Александра Спасојевић, глумица Дјечијег позоришта РС, за “Глас Српске”: Прижељкујем улогу Мери Попинс
“Ружно паче” је прича о прихватању, тј. неприхватању различитости међу нама, одбацивању другачијег, што је увијек постојало као проблем једног друштва, а нажалост мислим да смо данас у “црвеној зони” лоше комуникације и поштовања. Ова представа би требало и све нас да подсјети, а неке и да научи, шта су праве вриједности, а шта лажни сјај.
Овим ријечима глумица Дјечијег позоришта Републике Српске Александра Спасојевић у интервјуу за “Глас Српске” подсјећа на важност образовне улоге коју театар за најмлађе мора да има. Она у овом позоришту режира представу “Ружно паче”, чији датум премијере још није познат због пандемије изазване вирусом корона.
ГЛАС: Шта Вас је привукло Андерсеновој бајци, уз коју су одрасле бројне генерације?
СПАСОЈЕВИЋ: Публика у Дјечијем позоришту РС је требало да види нашу представу “Ружно паче”, по Х.К. Андерсену, у мојој режији, крајем априла, али нажалост сада још нисмо у могућности да кажемо када ће бити премијера, наравно због тренутне ситуације. Волим Андерсена од дјетињства, када сам вјежбала читање уз његове бајке, које су, у исто вријеме, биле тако озбиљне, а тако прилагодљиве најмлађем читаоцу. Биле су дубоке, идејно, и враћала сам им се кроз цијело одрастање, и откривала нове слојеве његових бајки. Имала сам прилику да играм у његовим бајкама, али ово је први пут да режирам његов наслов у својој драматизацији.
ГЛАС: Ово није Ваша прва режија, годинама водите школу глуме у ДПРС. Колико је захтјевно преносити тајне глумачког заната младим талентима?
СПАСОЈЕВИЋ: Да, ово није моја прва режија, а ако их дијелимо на оне професионалне којих је било отприлике пет, шест, и оне које сам режирала радећи с дјецом дуги низ година, њих је око 25-30, стварно не знам тачно. Волим радити с дјецом, то ми је посебан свијет, и заиста то сад издвајам као број један од свега осталог. Јер не науче само они од мене, и ја много тога научим од њих, уз њих, заједно учимо. А гледати генерације како расту уз вас, постају људи, и ви у свему томе имате неки удио, заиста је одговорно, али и велика част и задовољство. Дјеца су диван свијет, дјеца су боља од људи, дјеца су искрена и отворена, зато и уче све брже од одраслих. Имам генерацију с којом сам се поздравила прошле године, јер су завршили средњу школу и уписали факултете, а који су били са мном 10, а неки од њих 12 година. Схватате, ми смо сад као породица, а то је вриједност свега. Не, да ли ће они сутра бити глумци, режисери (а има их наравно и који су то уписали), већ да буду добри људи.
ГЛАС: Публика има прилику да Вас гледа у представама Градског позоришта “Јазавац” на вечерњој сцени. Играли сте и у представама “Три сестре” и “Балон од камена” у Народном позоришту РС. Има ли нека улога коју прижељкујете?
СПАСОЈЕВИЋ: Да, хвала Богу да постоји ГПЈ па да се можемо мало “измијешати”. Пошто “Јазавац” нема запослене глумце, сви из других позоришта, затим студенти и незапослени глумци можемо да се сретнемо и радимо тамо. То свима годи, и нама и публици, да се мало нађеш на другој сцени. У представама “Три сестре” и “Балон од камена” заиста сам уживала играјући са својим колегама. Од представа за одрасле прижељкујем улоге Маргарете из “Даме с камелијама” и баронице Кастели из дјела “Господа Глембајеви”. Наслови за дјецу би били “Сњежана и седам патуљака”, улога Грдане и “Мери Попинс”, истоимена улога.
ГЛАС: Ових дана покренули сте видео-радионице у сарадњи са Даун синдром центром Бањалука. Како се тај пројекат развија?
СПАСОЈЕВИЋ: Зоран Јелић, оснивач Даун синром центра Бањалука и човјек који је највише заслужан за све што су до сада постигли је и био иницијатор за покретање прве Школе глуме за особе са Дауновим синдромом. Ја сам, без размишљања прихватила, почели смо часове и пробе у ЈКЦ, гдје је и одржана наша прва премијера, представа “Мали принц”, по чувеном дјелу А. Егзиперија. У представи игра шест чланова наше школе, а помажу нам Давид и Зоран Јелић. Они су послије тога обишли многе градове у региону, сусрете, фестивале, са истом представом, а добили су позиве из цијелог свијета. Веома смо поносни на све што смо урадили сви заједно. Сада, усљед ових околности које су нас све задесиле, Зоран је предложио виртуелне радионице. Организовали смо први састанак да видимо како ће функционисати све то, и сви су се јако брзо прилагодили тренутном начину предавања и учења, тако да ми већ размишљамо о нашој првој виртуелној представи. Прикључили су нам се другари из Србије, Норвешке...
Мадмазела Шизела
ГЛАС: Иза Вас су бројне улоге у матичној кући, а најновија је у представи “Сирано”. Шта је пресудно за прихватање неке улоге?
СПАСОЈЕВИЋ: Тако је, посљедња у ДПРС је мадмазела Шизела у представи “Сирано” и у режији Југа Радивојевића. Па, нисмо ми сад баш у некој прилици да бирамо улоге и одбијамо. Ипак смо ми запослени и требало би да одговарамо задацима нашег посла. Наравно, деси се да одбијем улогу, али то је ван моје матичне куће и то су разни разлози, од немогућности да у том тренутку радите још нешто због обавеза, до свих осталих разлога који вам не одговарају у вези са том улогом.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
