Ивица Буљан, позоришни режисер, за “Глас Српске”: Предрасуде можемо да разбијемо само учењем

Овако је разговор за “Глас Српске” започео позоришни редитељ Ивица Буљан, који већ неко вријеме борави у Бањалуци гдје у Народном позоришту Републике Српске режира представу “Мали ратови и кабине Заре” по тексту Виде Давидовић. Праизведба представе заказана је за 15. март у 20 часова, на великој сцени овог театра.

 - Враћам се на Гавелину, занимљиву претпоставку. Бранко Гавела је био режисер који је радио не само на подручју цијеле Југославије, него и бивше Аустро-угарске монархије. Доносио је закључке о театрима у одређеним срединама, о стилу глуме. И то је нешто што ме додатно инспирише – додао је Буљан.

ГЛАС: То је драгоцјено за режисера, и за глумце, истражити што више око нас.

БУЉАН: Да, прикупљање тих својих фајлова који нису нужно штампани, стављени у фиоке, него су неки имагинарни клауд досије који ме прате, тако да сваког тренутка из њих могу повући нешто занимљиво.

ГЛАС: Како је дошло до Ваше сарадње са Видом Давидовић и како Вас је заинтересовао текст “Мали ратови и кабине Заре”?

БУЉАН: Са Видом сам се упознао након гостовања представе коју сам радио у ХНК “У агонији” Мирослава Крлеже у ЈДП-у. Вида је дошла са пријатељима из БДП-а у којем сам годину прије радио “Тихо тече Мисисипи”. Одмах ми је након тога послала ову драму и предложила да буде асистенткиња на пројекту “Идиот”. Највише смо се зближили на интерпретацији, обоје смо открили ту неку страст према сударима или односу психоанализе и драмског текста и психоанализе и изведбе. Око представе смо читали Фројда, Јунга, Лакана, Славоја Жижека. Загребачка професорица Жељка Матијашевић за ову представу пише свој текст из угла психоанализе. Радили смо и на интерпретацији Достојевског кроз призму Јулије Кристеве. Ријетки су млади писци и драматурзи који су инфицирани психоанализом, поготово са француском школом, а још рјеђе са Јулијом Кристевом. Кроз рад на финализацији представе користили смо њене тезе које одударају од оних историцистичких, како се обично приступа Достојевском. Једним великим дијелом, захваљујући том приступу, смо се усмјерили и на лик или на комплекс Настасије Филиповне, за коју Јулија Кристева пише да је прва припадница или оснивачица “Me too” покрета. Радећи на “Идиоту”, Вида је изразила жељу да режирам њен текст.

ГЛАС: Како је даље трајала сарадња?

БУЉАН: Био сам заузет раније прихваћеним обавезама, али ме текст привлачио. Тад у цијелу причу улази директорица Дијана Грбић, која је учинила све са своје стране да ме позове у Бањалуку. Кад директор неког театра покаже такву жељу, онда се и ја прилагодим. Дијана је прихватила истог тренутка идеју да се, колико год је текст другачији од матице програма, модернизује репертоар и да се помлађени ансамбл ухвати у коштац с нечим што није стандардна психолошка драма.

ГЛАС: Како сте бирали глумце за улоге, на основу ансамбла НПРС и младих глумаца с академије?

БУЉАН: Прва жеља ми је била упознати цијели ансамбл. Овај текст је специфичан утолико што су протагонисти углавном млади.  Након разговора и рада са студентима, одабрао сам двије глумице, Анђелу Ракочевић и Анђелу Тасић, које играју двије главне улоге, обје су Мала. У представу је ушао млади студент, Милош Дрљача, у улози Рексија, а у улогу Мушкарца из садашњости Милош Ћебић. Мушкарца из прошлости игра Анандо Ченић, брата Сенад Милановић, а стуб представе чине искусни глумци из ансамбла, Наташа Перић, Николина Фригановић, Жељко Еркић и мајка у садашњости, Наташа Иванчевић. Створио сам тим који покрива све генерације.

ГЛАС: Текст обухвата прошлост и садашњост. Какве још утицаје и везе је ту могуће пронаћи?

