Филмска прича Боже Тодорића: Од избегличке колоне у Олуји, преко надничења до познатог хирурга у свијету

Животна прича Боже Тодорића налик је холивудском филму, са почетком у Хрватској, гдје је рођен у породици скромних примања, окружен са пуно топлине и љубави родитеља и старије сестре.

- Сјећам се тих спокојних дана дјетињства. Чак и када су почеле да падају гранате у јесен 1991, ми дјеца наставили смо да безбрижно живимо, све до кобног 5. августа 1995. Гранатама су нас обасипали непрестано, а непрегледна колона људи кренула је на пут спаса у Србију. Пут без повратка за мене и моју породицу - присјећа се Божо, који је у избјеглиштво кренуо као тринаестогодишњи дечак.

Услиједила је голгота, заробљеништво у Иванић Граду, избјеглички кампови у Србији, подстанарство у Новој Пазови и коначно дом у Лаћарку.

- Били су то тешки дани, родитељи су радили од јутра до сутра у надници на њиви да би ишколовали сестру и мене. Ни ја се нисам либио било каквог посла да им помогнем. Ишао сам да копам, берем поврће и кукуруз и стигао да завршим основну школу као „вуковац" и упишем Средњу медицинску у Сремској Митровици, гдје сам имао све петице и био кандидат за ђака генерације - каже Божо.

Судбина је хтјела да баш 1999, послије бомардовања, уђе у размјену средњошколаца и оде у САД. Услиједиле су поново тешке године, раздвајање од родитеља, упознавање нове средине и пуно учења.

- Било је тешких момената, када сам био на ивици да се вратим. Али ваљда је превладао чувени српски инат и вјера и нада у боље сутра. Рјешио сам да останем и опстанем, докажем се у новој средини и остварим сан да постанем љекар. По завршетку средње школе у Пенсилванији, кад сам се двоумио да се вратим у Србију и упишем медицину у Београду, стигла је стипендија, најприје за Елизабет колеџ, а потом и за Универзитет у Пенсилванији - каже он.

Били су то тешки дани, родитељи су радили од јутра до сутра у надници на њиви да би ишколовали сестру и мене. Ни ја се нисам либио било каквог посла само да им помогнем

Сјећа се обраћања главног професора који им је поручио да улазе у узвишену професију, те да се никад не зна шта им се може десити кад погледају лијево или десно. Управо у том тренутку, сјећа се, када је упутио поглед удесно, угледао је љупку колегиницу Кристу, сада љекарку интернисткињу, која ће му постати супруга и мајка њихових трогодишњих близанаца Стефана и Луке.

Од тада за Божу слиједе само успјеси, а награде за научноистраживачки рад тешко је и набројати. Његову докторску дисертацију Америчко друштво за неурохемију наградило је као најбољу научну дисертацију те године. Послије специјализације из офталмологије на чувеном Универзитету Дјук, провео је двије године на Универзитету Бемонт у Мичигену, једном од најбољих субспецијалистичких центара за витреоретиналну хирургију у свијету. За клиничка и научна достигнућа добио је награду "Рон Мичелс", као и научноистраживачку награду Америчког друштва специјалиста за ретину. Ради као специјалиста за болести и хирургију мрежњаче и задњег сегмента ока на Универзитетској клиници у Харисбургу, главном граду Пенсилваније, и машта да знања једног дана пренесе у Србију.

Спрема донацију за митровачку болницу

Божо Тодорић није заборавио ни други завичај, Сремску Митровицу. Пошто је упознат са тешком ситуацијом у којој се налази Општа болница у Сремској Митровици и с недостаком потребних апарата и уређаја, Божо у сарадњи са колегама с Универзитетске клинике у Харисбургу спрема донацију за Службу офталмологије митровачке болнице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.