КОЛУМНА: Отворено писмо о једном судском криминалу

Ових дана јавности се пласирају, нарочито путем сарајевског листа “Дневни аваз”, информације о одлуци Уставног суда БиХ од 24. септембра 2020. године, у предмету тог суда број АП 3559/18. Попут панегирика, и то у пејоративном значењу тог појма као неумјерене и необјективне похвале, пишу одређени медији како се наводно ради о историјском преседану. Поједини бошњачки професори уставног права чак излијећу са тврдњама да је Уставни суд БиХ наводно том одлуком заузео “проактиван став, да то улива наду у правну сигурност, да враћа дигнитет судству”, а да су, наводно, судови у Републици Српској “грубо и арогантно одбили да ураде оно што им је Уставни суд БиХ претходно наложио у том предмету”. Да нисам, као што јесам најбоље упућен у све детаље овог предмета, не би ме изненадило да и мене оваквим писанијем његови аутори преведу жедног преко воде, са све Уставним судом БиХ и његовом поменутом одлуком. Наравно, када ово кажем није ми уопште намјера нити жеља да било кога вријеђам или омаловажавам, а посебно не институцију Уставног суда БиХ. Умјесто тога, желим јавности открити о каквој криминалној активности, па још судија једног уставног суда, се ради у овом случају.

Кажем да детаље овог случаја нико не зна боље од мене, јер сам ја био судија извјестилац у том предмету Окружног суда у Бањалуци, који је, вјероватно први пут у историји правосуђа дејтонске БиХ, одбио да примијени одлуку Уставног суда БиХ, јер је противуставна те се њоме грубо крше закон и правна сигурност, без чега нема истинске владавине права. При томе истичем како ништа од онога што слиједи у наставку нема везе нити је учињено зато што је Република Српска била тужена, јер би исто било поступљено и да је тужена страна била ФБиХ или БиХ. Иако се то подразумијева, морадох ово истаћи, јер поднебље у којем живимо све воли да подводи под вјерске и националне аршине па и правосуђе у којем таквим аршинима не смије бити мјеста.

Шта је са доказима

У наставку ћу, колико дозвољава једна новинска колумна, изнијети суштинске разлоге због којих је одбијена примјена раније противправне одлуке Уставног суда БиХ у истом предмету (одлуке број АП 2763/09 од 22. марта 2013. године), а пресуду коју сам с тим у вези написао (пресуду од 11. јула 2017. године) потврдио је Врховни суд Републике Српске у ревизионом поступку, пресудом од 22. фебруара 2018. године.

Уз не само дужно него и искрено људско поштовање према проблему породице Илијази, којима је у Градишци у августу 1993. срушена кућа током протеклог рата, морам најприје указати на то да су они током цијелог поступка у својој тужби наводили да им је кућа минирана и срушена од стране непознатих лица. Дакле, нису они наводили нити су током поступка износили било какве доказе да им је Република Српска као тужена страна, односно њен орган или службено лице нити неко други ко нема то својство, али је евентуално био под њиховом контролом, минирао и срушио кућу. Умјесто тога, тужиоци су све вријеме наводили, што је неспорно између њих и тужене, да им је у августу 1993. у Градишци минирана и срушена кућа те су због тога од тужене Републике Српске тражили да им надокнади материјалну штету према тржишној вриједности куће.

С обзиром на то да не само што тужиоци нису тврдили да им је Република Српска (њене институције, органи, службеници или трећа лица под њеним утицајем) срушила кућу, нити су постојали било какви докази у том правцу, у таквој ситуацији ниједан суд нема уставно нити законско право да обавеже Републику Српску да тужиоцима надокнади материјалну штету на коју су пледирали. Јер, да би суд могао то учинити мора се доказати да је онај против кога је поднесена тужба проузроковао штету, што у конкретном случају значи да мора бити доказано да је Република Српска тужиоцима минирала и срушила кућу. То, међутим, није доказано у овом случају. Стога се на њега, а то значи и тужену страну (ма ко то био) не може примијенити ниједна од одредаба Закона о облигационим односима, чија суштина се своди на то да свако има право на накнаду материјалне штете од било кога, али по условом да је тај од кога тражи накнаду штете њу и учинио, то јест предузео радње којима се наноси конкретна материјална штета. Све ово није сложено правно питање, а посебно не за суд ранга који има Уставни суд БиХ.