БУЉАН: Текст се одвија у прошлости и садашњости. Тражили смо везу између психоанализе и драмског текста. Врло често смо се, због различитих извора које ми познајемо, бавили савременим филмом. Гледали смо неколико филмова – “Лолита” (1962), “L'Éte” (2023), “All of us Strangers” (2023), “Palm Trees and Power lines” (2022) и “Kindling” (2023) као неке оквирне референце. Текст није заснован на психолошком реализму, нити је документаран. Он је личан и ауторски, фрагментован. Поетика Виде Давидовић наставља се на линију коју су трасале Биљана Србљановић и Тања Шљивар. Вида је генерацијски другачија и бави се прије свега женским темама и трансгенерацијским траумама.

ГЛАС: Како бисте објаснили лик Мале у читавом том сплету прошлост-садашњост и трауме, односно одрастање-сазријевање?

БУЉАН: Ликови немају имена, него су означени функцијама. То су Мајка, Мала и Брат, Непожељна  и Мушкарац. Ономастика указује чиме се текст бави. Први дио у прошлости, смјештен је у вријеме рата, а други у садашње вријеме. Мала из првог дијела постаје мајка у другом. Садашња Мала је њена кћерка. С једне стране, Вида пише о трансгенерацијској трауми, јер се у тексту спомиње и мајка мајке из првог дијела која је и сама имала трауматична искуства из рата. Психоанализа учи да те нерашчишћене, неоздрављене трауме из прошлости напросто отварају нови круг сабластологије који, нажалост, вреба увијек ако ране из прошлости нису до краја зацијељене. С друге стране, оно што нас занима у Видином тексту су отворене ране у односу између мајке и кћерке. Задњи призор отвара нови циклус, нову могућу трауму. Текст, на срећу, има могући позитиван исход. Данашња Мала добија због својих врхунских балетских вјештина, одлази да живи и ради у Париз, град умјетности. Можда ће смоћи снаге прекинути сабластолошки циклус и остварити нову, хармоничнију, зрелију, испуњенију будућност.

ГЛАС: Кад говоримо о генерацијама, ту су увијек неке трауме које се преносе, а прича представе говори о прекиду циклуса, јер је нова генерација спознала прошле грешке.

БУЉАН: Захваљујући својим способностима, Мала је прошла тако захтјевну аудицију, примљена је у париски балет и отвара јој се могућност једног другачијег, садржајнијег живота. Однос између мајке и кћерке се на различите начине манифестује и кроз односе са осталим ликовима. Упадљив је изостанак оца већ у првој генерацији. Не знамо гдје је, да ли је жив па их напустио, да ли је умро. У другом циклусу, опет не знамо да ли је отац убијен, погинуо у рату или су се родитељи растали. И поново она Мала из првог дијела, која није одрастала у хармоничном окружењу, понавља исте грешке. Она преузима на себе и функцију оца, а сама се бори са својом неразјашњеном траумом у односу према брату који је погинуо у рату. На мјесто Оца, симболички  ступа тренер, инструктор балета, који је Малу припремио за аудицију, али је истовремено с њом у љубавном односу. То опет компликује причу. На неком нивоу, драма, која је настала прије фирма “Poor Things”,  такође говори о “умјетном” креирању младог бића, које, с једне стране мајка, са својом посесивном, усисавајућом енергијом, покушава задржати за себе. С друге стране је у зависности од себе држи инструктор плеса. Он је истовремено тренер и љубавник и неко који је замјенски отац. Са треће стране, Малу токсично гуши квир пријатељ Рекси, који јој намеће императиве изгладњавања, да би била успјешна у балету и пожељна тренеру. Име Рекси долази од анорексија.  Три бића и три тензије усмјерене су према Малој. Свако је жели задржати за себе, али она измиче из челичног загрљаја.

ГЛАС: Ту је млада глумачка екипа и то је прича коју они стварају, и прича коју је створила једна млада особа. Како једна представа да дјелује на младу публику и друге генерације? Да ли то може да утиче на прекидање неког циклуса данас?

БУЉАН: Отвара могућности прије свега самоанализе, а критичка анализа односа у којима се налазимо може нам помоћи да у изађемо из властитих трауматичних искустава и да покушамо да креирамо прикладнија рјешења. Видин текст излази из низа комада какви се изводе у овом театру. Због тога је драгоцјен. Неки градови остварују свој урбани статус кад препознају умјетнике који су произашли из те средине. Када сам први пут читао “Мале ратове и кабине Заре”, да нисам већ познавао ауторку, могао бих рећи да је текст прије настао на традицији текстова из круга око једне Саре Кејн, Пауле Вогел или Тони Морисон. Оне истражују различите облике дискриминације. За ауторку наше драме бих прије рекао да долази из велеграда, из средине која има истанчанији смисао за бављење оваквим проблемима. Код нас су у првом плану етничке и социјалне теме. У патријархалној средини писци, умјетници, тумачи и интерпретатори су мушкарци, а не жене. У том смислу занимало ме да текст поставим овдје, са овим младим глумцима, јер мислим да публици могу пренијети неку врсту другачијег искуства. Прије свега овдје су жене у првом плану, њихове искуствене приче и односи. Важно је да публика такве теме види у театру, а не да се све још врти око мушких епских, јуначких и ратничких тема.

