Док судије вијећају, Хрватска зарађује на туђим некретнинама

Каже ово за “Глас Српске” адвокат и предсједник овог новосадског удружења Зоран Ристић, наводећи да, и поред свих досадашњих чудних и неразумних одлука, вјерује да ће овај суд исправити ту грешку, те уважити овај захтјев, који би исправио велику неправду почињену према пријератним власницима имовине у Хрватској. 

- Тај захтев смо поднели Комитету за људска права Савета Европе. Из неслужбених извора сам добио информацију да је он недавно наложио Великом већу суда у Стразбуру, који чини 17 судија, да размотри овај захтев са аспекта примене заједничког материјалног права. Да оно буде идентично. Верујем да би Велико веће већ до краја ове године требало да се изјасни о томе - каже Ристић, додајући да велики број грађана и предузећа са простора некадашње Југославије годинама безуспјешно покушава да дође до своје имовине вриједне више од десет милијарди марака.

Како је појаснио, у захтјеву су наведена два слична случаја у којима се Суд у Стразбуру изјаснио на различите начине - у првом позитивно у корист тужиоца, док се у другом прогласио ненадлежним.  

Ристић подсјећа да је овај суд током прошле године наложио да се сруши Православна црква у селу Коњевић Поље код Братунца, која је саграђена 1993. на имању Фате Орловић. Суд је, како каже, прихватио расправљање о меритуму у предмету “Орловић”, иако је БиХ пришла Савјету Европе 2001.

- Потпуно супротан став су изнели према представкама фирми из Србије и БиХ. То најбоље можемо видети на примерима предузећа “Младост турист” или “Неимар”, која су тражила поврат своје предратне имовине у Хрватској, а која им је насилно одузета у протеклом периоду. У овим случајевима суд се прогласио ненадлежним и одбио да расправља о нашим представкама, уз образложење да је Хрватска “чин отимања учинила 1991. године, а Савету Европе пришла 1997. године”. Како је могуће да исти суд заузима различите аршине. Да ли је то Хрватска повлашћена пред овим судом - запитао се Ристић.

Хрватске власти, наиме, већ деценијама игноришу Међународни споразум о сукцесији, односно Анекс Г Споразума, у којем је наведено да ће права на покретну и непокретну имовину, на коју су грађани или друга правна лица имали право 31. децембра 1990. године, бити призната, заштићена и враћена од стране те државе.

Умјесто тога, Хрватска је прије неколико година донијела Закон о управљању државном имовином, којим је, у ствари, сву ову спорну имовину прогласила државном, након чега је кренула да најатрактивније објекте издаје под закуп, односно концесију на период од 30 година.

- Тај процес никада није заустављен. Навешћу вам најсвежији пример. Један приватник из Груда уложио је огроман новац у куповину, односно закуп хотела на Макарској ривијери. И то ништа не би било спорно да се не ради о имовини која припада “Електропривреди БиХ”. Колико ми је познато, хрватске власти су на једној од последњих лицитација понудиле и хотел Југобанке у Дубровнику - навео је Ристић.

Тужба тешка 200 милиона евра

Уз бројне тужбе компанија из Србије и БиХ, које хрватски судови одбијају, Хрватска се прије неколико година суочила и са арбитражном тужбом канадског држављанина Хакона Корсгарда, јер му није омогућено стицање права власништва на некретнинама које су раније биле власништво предузећа из Србије. Овај Канађанин, који је купио или добио цесијом око 150 некретнина на Јадрану које су некада градиле или користиле српске компаније, сада тражи одштету од чак 200 милиона евра од Хрватске, која је те некретнине прогласила својим власништвом 1992.

- Уколико он победи, Хрватска ће се због своје досадашње политике наћи у великом проблему - сматра Ристић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.