Животна прича једног боема: Глумац Петар Краљ је овако говорио о свом животу

Глумац Петар Краљ је до успјеха долазио кроз непрестану борбу, а сваку пружену шансу прихватао је без размишљања. Водећи се мишљу да умјетност почиње тамо гдје престаје занат и свјестан да је на сцени то немогуће, пред публиком никад ништа није крио, преноси Бука.

Неке ствари је добијао преко реда, понекад и с мање заслуга и, како каже, за то су криви његово име и презиме. Знао је већину београдских кафана гдје је уз пиће водио најразличитије разговоре и стекао неке од најбољих пријатеља. Био је поносан на све што је урадио, па и на оно што је, намјерно или случајно, пропустио. Страсно је волио два пута у животу и био је срећан зато јер је имао кћерку Милицу. Без глуме не би могао да постоји, је вјероватно да ће радити до краја свог живота. Тако се и десило - умро је 10. новембра 2011. године у Београду.

А ово је животна прича Петра Краља испричана „из прве руке“, његовим ријечима:

„Тата ми је поријеклом са Баније, а ја сам рођен у Загребу, два дана прије почетка Другог свјетског рата. Пошто је отац нешто раније морао да побјегне из Хрватске и настави службу у Чачку, није ни знао да је 4. априла добио сина. Мајка му је на растанку рекла да ће мушком дјетету дати име по његовом оцу. Деда Петар је умро још 1906, тако да је одлука да се зовем по њему дио традиције - раније се тако радило, а то ни данас није ријеткост. Понекад сам био повлашћен због имена, нарочито у војсци. Када су ме једном прозвали Краљ Петар, јер се тамо прво изговара презиме па име, сви су се окренули, добро ме погледали и запамтили о коме се ради. Нисам имао непријатности, истина, неки људи су причали да су неријетко у кафани узвикивали: Живио Краљ Петар, па су их хапсили. Требало им је времена да објасне како се то односи на глумца.“

Рат је бјеснио па је и Петрова мајка, одмах послије његовог крштења, са бебом у наручју напустила хрватску пријестоницу. Тако су доспјели код рођака у Срем. Била су то веома тешка времена, али дјеца, упркос свему, нису примјећивала опасност нити су осјећала страх.

„У Сремској Митровици дружио сам се са браћом од стрица, Предрагом и Ненадом, јер рођене нисам имао,“ испричао је своју причу Петар Краљ за магазин Сторy, 2006. године.

„Омиљена играчка нам је била крпењача: - лопта која се правила од чарапа умотаних у крпе. Сјећам се прве чоколаде и поморанџе, необичне наранџасте воћке коју сам пробао тек кад ми је било осам година. Родитељи су ми предавали у тамошњој гимназији, па су ме водили на ђачке приредбе. Били су то весели призори у којима сам уживао. Школарци су играли око логорских ватара и рецитовали, што је касније утицало да се опредијелим за глуму. Као седмогодишњак кренуо сам у основну школу, у разреду нас је било 80 и не знам како је учитељица Љуба могла да нас савлада. Служила се разним методама подучавања које би генерацијама из овог компјутерског доба сада биле неприхватљиве и стране.“

Своју прву улогу, лик Тозе Чварка, одиграо је с 11 година у представи Сеоска учитељица Светолика Ранковића, за коју се пријавио кад је позоришна екипа ушла у његов разред да изабере глумца. Као гимназијалац побунио се против реформе школства и скоро зарадио забрану да настави школовање у ма ком дијелу бивше Југославије.