ГЛАС: А потребно је што више отворити простор за те битне теме.

БУЉАН: Назив “Мали ратови” сугерише, наравно, страхоту ратова који су се одвијали, али говори и о малим ратовима унутар фамилије. Не мислим да ће представа бити револуционарна, међутим сваки помак у том смислу да се отвара простор за другачија мишљења, за мањинска мишљења, у правом смислу је моћ театра. Он може отворити очи. Кад радим са млађим генерацијама суочавам се са феноменима о којима мало знам. Кад помислим како се кретала еволуција мог поимања феминизма, од тренутка кад сам студирао. Тада нам је изворна литература била Симон де Бовоар и Џудит Батлер. Данашње пост квир теорије нам свијет тумаче на другачији начин. Ми неке увиде не усвајамо рођењем, него их морамо научити. Предрасуде се разбијају учењем.

ГЛАС: И тиме што Ви као режисер, као неко ко ствара умјетност која може да мијења, обраћате пажњу на те теме је драгоцјено.

БУЉАН: Моја је одговорност да у овим годинама бирам теме које могу млађима бити подстицај на размишљање. Театар је медиј који се најспорије мијења. Промјене у литератури су брзе. На филму, који јесте скуп медиј, исто тако брзо се виде промјене осјећајности, стила, тематике. Театар, овај у којем живим, је субвенционисани јавни театар, и мало се говори о томе шта значи радити у таквом театру. Ми смо делегирани да будемо истраживачи времена и да отворимо простор за неке теме које заслужују пажњу, о којима раније људи нису имали представу. Свако вријеме има своја открића, скида неке застарјеле велове и даје појавама нови облик и значење.

ГЛАС: Као неко ко је радио у различитим театрима, срединама и државама, шта сте запазили да су једнаке или сличне теме свуда? Шта је заједнички проблем свима о којем треба причати у театру?

БУЉАН: У данашњем глобалном свијету, овакав текст као Видин би се могао изводити у Њујорку, Ослу, Истанбулу. Филмови које смо помињали, нпр. када изађу су доступни свуда. Иако живимо у различитим уређењима, ми смо грађани свијета и неке теме су нам заједничке. Рецимо, тема анорексије коју комад третира, доживљава се и даље као метафорички опис нечијег физичког изгледа. Донедавно се израз депресија користио као метафорички опис нечијег тјескобног стања, а не као озбиљна болест која захтијева лијечење. Стога је важно да јавне особе, које имају утицај на формирање мишљења, разбијају табу теме.

Планови

ГЛАС: За крај, какви су Ваши планови након премијере у Бањалуци?

БУЉАН: Овдје је са мном моја стална сарадничка екипа, драматург Роберт Валтл, сценограф Александар Денић, костимографкиња Ана Савић Гецан, визуелни умјетници Сонда и Тони Сопрано из Марибора. Први пут радим с композитором Петром Билбијом. Након што сам осам година био на челу Драме Хрватског народног казалишта у Загребу, сад сам опет слободан умјетник. Везан сам свој Мини театар који сам основао с Робертом Валтлом у Љубљани. Припремам много пројеката. Један од њих је “Дуго путовање у ноћ” Јуџина О' Нила, који ћу радити у Пули. У представи ће играти Алма Прица из Загреба, Марко Мандић, љубљански глумац с којим сарађујем више од 20 година, Лука Грбић из Београда и Рок Јуричић, млади глумац из Загреба. Након тога у плану је бављење Јоном Фосеом, у мом норвешком циклусу. Онда, у 2025. години радићу за Културну престоницу Европе (Нова Горица) представу “Краљ Лир”, по Шекспировом дјелу, са драматургијом Биљане Србљановић. Први пут јавно најављујем пројекат адаптације романа Бекима Сејрановића “Нигдје, ниоткуда”, у ХНК у Ријеци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.