Доњи Кашић: Живот се овдје полако враћа! VIDEO

ELTA TV
Доњи Кашић: Живот се овдје полако враћа! VIDEO
Доњи Кашић: Живот се овдје полако враћа! VIDEO

Доњи Кашић. Равни котари. Одвијек је овај крај на вјетрометини био. Ломиле су овдје војске, дизали устанци и буне. Још се овдје препричава 1683. година, када је управо у Кашићу одржан морлачки збор на којем је донесена одлука о устанку котарских ускока.

Био је то почетак битке за ослобађање Далмације од Турака. Вођа устанка бијаше Илија Јанковић , да би му се касније придружили котарски сердари Стојан и  Завиша Јанковић. Кажу да је збор почео управо овдје, на мјесту гдје се данас налази православни храм Светог Илије, који је и сам прошао кроз бурну историју, збори парох Немања Мијатовић.   

“Ова црква изграђена је  1873 године. Имала је бурну историју. И у овом посљедњем рату од деведест прве до деведесет пете. Звоник је био срушен скоро до краја. Људска предања говоре да је поред цркве био бункер, а да су током рата, овдје у Кашићу, највише страдали цивили, и то они старији, они који нису ни учествовали у рату. Ова црква  је пуно страдала. Захваљујући Богу и људима који су отишли одавде, претежно у Аустралију, црква је обновљена.”

Црква је та која окупља, која саборује, вели јереј Немања Мијатовић. На храмовну славу буде овдје неколико стотина душа.  “Ове године смо имали пуну цркву људи, а имали смо и свештенство из Аустралије, које је родом из ових крајева. Јако пуно људи је било. Колико сам долазак на славу овог храма значи људима који су поријеклом одавде, говори податак да поједини дижу и кредите само да би дошли у своје село на тај дан.” каже јереј Немања Мијатовић.

Ту испред храма срећемо Сретка Дрчу. Са сјетом се присјећа тих лијепих дана из дјетињства када се овдје баш добро живјело.

“Ја сам се родио овдје, а ево и данас живим овдје. У школу сам ишао у Ислам Грчки. Ту сам завршио три разреда, а четврти овдје у Кашићу. Школвање сам наставио у Бенковцу. Средњу индустријску школу сам завршио у Задру. Ишао сам по омладинским радним акцијама. Запослио сам се потом у Аутотранспорту, гдје сам радио годину, двије. Посао потом добијам у војном ремонту, четрдесет година радног стажа код војске.” каже Сретко Дрча

Деведест прве Сретко са војском одлази у Црну Гору. Робина напушта Кашић двије године касније, након страшних ратних дешавања на овом простору. При повратку у родни Кашић, затиче згариште.  Морало се вели кренути испочетка. Ипак уз помоћ три кћерке и зетова, успио је обновити кућу и имање.

Одмах ту преко пута , живи Душан Дрча. И он се са носталгијом присјећа времена прошлих када се овдје, како каже, баш добро живјело.

“Ови млађи не знају, али ја мислим да је било некако друкчије, веселије.Такво је вријеме било. Ту сам се родио, ишао у основну школу, касније у средњу у Задар. Планирао сам уписати хемијско-технолошки факултет, но послије војске, одустао сам од факултета. Одлучио сам се за пољопривреду, и добро смо живјели. Тада је овај крај хранио Задар, Ријеку, Горски котар. Сваког дана је стотињак камиона воћа и поврћа излазило одавде.” присјећа се наш саговорник

Онда је дошао рат, и све је пало у воду. Након повратка у родни Кашић, обновио је породичну кућу, убрзо је стигла струја, добио је трактор. Тако је кренуо, вели,  испочетка

“Тако је почело испочетка. Нисмо имали проблема. Хљеб нам уредно довозе. Моја дјеца иду овдје у школу, до четири разреда, школа  је у Смилчићу, онда до осмог у Земуник, иду аутобусом, имају маренду у школи, све је то организовано доста добро.”

Живот се овдје полако враћа. И Овдје, у Кашићу Доњем, спас лежи у пољопривреди, каже Душан Дрча. Ту су фондови Европске уније без којих би, истина, живот  био јако тежак.

Рат је овдје био, и прошао. О њему се више и не говори. А и зашто би, кажу наши домаћини.  Овдје се посљедњих година сви само боре  како побољшати услове живота. „То нам свима овдје треба. И нама, и Хрватима, да се боље живи, оставити се прошлости. Из прошлости треба нешто научити, овдје је Бог дао све, само нам треба памети, паметних људи, и треба бирати ријечи. Ако ја могу бирати ријечи у свакодневном животу, онда, господо политичари, бирајте ријечи. И да буде мира и среће за све” каже на крају Душан Дрча.

Ако буде мира и среће за све, биће боље свима. То је ваљда јасно, а Србима у Кашићу и Равним котарима треба само мира, за све остало побринуће се сами, имају земљу родну, благородну, вриједни су, марљиви, раде од јутра до мрака, поштено, и од рада свога  живе. И чувају Кашић. И чуваће га.  

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана