“Странци у ноћи”, нова представа Народног позоришта Републике Српске: Истина је снажнија од страха
БАЊАЛУКА - Носећи праве маске на лицима живимо већ годину дана, а читавог живота, мимо тих маски, кројимо још неке маске за лица која представљамо другима. Маскирамо себе, у страху од истине и самоће, често залутавши стазама лажи и обмана.
Искреност је врлина храбрих, а ми као људи, понекад смо кукавице, које истину о себи мијењају за различите врсте магловите сигурности, у којој нестајемо. А на крају свега, сви само желимо љубав, прихватање и припадање - да продишемо и скинемо стеге својих маски, варки и заваравања. Оправдано је плашити се огољавања себе пред другима и свако то треба да чини на свој начин, али проблем настаје кад страх од отворености према другом и страх од самоће, постане већи од нас самих. Тада крене урушавање животних домина.
“Сањала сам љубав, сањала сам срећу”, стихови су који су одзвањали као опомена пред маскираном публиком у сали Народног позоришта Републике Српске, на извођењу представе “Странци у ноћи”, која, између осталог, обрађује горе наведене теме. Овај комад, рађен према тексту Ане Ђорђевић “Црна кутија”, у адаптацији и режији Слађане Килибарда, одигран је за представнике медија у сриједу навече. Драма Ане Ђорђевић рађена је према мотивима филма “Савршени странци”, редитеља Паола Ђеновезеа, а премијерно играње представе за публику је вечерас од 20 часова.
Прича прати неколико пријатеља, који се окупе на вечери у ноћи помрачења Мјесеца. Они одлуче да играју игру - све телефоне ставе на сто, а поруке читају наглас и на све позиве се јављају. Ова, наизглед, безазлена и занимљива игра, распетља клупко тајни које крије свако од њих, разоткривши их као потпуне странце, који животе воде одвојено од блиских људи, лажући себи и њима.
- “Странци у ноћи” нису само пуки приказ утицаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном постаје терен исклизнућа. Страх од искреног припадања претвара се у страх од живота као таквог. Зато је лакше и бити неко други, отпоран, нерањив и свемогућ. Оголити се се до краја изазвало би исувише боли, па зато радије пристајемо на доживотне короте које нас одржавају у животу иза и унутар властитих затворених врата. (Испред којих остају наша дјеца с најважнијим питањем: Шта је то љубав?) - ријечи су редитељке Слађане Килибарда, која наводи и то да је ова представа посвећена њеном пријатељу и колеги, режисеру Игору Вуку Торбици.
Глумци Народног позоришта РС, оживљавајући ликове које су играли и њихове тајне, показали су, у ствари, како су све наше маске, тајне и страхови огромни, иако смо тако мали наспрам свемира. И иако сваки страх од откривања пред другима, дјелује као ирационална аждаја која се спрема да нас прогута, ми му често падамо међу зубе и тако стварамо патњу и себи и људима које волимо, а маскама које носимо у себи, уништавамо односе на на најгоре начине.
Глумци Николина Фригановић, Слађана Зрнић, Миљка Брђанин, Владимир Ђорђевић, Жељко Еркић, Рок Радиша, Борис Шавија и Софија Ристић, кроз своје ликове, у овој представи, проговорили су о животу на један стваран начин и како то умјетност вазда чини, у ова два сата трајања представе, помјерили нешто у публици, или нас макар нагнали да скинемо маске (ове које можемо).
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