Е, али ту, у том суду, и настаје сав проблем. Јер, у том суду веома добро знају за све што је претходно речено, али они упркос томе неће да суде према слову Устава БиХ и закона, већ крајње произвољно смишљају своју норму, какве нема ни у Уставу БиХ нити у било ком другом пропису па суде на основу своје норме (тачније речено по својој самовољи), а не према закону. Суштина тог тешког кршења устава и закона, садржана у ранијој одлуци Уставног суда БиХ број АП 2763/09 од 22. марта 2013. године, своди се на њихову (а не законску) норму, чија суштина гласи: “Република Српска није извршила своју позитивну обавезу да истражи рушење куће и ко је то учинио па је тиме тужиоцима повриједила право на имовину и мора да им надокнади материјалну штету у вриједности куће”. С обзиром на то да сам и прије овога, у другим предметима, већ уочио самовољу и произвољност у раду Уставног суда БиХ, ниште ме од претходно цитираног није изненадило па ни страх у којем је једна жена, поступајући судија Основног суда у Градишци, пресудом донесеном након тога само обавезала Републику Српску да тужиоцима плати 30.000 КМ материјалне штете и законску затезну камату на тај износ, почев од августа 1993. до исплате. Та пресуда нема било каквих доказа нити разлога о кључном питању: ко је срушио кућу? А нарочито нема доказа нити разлога да је Република Српска то учинила на било који начин. Сви ти недостаци су посљедица очигледног страха у којем је радила првостепени судија, страха од зла које ће је задесити ако не изврши одлуку Уставног суда БиХ, без обзира на то што је протиправна.

Јавна кривична пријава

Кад сам као судија извјестилац добио овај предмет у рад по жалби, уочио сам све наведене аномалије, тачније речено злоупотребе Уставног суда БиХ. И наравно, пошто судија треба да суди према закону, а не према судској одлуци за коју је као дан јасно да је противправна, ми у том предмету нисмо могли судити по неправу неколицине судија Уставног суда БиХ. То сам и написао у пресуди од 11.07.2017. године, рекавши између осталог сљедеће: “Уставни суд на наведени начин креира правну норму какву не познаје ниједан важећи пропис у БиХ, а ни Европска конвенција о људским правима. Наиме, Уставни суд БиХ хоће да пропише, иако то није његова надлежност, правну норму према којој уколико држава, односно ентитет, не спроведе истрагу у случају уништавања нечије имовине, сматра се да је држава, односно ентитет, одговорна за штету. Такво поступање није правно основано, јер надлежност за доношење овакве правне норме нема било који уставни суд, већ искључиво законодавац, а ниједним од устава у БиХ нити иједним од закона и других домаћих прописа, као ни Европском конвенцијом, није прописано да се уколико држава, односно ентитет, не спроведе истрагу у случају проузроковане штете, сматра да је држава, односно ентитет одговоран за штету.

Супротно овим правно неутемељеним ставовима, држава, односно ентитет могу правно одговарати за штету па и за штету као у конкретном случају, ако се докаже да су је они проузроковали, што у овом предмету није био случај”. Кад је оваква пресуда потврђена на Врховном суду Републике Српске и затим стигла на Уставни суд БиХ, онда тамошње судије у недостатку ваљане контрааргументације, остају при свом ранијем ставу и пошто је она судија у страху од њихове одлуке (а не по слову закона) досудила 30.000 КМ и камату, потврђују ту њену пресуду, а тиме и своје неправо, рекавши још да смо ми наводно “грубо игнорисали и нисмо поштовали одлуку Уставног суда”. Истина, то нису рекле све судије Уставног суда, јер су судије Миодраг Симовић и Мато Тадић гласале супротно. Стога оним осталим судијама могу на крају рећи да ми нисмо игнорисали Уставни суд БиХ, већ нисмо примијенили њихову одлуку зато што се њоме евидентно и грубо крше и устав и закон и Европска конвенција. Да је среће и истинске владавине права, као што није, за овакву одлуку Уставног суда БиХ требало би кривично да одговарају све судије које су гласале за њу, јер су тиме искористиле свој положај и прекорачиле границе својих овлашћења, чиме су другом проузроковале штету (у овом случају Републици Српској у виду оних 30.000 КМ незаконито досуђеног главног дуга и камате на тај износ). Све су то обиљежја из бића кривичног дјела злоупотребе службеног положаја или овлашћења, који год од важећих кривичних закона да прочитамо. Стога овај мој текст није само отворено писмо, већ је и јавна кривична пријава за евидентну злоупотребу положаја од стране тачно одређених и уз то уставних судија.

Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.