„Директор, који је био сарадник Стипе Шувара, хтио је насилно да уведе измјене у систем учења и наставе. Били смо млади и вјеровали у поштење. Усмјерено образовање, које је проистекло из тога, касније се није најбоље показало. Умало нас нису прогласили државним непријатељима, а мени су пријетили избацивањем и забраном наставка школовања. Ипак, из поштовања према мом оцу дозволили су ми да се испишем и премјестим у Нови Сад, гдје сам стекао дивне пријатеље. Родитељима је било ускраћено да ме свакодневно виђају, јер сам кући долазио само викендом и у току љетњег распуста.“

Заведен школским приредбама и омађијан наивним глумачким искуством, Петар се упутио у Београд с идејом да упише Академију - и успио. Становао је код тетке у строгом центру пријестонице и студентске дане проводио као и већина вршњака, све док 1964. није дипломирао. Често се заљубљивао, али је много више волио да излази с другарима.

„Нисам био неки заводник али сам често бивао заљубљен и то онако лирски, да не кажем платонски. Нисам имао потребу да стално будем поред неког нити да ударам рецке. Иако су те љубави остале неузвраћене, лијепо смо се дружили. Биле су важније неке друге ствари. Знали смо докле раде све градске кафане. Ако смо имали новца, остајали смо до фајронта и увијек дијелили све што смо имали у џеповима. Ујутро смо јели бурек који смо куповали у пекари на Зеленом венцу и одлазили кућама. Били смо веома блиски и често се исповиједали једни другима. Као ноћобдије, полиција нас је редовно заустављала, тада је то било уобичајено и тражила објашњење зашто смо у два сата ноћу на улици.“

Овај великан театарске сцене са чежњом се сјећао дана проведених на студијама и дружења с пријатељима који су му помогли да постане прави Београђанин.

„Одмах сам се спријатељио с Душаном Голумбовским, колегом на класи. Често сам га посјећивао, а долазио је и сликар Душко Оташевић, па смо играли карте. Уз њих сам лагано постајао Београђанин. Вечери сам неријетко проводио и са Слобом Којићем и Церовићем. На Академији сам се највише дружио с покојним Милошем Жутићем. Колико смо само бесаних ноћи провели заједно. Цимер ми је једно вријеме био Драган Петровић, који је касније постао легенда Радио Београда. Чезнем за тим данима. Драмска је била на углу улица Ускочке и Кнез Михаилове, сто метара даље била је Ликовна, а нешто ниже Примењена академија. Цијела та генерација сакупљала се у неколико кафана, прије свега у Коларцу и Пролећу. Имали смо конобаре код којих смо јели и пили на црту. Водили смо полубоемски живот и научили да разговарамо и међусобно се уважавамо.“

Петар је тада стекао једну необичну навику - да обилази и по неколико кафана у низу. Касније је његова садашња супруга Соња ту путању назвала Стаза слонова. Одлично зна гдје му је мјесто и колико вриједи, а оно како га други виде, мање му је важно, па се никада није устручавао да призна шта му је велика страст.

„Није поента само у мијењању локала. Волим да попијем и то не кријем, али не волим да се напијам и не знам шта радим. Кад ујутро кренем у позориште, свратим на чашицу. Зато имам разне стазе пића: једна је на путу до Југословенског драмског, друга до Атељеа 212, трећа до Звездара театра... А настале су због честих промјена адресе. Сигурно сам живио у преко 20 улица и увијек се дружио с екипом из краја, која се, наравно, окупљала у локалним бифеима. Ту сам сретао људе различитих занимања и с њима причао о свему и свачему, а не само о глуми. То ми је помагало да не помислим да сам бољи и важнији од других. Новинари често пишу да сам пијанац, црвен у лицу и црвеног носа. То и сам изјављујем, јер ми је таква кожа, не могу да будем бијел.“

С глумицом Народног позоришта Љиљаном Газдић, оженио се 1971. године. Само двије године касније, родила им се кћерка Милица, данас позоришни редитељ. Послије скоро три деценије брак се распао. Сматрајући да за љубав никад није касно, овај ветеран нашег глумишта имао је храбрости да поново воли до даске и ожени се балерином Соњом Дивац.

