Бисер семберске равнице на мапи туриста из цијелог свијета

Град на раскрсници путева, ушушкан у семберској равници, за свакога нуди понешто, а ко једном наврати у Бијељину, кажу, враћа се увијек.

Секретар Туристичке организације града Владимир Софренић каже за “Глас Српске” да је Себерија иначе пољопривредни крај, али да туризам посљедњих година све више добија на значају.

- Бијељина лежи на извориштима термоминералне воде због којих је наша Бања Дворови сврстана међу најбоље у Српској. Љековита својства воде, те физикалне терапије разлог су због којег ово љечилиште посјећују бројни, а имајући у виду да се ово љето и Бања налази у систему ваучера, то је довољан разлог да се и та дестинација нађе на мапи домаћих посјетилаца - казао је Софренић.

Додаје да је на туристичкој рути кроз Бијељину незаобилазна дестинација Етно-село “Станишићи” за које каже да је изван садашњег времена и простора, комплекс који путнике намјернике враћа прецима и природи.

- У овом комплексу се одмарају очи и душа, а човјек некако постане мудрији и саживи се с природом. Етно-село “Станишићи” је туристички бисер Семберије - нагласио је Софренић.

Додао је да дивљење туриста није ништа мање ни када кроче на Семберски салаш у близини етно-села, који гостима нуди удобан смјештај и све чари мини-аква парка.

Дестинација вриједна пажње у другом по величини граду у Српској свакако је и излетиште Љељенча, за које кажу да је прави мали рај и оаза мира у Семберији у којем свако ко жели побјећи од градске вреве може пронаћи кутак за одмор.

Ни центар Бијељине не заостаје по културном и историјском богатству. Градски парк саграђен још у вријеме Аусто-угарске у свако доба дана и ноћи врви од шетача свих узраста, а Градски музеј Семберије чува етнолошко и археолошко благо овога краја. Софренић истиче да они који први пут долазе у Бијељину знатижељно запиткују о прошлости, знаменитостима, те важним личностима из овог краја. Прича о овом граду, додао је, не би била потпуна ако путницима намјерницима не бисмо споменули чувеног Кнеза Иву од Семберије.

- У вријеме турске владавине он је властитим новцем успио да откупи 300 жена заробљених у једном селу преко Дрине и врати их њиховим породицама. Када је то урадио морао се одрећи цијеле имовине, продао је кућу и имање и окончао живот у великом сиромаштву. Кнез Иво је један од носилаца штита на грбу града, док друго мјесто припада нашем чувеном слијепом гуслару Филипу Вишњићу који забиљежио сва зла и недаће које су у вријеме Првог српског устанка задесиле српски народ, а био је и сјајан хроничар тога времена - испричао је Софренић.

Вриједни Семберци, домаћини, поносе се плодовима рада у којима и те како уживају сви који кроче у Бијељину. На њиховим трпезама неизоставан је купус “семберац” кога карактерише одличан укус и још бољи квалитет. А осим јела од купуса, непца туриста у овом граду очараће и делиције из војвођанске и мађарске кухиње која су се одомаћила у Семберији.

Највише туриста протеклих година у овај крај привлачило је Етно-село “Станишићи” које се налази на излазу из града према Павловића мосту, кроз које годишње прође и до милион гостију из цијелог свијета. Аутентично планинско село у срцу семберске равнице са дрвеним кућама, каменим стазама, воденицама и манастиром.

Менаџер комплекса који се простире на око 15 хектара, Милош Станишић каже за “Глас Српске” да су у етно-селу гостима на располагању модерни хотели са пет звјездица, ресторани, те велнес и спа центар који се простире на око 3.500 квадрата, те више од 30 аутентичних дрвених кућица које су рестауриране и свједоче о минулим временима.

- Убједљиво највише гостију долази нам из Србије, а посљедњих година све чешће имамо госте из Кине, Саудијске Арабије, Америке и Јапана. С обзиром на то да комплекс има терене са вјештачком и са природном травом, погодан је за спортске припреме - испричао је Станишић.

За оне који желе да доживе Бијељину и осјете како живи Семберија, прави избор је вожња фијакером кроз села или вожња поред Дрине.

Сваки педаљ Републике има обичаје, специфична јела и навике народа које вјековима чува традицију, а све различитости њено су највеће богатство и разлог више за посјету овог љета.

Ромео и Јулија

Владимир Софренић је рекао да овај крај има своју причу о Ромеу и Јулији која се генерацијама препричава.

- Ријеч је о Јовану Дучићу који је прво службовање започео у Бијељини гдје је заволио дјевојку Магдалену Живановић, унуку богатог трговца. С обзиром на то да је он већ у раној младости почео писати родољубиве пјесме, које су биле против аустро-угарске власти чиме је доспио на лош глас, њој као дјевојци из добре породице нису дозвољавали да буде с њим у вези. Иако су се тајно вјерили од вјенчања, није било ништа јер је отац натјерао да се закуне да се никада неће удати за Дучића. Поштујући оца, она је одржала обећање, а Дучић је отишао из Бијељине и никада се више нису видјели - испричао је Софренић и додао да о њиховој љубави свједоче бројна писма. Истакао је да је све љубавне пјесме Дучић посветио Магдалени, те да на њеном гробу у Бијељини пише да је она прва муза Јована Дучића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.