Дјечије позориште РС чувар блага које развија машту и ствара сјај у дјечијим очима: Симбол наде у љепши и радоснији свијет

Илијана Божић
Дјечије позориште РС чувар блага које развија машту и ствара сјај у дјечијим очима: Симбол наде у љепши и радоснији свијет

БАЊАЛУКА - Магија и моћ лутака, чаробни свијет којим царују Пинокио, Црвенкапица, Ружно паче, Јежурко Јежић и дружина из најљепших свјетских бајки чувар је дјетињства и наде у онај љепши, радоснији и искренији свијет.

Оснивањем Центра за васпитно-забавни живот дјеце, прије тачно 65 година, започео је живот Дјечијег позоришта Републике Српске који од тада његује умјетност луткарства. У одајама овог театра крије се Музеј позоришних лутака, као симбол наде која спаја људе и културе, прошлост, садашњост и будућност, с циљем да сачува луткарске вриједности од пропадања.

Глумци Дјечијег позоришта годинама улажу много љубави и труда како би правим животним вриједностима научили  најмлађе нараштаје којима и данас застане дах и засјаје очи пред чаробњацима који су извор духовног надахнућа.

Говорећи о корјенима луткарства глумац Душко Мазалица за “Глас Српске” је истакао да је радећи многе представе дошао до закључка да љубав према луткама и њихово стварање почиње од најранијег дјетињства.

- Радећи школу глуме са дјецом увидио сам да што су мањи талентованији су за луткарство. Постоји тренутак кад се беба одваја од мајке, од снивања снова уз мајчин грудни кош, од мјеста гдје осјећа топлоту и откуцаје срца. Оног момента кад прелази у креветац, она пелена, која и даље мирише на мајку, почиње да буде то прво платно од којег дијете прави лутку и за које се веже. То сам схватио посматрајући и своје дјечаке који су ту пелену разигравали, размаштавали и стварали од ње неку врсту своје личне креације - објаснио је Мазалица.

Према његовим ријечима лутка може све, за разлику од човјека који је ограничен.

- Кад то спознају глумци луткари, све остало је питање слободе, креативности и рада. Луткарство пружа прегршт могућности у позоришном изразу што је глумцу инспиративно. Оно дјеци не даје комплетан утисак, него ствара умјетничку форму која дјецу провоцира да сама измаштају свијет. Зато су луткарске представе едукативније од цртаних филмова или представа у којима играју живи глумци - казао је Мазалица и додао да дјеца заиста уђу у свијет који је представљен као естетика представе.

Објаснио је да малишани преко тог свијета доживљавају и визуелну катарзу као и ону која је спроведена самом причом.

- Лутка пружа могућност да се уради комплетна естетика представе. Примјер је комад “Одисеј” у којем смо од једног великог платна и мноштва других платана, уз помоћ штапа и канапа, правили Одисеја и приказивали његове авантуре. Сва та чудовишта која пресрећу Одисеја много су јаче и аутентичније могла да се изразе преко лутака. И море је било велика лутка сачињена од највећег платна које је било завезано на четири стране.  То море су анимирала четири глумца - навео је Мазалица.

Нагласио је да је једнако захтјевно играти у драмском позоришту као и у луткарском.

- Кад играте у драмском позоришту  стварате лик у својој машти и апсолутно га изнутра доживљавате. Био позитиван или негативан морате га оправдати и бранити да бисте га дочарали што боље. Има ту одређених потешкоћа, али оне се односе на израз из дубине нас самих. У драмском позоришту морамо константно да будемо на путу самоспознаје  и самоистраживања, да бисмо знали како да баратамо духом, душом и осјећањима. У луткарству се мора укључити тим радика, од онога који израђује лутку, до идејног творца самих лутки – испричао је Мазалица.

Додао је да се након сарадње идејног творца и луткара глумац упознаје са лутком и покушава да у њу унесе свој доживљај карактера и приче која јој је додијељена.

- Управљање лутком, је чиста вјештина, а кад се савлада вјештина онда може доћи умјетнички доживљај. Са луткарским представама почевши од “Малог принца” ми из Дјечијег позоришта РС смо обилазећи свијет постали мисионари и преносиоци наше културе луткарства на друге народе. Стицајем околности били смо веома млад луткарски ансамбл који је имао могућност да путује по фестивалима да бисмо кроз неких пет до десет година успјели да се поставимо на свјетској луткарској сцени као врло значајно позориште. То је оно на шта сам данас поносан - истакао је Мазалица.

Све би то било тешко постићи без помоћи вриједних стваралачких руку и талента луткара који у радионицама дјечијег театра израђују најразличитије врсте лутака и чаробни свијет обогаћују новим јунацима.

Један од њих је и луткар Васко Јорданов који је у Бањалуку дошао из Скопља, а у Дјечијем позоришту ради три године.

- Умјетност је мој живот. У мојој породици склоност ка музици је традиција. Из те љубави прво сам почео да израђујем традиционалне инструменте као што су кавале, гајде и фруле. Интересовало ме и резбарство које ми је постало хоби. Правио сам иконе и дрвене фигуре, а онда сам сазнао да Дјечије позориште тражи луткара и тако је све почело - започео је причу Јорданов.

Како је казао “Гласу Српске” до тада није израђивао лутке, али је брзо савладао ту вјештину, а у његовој радионици важи правило које каже да ништа није за бацити.

- Кад редитељ саопшти како је замислио да изгледа лутка, нацртам ју, а након тога бирамо  материјал како би била лаганија и флексибилнија. Израђујем их од спужве, тканине, стиропора, стиродура и дрвета. Потом креће обликовање главе, руку и осталих дијелова тијела - рекао је Јорданов. Истакао је да је и за овај као и за сваки други посао неопходно много љубави, труда и стрпљења јер без тога не можемо ништа да створимо.

- Од најобичнијег материјала настаје лутка којој заједно с глумцима дајемо живот. У томе се крије чар овог посла. Имамо  различите врсте лутака  и то марионете на кратке и дуге конце, гињоле односно ручне и рукавичне лутке, јавајке, плошне лутке, лутке за сјенке и маске - казао је Јорданов и додао да је сарадња са глумцима веома важна.

Нагласио је да је приликом израде костима или лутке стално са глумцима, те да од њих добија додатне смјернице да би свака била савршена. Јорданов вјештином и умијећем израђује и пропратне реквизите за представу, као што су телефони, телевизори, огледалца, четке и слично и будно прати припрему и извођење представе како би све протекло у најбољем реду.

Према његовим ријечима најтеже је направити дрвену лутку, јер у њој има много елеганције, префињене су, а на њиховим лицима је уцртан карактер.

- Кад стварам морам да уђем у улогу коју има  лутка и да јој удахнем карактер. Ако је љута и нервозна стварам оштрије црте на лицу и обрнуто. Фасцинира ме кад дочарам те линије и црте и кад оне буду сагласне са замишљеним карактером - навео је Јорданов.

Истакао је да је највеће задовољство и вјетар у леђа онај тренутак када угледа осмијехе и радост на дјечијим лицима.

Музеј

Љубитељи луткарства имају прилику да у “Музеју лутака” виде више од 300 лутака из представа овог театра. Изложене позоришне лутке су рађене од 1982. до 2012. године у најбољим луткарским радионицама културних центара као што су Праг, Софија, Берлин, Варшава, Санкт Петербург. Након санације Дјечијег позоришта РС 2008. године створени су предуслови за отварање првог “Музеја позоришних лутака” у југоисточној Европи.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана