то и јесте поента цијелог његовог дјела, преиспитивање и анализа. Исто тако, не треба га узимати ни превише заозбиљно, не зато што он то не заслужује, напротив, већ зато што ни он сам себе не узима претјерано заозбиљно, за разлику од силних других књижевника који му нису ни до кољена - сматра Максимовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.