„Бивша супруга ми је глумица али љубав нема никакве везе с професијом. Она настаје из жеље да осјетите нечију душу, некад чак и послије само једног погледа. Испуњава вас на дуже вријеме и постаје дио живота, а сваки човјек је доживљава на свој начин. Ако ње нема, настаје пакао. Најбитније је међусобно разумијевање. Имао сам срећу што могу поново да волим. Са мојом Соњом, која је балерина, у хармоничном браку сам већ седам година и то опет нема везе с нашим послом. Права љубав треба да потпуно ослободи личност, због ње никако не смијете да се осјетите спутано и нико ме неће убиједити да је такав однос немогућ.“

И док су многе његове колеге приватност чувале далеко од очију јавности, Петар се никад није трудио да је сакрије по сваку цијену.

„Не знам шта може да се сакрије кад изађем на позорницу. Ипак, неки дио интиме треба задржати за себе. Не знам зашто људи покушавају да открију сваки детаљ, разголите нас и обезвриједе, нађу нам слабе стране. Ваљда као дјеца, када из радозналости кваре играчке. Са својом Соњом излазим, примамо госте, идемо код пријатеља... Зашто би се неког тицало како изгледа наше јутро или вече. Не могу побјећи од себе, од свог тијела, гласа, па ни црвеног носа. Такав сам какав сам.

Са кћеркином жељом да упише режију и завири у позоришни свијет, у глумчево срце увукла се стрепња, али је убрзо увидио да забринутости нема мјеста. С Милицом је, потпуно се препустивши њеним инстинктима и командама, сарађивао на представама Силвија, Џ+Y, Брана...

„Не разговарамо превише о послу. У почетку сам се бојао, али је доказала да заслужује повјерење. Радила је и велику представу у Бањалуци са преко двадесет глумаца. Ако је њих убиједила да зна шта и како хоће, више немам шта да кажем. Она је самостална личност, могу само безрезервно да је подржавам.“

Петар Краљ је тврди да, све док буде имао снаге да глуми, нема права да се повуче са сцене. Почео је као Хамлет са 25 година, а монодраму Живео живот Тола Манојловић игра од 1967. године. У жељи да се не замјера другима, напустио је Атеље 212 и отишао у слободне умјетнике. Награду за најбољег младог глумца добио је годину дана послије дипломирања, а међу његовим признањима су и Октобарска награда града Београда и Добричин прстен. Ипак, прву главну улогу на филму одиграо је тек као шездесетпетогодишњак, у првенцу Синише Ковачевића Синовци.

„На премијери, која је била 5. априла, имао сам велику трему, био сам самокритичан, али на крају ипак срећан. Филм је набијен емоцијама и изазвао је много смијеха и плача. Појам главне роле за мене је бесмислена категорија и у позоришту, а поготово на филму. Улога или има неки садржај или немате њоме шта да кажете. У Синовцима све су подједнако битне. Најважније је лице које је тог тренутка у кадру. Имао сам главне улоге у ТВ драмама, технологија је иста, али се то не зове филм. Синиша ми је указао велико повјерење, јер ми је омогућио да дочарам један тако богат лик. Само је требало да у њега уроним. Била је то права посластица за мене.“

О Радету Шербеџији је говорио:

„Знамо се из Дубровника, још из времена када је завршавао прву годину студија. Могу да кажем да смо прави пријатељи. Увијек се лијепо дружимо, чак смо заједно радили представу Мајка храброст коју је режирала његова жена. У марту 1992. године играли смо је у Горажду и Сарајеву. Дивили смо јој се као антирантној и тврдили да у Босни никада неће бити рата, а почео је само мјесец дана касније. Био сам код њега у Лондону. Волим га као глумца, волим начин на који игра, он мене не мора да воли.“

Петар Краљ преминуо је 10. новембра 2006. године у Београду, након дуге и тешке болести. Тек тешка болест натјерала га је да „окачи копачке о клин“, што је одавно најављивао, говорећи да се преморио... Али за краља глуме који је деценијама суверено владао сценом није било одмора готово до посљедњег даха.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.